Kralj Čačka u MTS dvorani: Krunisanje jedne dosledne glave

Ne smemo sa sigurnošću da tvrdimo kako je ovo bio najveći koncert u dosadašnjoj karijeri Kralja Čačka, ali veliki Žikica Simić je u pravu kada mu predviđa status prekretničkog. U kom će pravcu taj prevrat ići, ostaje da se vidi – sigurno je da nastup u MTS dvorani (ili, što još uvek nosi priličnu težinu kada se izgovori, nekadašnjem Domu sindikata) održan 15. maja, sa svim pratećim publicitetom pokazuje kako Nenad Marić dobija pažnju i status kakve je odavno zaslužio. I ne samo on, naravno, jer nema snažne (kant)autorske ličnosti bez podrške proverene prateće ekipe. Bilo je to veče puno više primera sjajne udružene energije, autentičnosti i veštine koja niti ostavlja ravnodušnim, niti izopštenim bilo koga prisutnog; sve u svemu, daleko više od promocije albuma

Dok se sala polako punila, bilo je očigledno kako pristigli sa sobom donose potrebu za glasom razuma i utehe, onim posebnim, jedinstvenim. Teško je opisati, a da ne zvuči kao preterivanje, ali na svim licima očitavala se neka smirena radost iščekivanja. Možda se računalo na više govorancije između pesama, možda više pokreta u parteru? Ali, Kraljeva muzika naprosto nije takva, njegov jedini zaista neophodan i sasvim dovoljan adut, komentar i trik jesu reči pesama, same po sebi zarobljavajuće po pažnju – i, naravno, odlična svirka ekipe na sceni. Upravo u tekstovima, pomalo retro zvuku i stišanom, dostojanstvenom odnosu prema stvaranju i izvođenju muzike leži njegova snaga. Sinoćni koncert pulsirao je postepeno narastajućom energijom, pravilno raspoređenom u skoro pa tematski podeljene blokove numera, sugestivnog i snažnog vokalnog, a negde između besprekornog džem sešna i pažljivog studijskog sastanka smeštenog instrumentalnog predstavljanja.

Postavkom i, prema potrebi, smenjivanjem muzičara na pojedinim instrumentima, postignuta je ravnoteža dinamike i postojanosti, a pažnja publike usredsređena na konkretne tačke. Svakom od članova benda dato je dovoljno prostora da se istakne i svojski „razmaše”. Korišćenjem svih raspoloživih pratećih efekata verno je preneta atmosfera sa snimaka i pokazano potpuno vladanje izvođenjem, zahvaljujući čemu ste vraćeni doživljaju slušanja ploče, gotovo bez razlike.

Karakteristične pojave, negde između Džonija Keša i Džima Džarmuša, Nenad je, stupivši na scenu, prikladno i očekivano krenuo sa naslovnom „Dobro jutro, ljudi”. Pomalo umoran od svega sem – sviranja? Naročito od reči, osim ako nisu otpevane? Razumljivo! Prezasićenost intervjuima kojih je, prema sopstvenom priznanju, u proteklih par nedelja dao „oko pedeset”, uticalo je da (uprkos zahtevima iz publike) nije želeo da mnogo priča na samom koncertu, niti svira jedino (i sve) pesme sa novog albuma.

Moćno zaleđe i zvučnu potporu pružala su mu tri člana duvačke sekcije (trombon, truba i saksofon: Ivan Ilić, Nemanja Banović i Kristijan Mlačak), te stalni saradnici Miladin Stojković (kontrabas) i Aleksandar Cvetković (bubnjevi), uz, razume se, Marka Marića (električna gitara, klavir, klavijature). Deluje da on napokon izlazi iz senke, na momente i u prvi plan (sa Nenadovom zdušnom podrškom), što je posebno dobra činjenica. Da se razumemo, sedmočlana ekipa bila je bez izuzetka sjajna, ali su braća, žargonski rečeno, izdominirala.

