Recenzija filma: „Iron Maiden – Burning Ambition” (2026)
Alternativni žanrovi muzike se izuzetno retko nađu na standardnom repertoaru bilo kog medija. Utoliko je prikazivanje ovakvog filma, pa još dokumentarnog, događaj svoje vrste i pokazatelj neugaslog interesovanja publike za fenomen zvani „čelična devica”
Dokumentarni film Malkolma Vanvila „Iron Maiden: Burning Ambition” po mnogo čemu iskače iz uobičajenog kalupa. Ovde nećete saznati previše novih pojedinosti o istoriji grupe ili žanra, nema pikanterija ni naročito ekskluzivnog audio-vizuelnog sadržaja. Štaviše, posebno zagriženi obožavaoci bi se s razlogom pobunili što su neka pitanja dotaknuta nedovoljno dubiozno, pa čak i ne sasvim tačno. Sve to, postaje vam jasno već u prvih nekoliko minuta ostvarenja, zapravo nije važno. Ovo je film koji se više usredsređuje na doživljaj nego analizu, ipak ne ostavljajući nedoumice, dok za glavnu temu uzima fanove i bend, kroz čiju vizuru, pre emocionalnu nego strogo racionalnu, predočava svoju priču. To je važno upravo zbog snage muzike koja, koliko god nas intelektualno podsticala i provocirala, pre svega i uprkos svemu počiva na – osećanju. Zato je u odlično koncipiranoj celini sa odeljcima posvećenim najupečatljivijim trenucima iz karijere grupe, naglasak na toj sprezi što ukida sve ostale razlike. „Kosmički” uvod na prvu ističe da bez obzira na pol, religiju, nacionalnost ili profesiju (a odabrani sagovornici iz redova obožavalaca sve to reprezentuju), voleći Mejdene postajete deo jednog velikog, složnog bratstva.
I stvarno, u odsustvu imena naše zemlje na spiskovima za turneje poslednjih nekoliko godina, poslužiće i dugometražni dokumentarac, pri čemu (neuobičajena!) grupica fanova metala ispred jednog lokalnog (čačanskog) bioskopa uoči premijere (7. maja) potvrđuje koliko duboko i daleko seže ovaj muzički fenomen.
Da je – i, pre svega, kako je uopšte – Iron Maiden praktično niotkuda i bez ikakve radijske podrške ili promocije postalo globalno poznato, obožavano, (hevi) metalu sinonimno ime, suština je ove priče. A odgovor naizgled jednostavan: mnogo talenta i hrabrosti, još više rada, upornosti i odanosti, a ponajviše i presudno, ljubavi koja se razmenjuje i prenosi od fanova do članova, preko kontinenata i decenija, kroz generacije, evo već blizu pedeset godina. Nezaobilazan faktor je i Edi, najčuvenija maskota u muzici, čija transformativnost i upečatljivost doprinosi vizuelnom identitetu benda još od prve ploče na čijem se omotu našao ovaj junak Dereka Rigsa. Kroz film i njegova „poglavlja” vode nas upravo različite, sve do jedne ikonične inkarnacije Edija, simbolično povezane sa narativom. Bio je taj svuda i svašta, od faraona i odmetnika, do mumije i kiborga…
I kao što je Edi poslužio umesto konvencionalnih fotografija članova benda na omotima, tako ni u filmu ne vidimo njihova lica (sem kroz arhivski materijal: slike i snimke koncerata ili intervjua), već slušamo glasove i priče. Brus Dikinson, Stiv Heris, Adrijan Smit, Dejv Mari, Janik Gers i Niko Mekbrejn, ali i Blejz Bejli i pokojni Pol DiAno, ispričali su svoje delove povesti, ne otimajući ipak primat – fanovima. Taj segment je isprepleten sa retrospektivnim, pa vidimo šaroliku strukturu baze ljubitelja, od poznatih ličnosti (Tom Morelo, Skot Ijan, Lars Ulrih, Džin Simons, Havijer Bardem, Čak Di, te nekolicina muzičkih novinara i producenata), preko bendu bliskih saradnika (menadžeri, fotografi, tehničari scenskih nastupa), do fanova iz svih delova sveta i oblasti zanimanja. Njihove lične istorije sa bendom prepliću se sa sećanjima samih članova, njihovi komentari i doživljaj muzike sa uvidima stvaralaca.
