“Zvezdani pogled” za koji ne postoji dovoljno lepih reči

Zašto je Bojan Nikolić Zvezdanac; kako će vas njegova knjiga rok-fotografija vratiti u detinjstvo; zašto baš “drvo” ima toliki značaj u njegovom životu i gde da se vratiš svaki put kad se osetiš izgubljeno.

Drugi put smo se valjda sreli na koncertu Bjesova u klubu “Fest” u Zemunu i pošto smo tada saznali da živi u Mirijevu, moj sin i ja mu, jer već je bila prošla ponoć, ponudismo da ga povezemo, pošto nam je “usput”, ali on, skroman kakvog ga je bog stvorio, odbi uz obrazloženje da ima (neki) noćni autobus koji ga vozi malte ne do kuće. Mirijevo ovde pominjem iz dva razloga, jer (osim prvih sedam godina) gotovo ceo život živim na Zelenom brdu, iznad ovog nekadašnjeg sela, po kom sam se kao dete sa drugarima iz kraja skoro svo raspoloživo vreme zimi sankao i skijao niz njegove padine, dok smo u toplijim danima tamo išli u razne avanture, preskačući brojne potočiće, kupajući se u nekim ustavama koje su seljaci na tim potocima pravili da bi iz njih zalivali bašte, čak i igrali “šuge” po drveću, izigravajući Tarzane, sa nekim debelim konopcima koje smo u krošnjama “namontirali” da nam predstavljaju lijane. Sve ovo o Mirijevu, koje je u međuvremenu postalo veliki grad i u kome ništa od onoga iz mog detinjstva više nema, pišem jer me ja na takvo detinjstvo podsetila Bojanova knjiga o kojoj će ovde biti reči. Treći put sam Bokija sreo na koncertu grupe Ničim izazvan u MTS dvorani kada je samo snimio nekoliko fotografija žureći u Halu sportova u kojoj su tada svirali da li Partibrejkersi ili Hladno pivo nisam siguran. Bilo kako bilo poslao mi je fotke sa koncerta Ničim izazvan(ih) da ih dodam uz tekst koji sam o ovom sjajnom bendu pisao. Usput me zamolio da prilikom nekog sledećeg susreta potpišem knjigu koju će on pokloniti Mikici Andrejiću, kultnom zaječarskom umetniku i fotografu koji mu je (potpuno opravdano) idol. I pošto smo u međuvremenu postali fejsbuk prijatelji ubuduće sam upravo kroz njegove fotografije “prisustvovao” gotovo svim koncertima koji su se u Beogradu (kao i na nekim rok-festivalima) dešavali, od kojih za mnoge nisam ni čuo, baš kao ni za imena nekih od njihovih protagonista. Osim što nije trebalo biti mnogo pametan pa shvatiti da je Boki “manijak” koji ni jedan koncert ne propušta, da budem iskren, osim da imaju dokumentarnu vrednost, u masi fotografija koje je sa njih kačio, po onoj “da od šume ne vidiš drvo” tim letimičnim pregledavanjem nisam uočio pojedinačne biser-fotografije među njima.

Na promociji moje (ajd` da kažem za sada) poslednje knjige u Multimedia Recordsu, dok sam za Mikicu Andrejića pisao posvetu na knjizi koju je Boki sa sobom doneo, shvatajući koliko mu je on važan, prvi put mi pomenu i svoj pseudonim ili nadimak – Zvezdanac. Ja kao rođeni Zvezdarac, budući da je i Mirijevo deo Zvezdare, pokušah tada da ga „ispravim“, a on u opštoj gužvi ne stiže da mi objasni koren svog umetničkog imena, što ću shvatiti tek iz knjige o kojoj je ovde reč. Koju mi je tada takođe nagovestio, a ja to shvatio tek kao neki daleki cilj (jer koji umetnički rok-fotograf ne mašta o svojoj knjizi „jednog dana“) dajući mu pritom tek pokoji praktični savet, vezan za štampu i sve što joj prethodi.

Naravno, Bokijev pseudonim ni u tom trenutku nisam shvatio kao pretencioznost, već jednostavno kao želju da neko ko ima u Srbiji tako često prezime i poslednjih decenija popularno ime, među hiljadama onih koji se zovu Bojan Nikolić (lično ih znam barem desetak) pobliže sebe „objasni“.

Kada mi se nedavno javio sa lepom vešću da mu je knjiga odštampana, sa predlogom da se negde nađemo da mi je uruči, bio sam obradovan i prilično iznenađen da je sve to tako brzo i uspešno uspeo da „spakuje“. Našavši se u bašti nekog kafića u Mirijevu, knjigu „namerno“ pred njim nisam hteo ni da otvorim (nepristojno ne pročitavši ni lepu posvetu), ostavljajući to „za kod kuće“, uz njegovu priču kako je neke pare „od nečega“ namenio upravo za nju, štampajući neveliki tiraž od kog ne očekuje „da vrati pare“, nego sve to „za svoju dušu“ i za kolege i prijatelje, čime me je gotovo ganuo, svrstavši me u to probrano društvo. Još davno pre toga negde sam shvatio da Boki spada u onu sve ređu grupu posebnih ljudi, finih, pristojnih i dragih, odanih rokenrolu i umetnosti uopšte. Gotovo stidljivo mi tada rekavši da je on tu „nešto“ malo i pisao, obećah mu da ću knjigu „pročitati“ čim stignem i javiti mu „čim prije“ svoj sud o njoj, što do današnjeg dana nisam uradio, jer sve što bih mu rekao preko telefona bilo bi malo i, plašeći se da ne bih izabrao prave reči, moglo bi zvučati krajnje kurtoazno. Da ova knjiga zavređuje mnogo više, shvatio sam odmah kad sam došao kući i bez namere da je celu „čitam“ nisam je ispustio iz ruke, dok su mi, listajući je, kroz glavu prolazila brojna sećanja na moje detinjstvo, prve ploče, prve koncerte i mnogo toga još.

