Doors u iščekivanju sunca
Troše se sati, onako u beskonačnom nizu, kao tek mali delići otkucaja u svemiru. Dok otklizava vreme u zanosnom uzdisaju života, svako od nas ima neko merilo za njega, dok ga prosipa niz prastaru kaldrmu, stari izlokani beton ili sveži asfalt. Smiraj prethodnog dana uvek se čini kao prohujali odabir nepotrošenih, a toliko željenih trenutaka. Zbir svih snova predstavlja sve one puteljke kojima nikada stigli nismo. A nameravali smo.
Merilo prolaznosti života uglavnom se vaga sećanjima. No, može se iskazati i u onim odlepršanim trenucima kada uzmete neku dragu, staru knjigu, gde miris izbledelih i izlizanih korica, budi u vama daleke čežnje. Logično, što više godina imate, emocije su jače, a isprane, te ostaju one lepše, dok one druge, prirodno, vešto se zaboravljaju. Znam, zaborav nema cenu. Ili ima, ako ste spremni da je od ušteđevine emocija platite. Lično, sećanja vezujem za gramofonske ploče, ali ovog puta ću o jednoj kaseti.
Reč je o albumu grupe Doors iz 1968. godine “Waiting for the sun“. Kupio sam ga kao reizdanje 1980. godine, tek zakoračivši u tinejdžerske godine. Zvuči neverovatno, ali muziku sam birao sam, a sa ove vremenske distance, ne mogu sa sigurnošću objasniti zašto sam odvojio baš to što slušam pola veka, u raznoraznim nadograđenim oblicima. Tek puno kasnije u ruke mi je dopala Morisonova zbirka pesama “Slavlje guštera“. Ne znam, a sve me je manje i briga, da li sam više zavoleo Džimove pesme u sebi, ili sam se pronašao u njima. On je za mene uvek bio nedostižni harizmatični poeta. To što je svoju poeziju uklopio u muziku Manzareka i ostatka benda, druga je stvar. Možda je za trenutak zavladao i svetom, pogotovo muzičkim, ali onaj sa samim sobom, mnogo mu je teže išao. Ne može se sve imati u životu. A Morison je u jednom trenutku zajahao taj talas, toliko iskane slobode, u suton šezdesetih godina prošlog stoleća. I jednostavno sagoreo…
Zaveštanje pomenutog autora i iznedrenog benda, ogleda se u misaono praktičnoj spoznaji muzike kao poruke ljubavi i tekstova koji služe da otrezne u ranu zoru. Sa Morisonom ne možete zaspati, njegove pesme nisu za laku noć, a još manje da njima nekome poželite dobro jutro. Koliko god bivate umorni, uvek vas nešto vuče ka dnu, latenta pretnja neizrecivog bola i snažni otpor autoritetima, kada je i skrivena psovka, a kamoli izrečena, predstavljala odmazdu za blisku budućnost.
Sam album, u odnosu na prva dva jeste bleđi i teško je ne oteti se utisku umora frontmena benda, a svakako je tome doprineo i način života koji je Morison vodio. Cena slave visoko je plaćena. U nešto malo više od pola sata muzike, nekoliko numera se definitivno izdvojilo poput Hello, I love you, Not to touch the Earth, The unknow soldier i Five to one, sa napomenom da su poslednje dve navedene teme posvećene ratu u Vijetnamu, odnosno Morison je dao svoj doprinos buntu protiv rata.
Lično mi se najviše dopala pesma Love street, jednostavna ljubavna balada sa predivnom klavirskom pratnjom, nepretenciozna i sa veoma interesantnom naracijom u sredini same teme. Do izražaja je došao Morisonov vokal, izbio u prvi plan. Numeru je posvetio svojoj tadašnjoj devojci, prosto ovog puta su kod njega preovladali lirski momenti.
U Spanish Caravan do izražaja je došla flamengo gitara i Krigerovo nadahnuće klasičnom muzikom, dok je u temi My willd love simpatično urađeno pljeskanje rukama i nogama sa višeglasnim pevanjem. No, sve u svemu, ma koliko album izgledao i kao ljubavni, i kao antiratni, ništa posebno novo nije urađeno da bi se bend na muzičkoj lestvici izdigao. A možda se mnogo od njih i očekivalo nakonbriljantnih prvih ploča.
Iščekivanje sunca u lirskom angažmanu je san bilo koga ko ima velika očekivanja od svakog narednog dana, a da bi se to i dočekalo, uvek je neophodno uložiti deo sebe. Bez toga i sutrašnjica deluje bledunjavo i nezainteresovano.
U ranim osamdesetim godinama, pored vinila, slušale su se i tzv. kompakt kasete na sasvim običnim kasetašima, sa šumom od koga bi sada bolele fine uši, na uglavnom nekvalitetnim uređajima, sa čestim mršenjem trake, tako da je počesto i obična grafitna olovka bila sastavni deo muzičkih aktivnosti tinejdžera moga doba. I danas imam sačuvanu traku Waiting for the Sun sa sasvim pristojno očuvanim audio zapisom, no nemerljivo sa današnjim digitalnim nosačima zvuka. Ipak, nedavno sam nabavio i originalnu ploču Dorsa, solidno očuvanu, koja me vraća u neko sasvim drugačije vreme.
Tekst posvećujem Zoranu Vujčinu, čoveku iz Zrenjanina, preko koga sam i nabavio nedostajući vinil.
Noć kada sam se osećao kao da ponovo imam 17 uz Franka Turnera
