Vlastito istupanje na udicu koja tek ovlaš zaroni u vodu, pokušaću obrazložiti na jedini mogući način: istorijskom prevagom od preko četrdeset godina od izdanja njihovog najbolje rangiranog komercijalnog albuma, sve to potpomognutog ostacima racionalnog razmišljanja i svesrdne lakrdijaške pomisli da se bilo šta može učiniti u vezi umetnosti, a da se ostane nedodirljiv. No, ne zamerite unapred, ovo je samo lični stav, što ne znači da je unapred i zacrtan kao pogrešan i izolovan. Krenimo redom…

Ako se zanemari singlica kao poklon uz časopis Vidici, Maljčiki sa odličnom drugom stranom Retko te vidjam sa devojkama, predstavlja prvo izlaženje u muzički svet novotalasne grupe, tipično velegradskog stila nošenog na novotalasnom multi projektu koje je sasvim fino prodisao početkom osamdesetih godina prošlog veka. Maljčiki je postao veliki hit na ovim prostorima, a, koliko me sećanje služi, i u nekim drugim zemljama naišao je na interesantan prijem. Ne zbog nekog duha socijalističkog projekta u ranim fazama bivšeg nam društva koje numera opisuje uz neizbežni ska motiv, ali je druga strana singlice mnogo rečitija i zanimljivija, može se shvatiti kako se želi, ali je nesporno da je Vlada Divljan u njoj uhvatio jedan trenutak vremena, koji je itekako postojao, ali o kome se nije mnogo debatovalo. Da, oduvek se težilo savršenstvu društva… Producent singla je bio niko drugi no Goran Bregović, mada možda i nebitno za ovu malu storiju, no ne zaboravite, što god se mislilo o Bregoviću, ne može mu se poreći da je imao njuh za neke stvari.

U istoj godini objavljen je mini album prostog naziva VIS Idoli. Briljantno ostvarenje, sasvim drugačije od mnogih drugih izdanja u novotalasnom opsegu koji je nadolazio tih godina. Od Dok dobuje kiša u ritmu tam tama, preko Zašto su devojke danas ljute, do završne Hajde (obrada Čak Berijeve Come on). U tih šest pesama lepršavo je skockana jedna nada u neslućenoj prelaznoj dekadi društvenih dešavanja, a da se tada nije bilo svesno puta kojim je to isto društvo zakoračilo. Na albumu nema ni Maljčika, ni Retko te vidjam sa devojkama, na nekim striming portalima isti su dodavani mini albumu, što predstavlja ništa drugo no skrnavljenje istog. Da su hteli, Idoli bi ih stavili na ploču.

Sledeće, 1982. godine, bend je doktorirao albumom Odbrana i poslednji dani, uvrstivši se u besmrtne bendove sa ovih prostora. Širokim masama neupadljiv, koncepcijski nedovoljno na tadašnjoj vladajućoj liniji, motivisan radovima pisca Borislava Pekića, mistično pružanje otkrivanja pravoslavnih elemenata, kulminirao je prvim albumom koji je Jugoton izdao na ćirilici. Neobično dizajniran, gotovo do savršenstva za one prilike, pružio je zadovoljstvo svima onima koji su imali i hrabrosti i vlastite želje da malo zagrebu dublje u taj novonastali talas, gde se težnje izjednačavaju sa mogućnošću vlastitog odabira za izlaz iz novonastale situacije. Nuđenje mogućnosti izbora, ali ne i samog ostvarivanja istog, moglo je bendu utrti sasvim drugi put koji su oni odabrali, samo godinu dana kasnije.

A odabrali su komercijalizaciju i prost pristup laganoj, zabavnoj muzici, odrađenoj u pop maniru za učenike nižih razreda. Ako je album Čokolada zaista prodat u 350.000 primeraka, to govori samo o tome da se na ovim prostorima samo datumi menjaju okretanjem lista na kalendaru… Po meni album kao da je rađen za Farme, Zadruge i ostale rijalitije. Tražio sam u istom bilo koji element muzike, teksta, čak i vizuelnog prikaza albuma koji bi mi dao bilo kakav znak tadašnjeg umetničkog postojanja benda, nisam našao. Jednostavno, krivo mi je što nisam barem malo maštovit. Na ploči je sve “laganica”, gradski album rađen za savim nekakva druga podneblja, bez motiva, kritike bilo čega, ne može se reći ni da je ljubavna ploča, sve je nekako nabacano u umornom i oronulom pop art maniru. Čak i dizajnirani omot vuče na nekakve daleke čežnje kada je obično parče čokolade značilo mnogo za decu. Ipak, nije sve tako bilo tih godina, ko god šta mislio, ni tada nije bio u nekakvom retro maniru. Čini mi se da su samo iskoristili popularnost da bi privukli što više publike na koncerte, ali njihovo tra la la je potisnulo sve one rane radove koji su bili vrhunska ostvarenja. Da, Čokolada nije samo loš album, on je očajan izdanak nečega što svakako Idoli nisu sebi smeli dopustiti, a pogotovo Vlada Divljan.

Za mene stvaralaštvo onih Idola koje sam poznavao u jednoj singlici, jednom mini albumu i prvom pravom albumu, prestala je da postoji kada sam čuo prvi put album Čokolada, a da bih isti čuo, tada nije bilo striming platformi, ni jutjuba, morao sam ga kupiti. Jeste, do besvesti se na radiju vrtela samo pesma Čokolada, ali sam se potajno nadao da pored onako nezrelog teksta i proste melodije, možda postoje druge teme koje vrede. Da, i ja sam među tih 350.000 kupaca ovog nesrećnog albuma, među prevarenima – svakako.

Naravno da je raspad sistema benda bio na vidiku, možda su tada materijalno odlično prošli, no sumnjam da su umetnički utisak ostavili na sve one koji su mislili da VIS Idoli teže nekakvoj avangardi, jer prvi promo singl im je izašao u jednom takvom časopisu. Međutim, od jednog šokantnog izdanja do jednog bledog naslova nije proteklo puno, samo par godina.

Na kraju čitaoče, ne zameri, ali da je album Čokolada izdala bilo koja neafirmisana grupa, tiraž bi se merio na desetke kupljenih albuma (uglavnom prijatelja i uže familije) a ne na stotine hiljada. U par godina, bend jeste postao brend, ali je brzo i posustao. Toga je i Vlada Dviljan bio svestan i bend je ubrzo učinio jedino što je i bilo ispravno. Raspao se.