Slušajući Smak kroz “Nevidljive terazije”
Naređa se 45 godina od kako sam kupio prvu gramofonsku ploču u prostranom obliku. Dobro, jeste ona bila velika, ali nije dugosvirajuća, imala je samo dve pesme i okretala se na 45 obrtaja. Tek sam stidljivo zgazio u tinejdžerske godine, te mi je i ona izgledala onako moćno u lokalnoj robnoj kući Beograd.
Cena ista kao i sve druge gramofonske ploče, ali na njoj je krupnim slovima pisalo – SMAK. Nešto sitnijim slovima bile su navedene dve numere – Nevidljive terazije i Hitopadeza. Kako je ona druga bila instrumental, već na prvo slušanje mi se nije svidela. No, ona noseća, Nevidljive terazije, bila mi je poprilično u redu za moje rokerske prapočetke. Malo je reći da se vrtela, jedno vreme, non stop. Sada da se pitam za drugu kupljenu gramofonsku ploču, bez pažljivog prelistavanja, ne bih mogao da se setim. Ipak je istina da se pamte prva i poslednja cigareta…
Svako ludilo ima svoju lucidu intervala, predah u vlastitom nasrtaju na ostatke duše. Kada sećanja počnu lagano da odlaze, uz poslednje godine što ih čuvaju duboko zaključane u svojim skrivenim odajama, poslednje u čoveku što stari je srce. Ono je uvek neupitni karakter za sve čovekolike slabosti. Slušalo se njega ili ne, isto uvek iznađe put ka beskonačnosti vlastite iluzije. Svi kovčežići tuge, ali i radosti, smešteni su u njemu. Damar ne voli samoću, onda su mu udari učestaliji i jači.
Tek, srce zaigra kada god čujem “Nevidljive terazije”, onako usput, u automobilu ili, čak se i to desilo, na nekom programu televizije, na kome su je onako, uzgred puštali. Neobično nadahnuće gitare, sjajan vokal, pogotovo za ono vreme neobičan i tekst, sve nekako uklopljeno u harizmatični opus Točka, Borisa i ostatka benda.
Svaki vrhunski bend, a niko pametan ne mora po difoltu biti i previše pismen, osim ako ne utone u neku zluradost samo njemu poznatu, ne može osporiti Smaku taj mitski oreol slave na ovim prostorima, ima i svog tekstopisca, pravog pesnika, koji im posebno nadahnuće daje. Borislav Horvat, kao i mnogi drugi sjajni poetski mislioci, neopravdano zapostavljeni u našoj nazovi umetnosti, između nekoliko briljantnih tekstova Točku i bendu, podario je i stihove “Nevidljivih terazija”. Mala pričica, ali raskošnog sadržaja.
U pesmi se spominje reč bardak, a u stvari je reč o turcizmu u našem jeziku i predstavlja neveliki glineni ili zemljani sud. Posebnu lepotu iznedrava stih koji kaže “nežne vilinski lake ko list“, sa takvom suptilnošću opisana je ženska lepota u samo nekoliko reči. U samo jednom stihu otvara sve čežnje ženskog pola da svojim stasom probude sve one usnule poglede nazovi jačeg pola, odnosno sve one skrivene muške misli razbukte u jedan strastveni plamen.
I dok se muzički trenuci nižu kroz redove što ih opisujem, kapljice nežnosti sklapaju dečačke prve tonove spoznaje umetnosti lepote življenja, pogled uprt u prvu, više slučajno kupljenu gramofonsku ploču, bistri neko sasvim drugačije vreme, možda ne bogatije, ali imalo je neke svoje male čarolije. Jedan od tih magičnih trenutaka, predstavlja i pomenuti EP. Redak za ono doba.
Nevidljive terazije
Vidim ja kakav ti je stas
ako smeš stani na bardak
udubiš li mesto, sedneš ti za čas
da l’ se meriš često ili lažeš nas
Boluju žene od tog’ da budu nežne
vilinski lake k’o list, k’o drhtav glas
al’ ako imaju gram il’ trunku više
umiru žene za tren u svoju čast
Sad znam ja u čemu je jad
lepše vole kad ih mori glad
zato manje ženo jedi da ti stas
drži ravnotežu i ne ljuti tas