Saznavši, kao prvo, iz knjige da nadimak Zvezdanac potiče od imena sela u kom je rođen, a koje kao da je baš zbog njega neki vidovnjak nekada selu dao, logično mi „na prvu loptu“ pade na um Bovijev „Starman“, pa burgijajući inspirisan i dalje po mozgu, iako etimološki manje precizno, setih se i pesme „Moonchild“ King Crimson-a, koja mi, iako se tamo radi o devojčici, nekako mnogo više ide uz Bokija. I ta mi pesma kao osnovna tema „svira“ kad god pomislim na ovu knjigu, pa i sada dok pišem ove redove.

I kao što me ta muzika asocira na njega tako me i cela ova knjiga („Zvezdani pogled“) asocira na neka divna knjižna izdanja, kao što su to na primer „Komadić koji nedostaje“ i još više „Dobro drvo“, obe Šela Silevrstejna, koje uz divne ilustracije sa malo reči mnogo toga govore. Tako je i Bojan Nikolić – Zvezdanac (ne znam da li mu je to bila namera) uspeo da, pišući uglavnom o svom detinjstvu, svojim roditeljima i njihovim roditeljima, sa vrlo malo reči (tek po rečenica dve na tridesetak tekstualnih od ukupno 85 strana) kaže o sebi ali i o životu toliko mnogo. I da pritom sve to posmatra očima deteta koje je uspeo da sačuva u sebi (što samo posvećenima uspeva), kao u rečenici u kojoj govoreći o albumu Riblje čorbe koji mu se kao klincu toliko dopao, kaže: „Čak sam planirao i da, kad porastem, te pesme ja izvodim, jer sam mislio da to sigurno niko nije čuo, a i zaboraviće se do tada čije su to pesme“. A koliko je Boki (uprkos robusnom izgledu) tanana i sentimentalna duša, svedoči i slučaj kad svojima (kao racionalnim seoskim domaćinima) nije dozvolio da iseku drvo u njihovom dvorištu koje je davalo sve manje plodova, jer „Detinjstvo sam proveo penjući se po tom drvetu“. I, sad, da ja ne bih prepričao čitav tekstualni deo ove male-velike knjige pomenuću samo još jednu (haiku) rečenicu sa njenog početka: „Kad god se osetiš izgubljeno, vrati se na mesto gde is rođen“. E zato je Boki Zvezdanac. Iako je (ipak) pritom i Zvezdarac.

I, mada je onaj „usputni“ tekstualni deo knjige divan i iskonski iskren, toliko da oslikava Bokijevu dušu i njegov karakter, da se vratimo fotografijama u njoj objavljenim koje su za mene bile podjednako otkrovenje. Iako stoji ono „slika govori više nego hiljadu reči“, pa se ne bih upuštao u njihovo „prepričavanje“, moram priznati da sam odmah u startu bio zapanjen njihovim umetničkim kvalitetom, jer, gledajući prethodno stotine njegovih dokumentarnih i uglavnom korektnih snimaka, ni u snu nisam mogao pretpostaviti da u svom arhivu ima i ovakvih. Ili sam ih i video, ali ih zbog one već pomenute „šume“ nisam zapazio.

Zbog toga, pretpostavljam, bi ovakve knjige (kao i izložbe) i trebalo da postoje. Jer, prosto je fascinantno iz kojih je uglova Boki snimao i kakve je „zamznute“ trenutke na njima „vatao“. One koje obično oko posmatrača „u žaru borbe“ i ne primeti. A Boki očito nema to „obično“ oko, nego ono istančano i osetljivo, kakav je i sam. I, uopšte nije važno da li je na slikama (namerno kažem „slikama“) dodatno radio, jer to umetnika iz pristojnosti ne pitaš, mada nije ni bitno. A, i ako ih je „dorađivao“ to je uradio majstorski, što ga diže na viši nivo od „običnog“ fotografa, na nivo likovnog umetnika. Što Bojan Nikolić – Zvezdanac svakako jeste.

Zato, na kraju, da kažem da je Boki, skroman kakav jeste, knjigu štampao u premalom tiražu (od samo 100 primeraka) i da osim prijatelja, poznanika i kolega koji su imali sreću da im dopadne ruku, verujem da je još dosta onih koji bi voleli da u njoj uživaju. I da joj se često vraćaju.

Knjiga “Zvezdani pogled (Kako sam postao Zvezdanac)”: Od Timoka do bina svetskih zvezda

Tags: Bojan Nikolić Zvezdanac, Zvezdani pogled