Eh, Toni, Toni…
Dok se premišljam kako da otpočnem ovu priču, da ne bude ni suviše ostrašćena, ni sterilno objektivna moram da priznam da mi se neka grudva stegla u grlu, i da me progoni misao “jesmo li ga ostavili”…
Zapalio me u već postpubertetskim godinama, one 1988. kad je izašao živi “Mutant parti“, meni do danas, prilično samouvereno tvrdim, u prvih pet live albuma YU ’80-tih. Stvari su, na njemu, prosto savršeno tekle jedna za drugom… pa opet: Mi Smo Iz Beograda, Do You Wanna Dance, Devojke Su Krive Za Sve, Da Li Želiš Devojko, Frigidna, Svi Se Sada Njišu, Ona I Njen Doberman, Ruska Salata, Perač Prozora, Moj Ćale Je Ratni Heroj. Puknulo me da je slušam danima, što je u mom slušalačkom životu bilo jako retka pojava – prvi Haustor, “Heroj ulice” Kazališta, svakako Film i antologijski lajv iz Kulušića, kasnije EKV i Orgazam… Šta ću, bio sam dete “novog talasa”…
Tonija sam upoznao na kruševačkom kulturnom letu, novine kažu iz jula one zle ’92., i sa njim napravio razgovor za RTV Reviju, moram priznati, već tada na staru slavu. Iako se, samo godinu ranije, pojavio danas vrlo cenjeni treći album “Lovac na novac“. Toni je bio od onih koji se, vidno, nisu snalazili (kao i većina normalnih ljudi u to vreme) u narastajućem užasu Balkana.
Još je bio pankerski prgav izjavama tipa (na račun Ramba): “On uvek mora da napravi neki idiotluk i skandal da bi se uopšte čulo za njega. Ja sam takve stvari radio još pre tri-četiri godine tako da mi je to postalo dosadno, a na kraju krajeva kad sam ja izaš’o na scenu i kad sam ja nastupio – odma’ sam javno i glasno napomenuo da sam van svake konkurencije, tako da me apsolutno posle mog nastupa ništa nije zanimalo, bilo me je baš briga za sve što se dešava tamo na bini“, ali su ga činjenice, glede toga da je broj ljudi koji su mu tog leta pohodili nastupe bio sveden na dvocifrene brojke, gorko demantovale. Ništa čudno, pamtim i nastupe Bajage nakon “Muzike na struju“, na kojima je jedva bilo 50-tak duša u kruševačkom Domu omladine. Tonule su velike zvezde u vrtlogu ratnih vesti, rađala se nova scena i neki novi, nevini ideali 20-togodišnjaka uplivali su u medijski prostor normalne Srbije.
A moj junak gubio se u pokušajima da se ponovo nametne… U početku birao je srodne ljude, išao u koloni s njima. Učestvovao je ’92. u podršci Studentskim protestima, snimio uz Revolvere (autor Ž. Sebić), Van Gogh, Vampire, Roze Poze, Karizmu i U škripcu grupnu verziju kultne himne tog vremena “Nema povlačenja, nema predaje“.
Pisao je, kasnije, i fudbalske pesme, neke narodnjake, da bi neminovno zaglavio među opasnim ljudima. Tu već tražiš izlaz koga nema.
Otišao je Toni, odjahao Talični prema horizontu, tamo gde može konačno da se odmori od previše godina u kojima nije dobio pravu šansu da krene nekim jasnijim putem. A njegovi vinili (svi objavljeni do 92.) i dalje će biti moj teleporter u neka šarenija vremena, vremenima u kojima smo malo više vodili računa jedni o drugima.