Od samih početaka do relativno nedavnih dešavanja, u sat i po je koncizno, upečatljivo, mada ponekad previše skokovito smešteno nekoliko odeljaka kao prelomnih tačaka na vremenskoj liniji postojanja Mejdena. Tu su prvi uspesi i razlaz sa DiAnom, Brusov dolazak kao početak „zlatnih osamdesetih” obeleženih nizom od pet do danas neprevaziđenih albuma i maratonskim turnejama, zatim privremeno rasparčavanje (odlaskom Adrijana i Brusa) iz koga proizilazi neslavna, zapravo samo neshvaćena i svakako diskontinuitetska era Blejza Bejlija, te Brusov trijumfalni povratak.
Prikazana su najveća iskušenja, od kreativnih kriza i javnih kontroverzi („satanic panic” u Sjedinjenim Američkim Državama), preko društveno-istorijskih lomova, do ličnih borbi (Brusova bolest, Nikovo penzionisanje). Markirano je prvo zalaženje iza „gvozdene zavese” (Poljska ’84.), prvo učešće na festivalu „Rock in Rio” (1985), te lekovito i ujedinjujuće dejstvo muzike, bilo da ste u Libanu i na Kosovu tokom devedesetih ili u Njujorku 11. septembra 2001. Istorijska, distopijska, književnim aluzijama i inspiracijama premrežena tematsko-motivska preokupiranost Mejdena, izneta kroz jedinstven muzički stil (najpre duet, pa trojac gitara; „galopirajuće” bas linije i razuzdani, a po zvuk prilično konstitutivni bubnjevi; prepoznatljivi vokal ljudske „sirene za vazdušnu opasnost”) i, kako precizno reče jedan od sagovornika iz filma, brodvejski manir i kvalitet živih izvoženja, jesu ono po čemu ih znamo i zbog čega ih volimo. Svoju reputaciju gradili su časno, nekako nenametljivo, a postojano.
Razume se da muzike ima u izobilju i teško ćete, bili zagriženi fan ili ne, odoleti hvatanju ritma makar tapkanjem o pod uz „Prowler”, „Murders in the Rue Morgue”, „Run to the Hills”, „Brave New World”, „Stranger in a Strange Land”, „Aces High”, „The Number of the Beast”, „The Trooper” i, naravno, „Iron Maiden”. Najemotivniji trenutak svakako, baš kao i na koncertima, predstavlja izvođenje pesme „Blood Brothers”.
Kada vas neko kao Džin Simons pohvali zbog sjajnog ovladavanja kreiranjem brenda od benda – što podrazumeva efektan logo, jedinstvenu maskotu, nezaboravne scenske nastupe i stvaranje čvrste baze obožavalaca koji vas s poverenjem prate kroz gradove i decenije, to zaista nešto znači: na kraju krajeva, čovek dobro zna o čemu govori („KISS Army”, spomenimo samo to).
Film izveden, na neki način, u parovima glavnih težišta priče (Stiv – Brus, Dejv – Adrijan, bend – publika, izazovi – rešenja), koji se potom šire i uklapaju u veliku sliku solidarnosti, utehe i snage, stvoren je sa mnogo ljubavi, opravdanog ponosa, inspirativne volje. Bilo da se pozdravljamo sa „Up the Irons!” ili „Sviraj Mejdene!”, dileme nema, deo smo iste priče koja, tako velika, virtuozna i lepa, traje li, traje…
