Deep Purple zarobljen “u stenama” već 55 godina
U prolaznom vremenu, krećući se niotkuda ka ničemu, vazda vozeći živote na ler brzini, jedna moja prijateljica, u svom svom nesrećnom misaonom okruženju, a želeći da se dodvori vlastitoj pameti, na društvenoj mreži, koja inače služi samo za izbacivanje nagomilane negativne energije, sklopila je mali traktat o porodici, bračnim dužnostima i gledanju vlastitog posla. Da se odmah razumemo, u teoriji je njen zapis, manje više u redu, u praksi je, a polazeći od njenog sopstvenog nadahnutog života, jako upitan. I kada preskočimo one kobajagi odane vernosti i bračne dužnosti sklepane u pre nekoliko stoleća, dolazimo do onog poslednjeg saveta, a to je gledanje svojih poslova, odnosno težnja utkati sebe samog u isključivo lično odelo, te ne obraćajući pažnju na bilo kakva druga dešavanja. To, prosto ne može biti istina, jer Čovek je Zoon Politikon, političko biće, odnosno društveno biće, sve drugo o njemu bila bi laž. Čemu onda i sve one društvene mreže i saveti na njima. Svojih prijatelja, ma kakvi bili, čak i kada su u dubokom nesrećnom grehu, ne odričem se.
U skoro četrdesetdva minuta rok plesa, još uvek živahna i živeća hard rok grupa Deep Purple, pre 55 godina, odnosno pre više od pola stoleća, skockala je možda i svoj najvažniji, ako ne i najbolji album Deep Purple In Rock.
Snažan, emotivno potresan na momente, mladalački transparentan i duboko nadahnut tadašnjim stanjem u svetu, a teško bi se moglo reći da je u tih pola veka i malo više, i bilo nekakvih promena u etičkom i bilo kom drugom smislu, osim što je tehnika uznapredovala (pogotovo ona ratna), no diskutabilno pitanje da li je ista i usrećila čovečanstvo. Da, više se ne juriša na neprijatelja bajonetima, i krstareće rakete su gotovo prevaziđene, no tu su dronovi i eto krvavog sveta opet na ivici rata.
Deep Purple In Rock je četvrti album benda, ali je njihov prvi pravi studijski, jednostavno on je u tom ovekovečenju muzike isklesao ne samo imaginarne likove članova benda na planini Rašmor, nego im je ukazao i na onaj put kojim su kasnije krenuli. A pošli su žestoko, sigurno, ali i veoma strastveno, oholo i moćno.
Album je otvorila tema Speed King, koja njiše istok i zapad. U šest minuta žestoke svirke, orguljaškog eha i besprizorno udahnutih rifova daje neupitnu brzinu strašno visokog glasa Iana Gillana koji sa lakoćom nosi njene najteže delove. Vokal kao da prska po užarenoj cesti nekog magistralnog puta koji vodi u Nju Orleans, jedan od najstarijih gradova u Americi. Brza vožnja i nadahnuti spev zaista su dali posebnu čaroliju originalnosti pomenute teme.
Bloodsucker je sledeća na albumu. Rifovi gitare kao da režu jedan drugog, a vokal je spona između. Ali taj mračni e mol daje osobenost samoj temi. Klavijature, odnosno orgulje i solo gitara, kao da vode nekakav tihi vestern dvoboj u smiraj izgubljenog dana.
Prvu stranu albuma zatvara epska tema Child In Time. Tiho šaptajuća tema, koja je dozvolila Gilanu da otvori svoj glas do neslućenih visina. Njegovi neverovatni visoki tonovi su umetnost i za najbolje operske pevače. Vanvremenska tema, inspirativan tekst nošen tragičnim Vijetnamskim ratom tog doba, vremenom je prerasla, ne samo u himnu hard roka, već i u himnu života. Ipak, ne zatvarati oči, ne spuštati glavu pred zlom sudbinom, ne dozvolimo sebi da budemo saučesnici u dubokom glibu iskonske patnje, pokušajmo biti ljudi. U preko deset minuta iscrpljujućeg plesa na žici između kanjona užasa i strave, Gilan se gotovo proročki obraća budućim pokolenjima.