Uvod se razvio u logičan niz: „Dajte mi kišobran”, „Gradovi”, „O Džoni”. Izvedeni su, u nastavku, „Stranac”, „Plati pa se klati”, „Svi traže ljubavnu stvar”, „Spavam u špajzu”, „Mesec me na igru zove”, „Amnestija”, „Ludi svete”, „U svoj rodni kraj”, „Dok kiša pada”, „Šta se to desilo sa nama”, „Hej, hej mama, hej, hej tata” i (na veliko oduševljenje moje malenkosti) „Povedi ljubav sa mnom”. Možda škakljiva (ko je bio, zna!) parafraza Crnjanskog, uz brzo izvinjenje usled uočenog prisustva „sitnije dece”, zgodno je najavila „Pesmu o kukanju”. Nove stvari presecane su uveliko poznatim i omiljenim „Deda Mraz je švorc”, „Rolaj”, „Moj avatar”, „Mama kupi mi propeler” i „Zemlja nije moj dom”. Iako su, kako Nenad reče, uprkos neizbežnim učitavanjima sve pesme pomalo autobiografske (neko iz publike: „Zar i Džoni?!?”), „Spasi nas od nas” je pisao imajući na umu himnu naroda. Kraj oficijelnog dela označili su „Dan za noć” i „Spusti svetlost na put” koja bi, istina, bila savršena odjava da bend nije gromoglasnim aplauzom vraćen na bis.

I tu ponovo otkrivamo faktor prijatne neočekivanosti. Izvedene su četiri numere, pri čemu je svaki kec vađen iz rukava postepeno i gradacijski. Tako su se najpre pojavili samo Marići, izvevši stišano „Prazno veče”. Jedan po jedan, ostali članovi ekipe su se uključivali za „Nizbrdo pravo” i „Zašto su tvoje oči prazne”, da bi sve doslovce eksplodiralo energičnom obradom „The Partisan”.

Ako smo mislili da ne može sa više poente i nade od već spomenute „Spusti svetlost na put”, ovo je definitivno bio TAJ traženi način, sa sve Nenadovim opraštanjem od publike rečima: „Hvala vam, ljudi; vidimo se na ulici!” Umetnički i egzistencijalni credo par excellence.

Šta je to što ovom koncertu daje opravdani epitet izuzetnog? Na prvom mestu, muzika. Zatim, reagovanje publike kao logičan odgovor na predanost i ozbiljnost izvođača kojima nisu potrebne manipulacije, trikovi, scenski efekti (mada je smenjivanje ljubičaste, plave i crvene rasvete, uz mestimičan dim, veoma dobro oslikavalo raspoloženje i emocije iza svake pesme, pojačavajući skoro pa pozorišnu atmosferu), ne bi li zadržali pažnju posetilaca. Rotiranje instrumenata bilo je apsolutno sinhronizovano, neverbalna komunikacija takođe, naročito između Nenada i Marka koji su, ne samo usled centralne pozicioniranosti na bini, zaista predstavljali utisak večeri.

Da se odmah nadovežemo, prvu fokalnu tačku koncerta nalazimo upravo u tako zadivljujućoj bratskoj ljubavi, podršci i talentu. Drugu čini predstavljeni kontinuitet rada, kroz spoj novog i poznatog. Slede emotivni raspon, misaona lucidnost i svevremenost (tematska, stilska, estetska), zahvaljujući kojima smo provedeni od romantičnog, osećajnog (na poseban način, van klišea i banalnosti) do oštrog, kritičkog, gnevnog. Koncert je poslužio i kao utočište: dragoceno je danas uopšte imati mogućnost da čujemo prognoze i dijagnoze, možda sumornije nego što bi se želelo, ali baš tom trezvenošću verodostojnije. Na kraju i zaista ne najmanje važno, predanost, profesionalnost i trud muzičara posredovali su nam sadržaj koji uzdiže, a ne profaniše (nikog od prisutnih), priredili susret sa značenjem i značajem.

Bilo je to, na neki način zvanično i šire nego pre, prizna(va)nje i prepoznavanje umetnika koji značajno docrtava kulturnu mapu istog ovog Beograda, uvrstivši se među njegove najpreciznije portretiste. Jer, odavno Kralj Čačka slika i rečima. Gradski toposi, ulice…tako dobro ih poznaje, mrzi i voli, osvešćujući i predočavajući odnos koji verovatno svi gajimo prema našoj uzurpiranoj, ali nepobeđenoj građanskoj – kulturi, sredini, tradiciji.

Onaj najlepši dojam, ujedno zaključak, glasi: Kralju i njegovoj sviti (ili bolje, ravnopravnosti radi, dvorskom veću) slušaoci jednostavno veruju. Time je u petak veče odisao apsolutno čitav prostor.

Jedino čovek koji ima šta da kaže i ume to da izrazi na poseban, sebi svojstven način – neponovljivo, a univerzalno razumljivo, uvek može računati na takav prijem.

(I samo da znate, „after je u Mirijevu”!)

 

Recenzija filma: „Iron Maiden – Burning Ambition” (2026)

Tags: Kralj Čačka, MTS dvorana