B stranu albuma otvara Flight in the Rat, takođe jedna od nosećih na albumu. Gitarski rif od početka kao da valja oblake po nebu, spretno i brzo, na momente bučno, ali je i prava rokenrol numera koja razvaljuje dušu i telo. Dok mistični demoni lete u vazduhu, otkrivajući svoj duh u samom sebi, čovek osvaja i sopstvenu slobodu, možda malu i neprimetnu, ali samo njegovu i ničiju više. U preko sedam minuta žestokog upliva gitare i nadzidanih zvukova klavijature, propraćenih energičnim ritmom bubnjeva, oslobađajući sebe, čovečja minijatura zarobljena u boci vremena, kao da oslobađa čitav svet. U zavšnom delu briljira zvonki i pitak glas Gilana, kao da ravna sve one sklopove između solo gitare i orguljaških delova u temi. Sledi tipična rokenrol završnica uz ples bubnjeva.
Into The Fire je klasična hard rok tema, sa blagim solo zavijucima ritarskog rifa koji umerenog ritma nosi Gilanov vokal, bez žurbe, pouzdano sve do refrena, kada se izdiže poprilično visoko. Pesma kao da je rađena za singlice sedamdesetih godina pre više od pola veka, odnosno vlada uvrženo mišljenje da je rokenrol i izmislio malu sedmoinčnu ploču na 45 obrtaja.
Naredna na albumu je Livin Wreck – uradite nešto za sebe, ne budite živa olupina. Umereno nežna, ali ne i spora, nudi pričicu lokalnog povratnika na onaj način na koji on vidi druge, ali ne i sebe. Kada se ogolite pred samim sobom, onda ćete razumeti i ono otrežnjenje koje uvek sledi dan posle, a isto nije uvek da nije bolno.
Album zatvara čuvena Hard Lovin Man, sa nekim, možda i najsloženijim gitarskim solo deonicama koje je Riči Blekmur ikada i odsvirao, haotično brzo, ali precizno i nadahnuto. Ujedajućim solo deonicama, kao da u uho unosi iskonsku blagodet pravog izliva rokenrola. Čovek koji jako voli, ili bar umišlja da je toliko jak, u izlivima svojih emocija, nosi onu klicu života tako neophodnu za opstanak i prebol svih zala. Voleti nije lako, ali je još teže živeti bez ljubavi…
Tu se album završava, ali ne i priča o njemu. Na ploči svakako nema Black Night niti drugih dodataka koji su povremeno optirali na bonusima koji su se pojavljivali na raznoraznim CD izdanjima. Black Night je singl i tako ostaje, sjajna stvar, ali nije na ovom albumu. Speed King je takav kakav je u originalu na ploči iz 1970. godine, bez posebnih klavirskih opsežnih izmena i dodataka, Sve ostalo narušava ne samo mit o ovom albumu, nego i samu njegovu vrednost.
Riči Blekmur, Jan Gilan, Rodžer Glover, Džon Lord i Jan Pejs su svirački, umetnički, vanvremenski, pokazali kako se svira, kako se u rok dušu uklesuju kao inovativne veličine već pre više od pola stoleća
Naravno da nama ne treba Aristotel da bi nam ukazao da je čovek društveno biće, da je neophodna svakojaka komunikacija među ljudima, lična, po mogućstvu, jedan na jedan, pogledati se u direktno u oči, ne preko ekrana, osetiti tu bliskost između ljudi, suzbiti mržnju, isterati strah, pre svega u sebi samom. Sve to se može, što direktno, što između redova, pronaći i na albumu Deep Purple In Rock.
Dete u vremenu je proročkim angažmanom bio pokušaj smirivanja uzavrelih ratnih strasti, zato, hajde da onima što dolaze za nama ostavimo neki lepši trag, da bar pokušamo pred samim sobom da se uzdignemo i dokažemo da nismo samo plutajuće duše anahronog vremena.
Veče koje je promenilo jugoslovenski rokenrol: 45 godina Električnog orgazma
