Antologijska knjiga Vladislava Pejaka – “Ako volite bluz”
Ja nisam bluzer. Ili sam to možda tek delimično, pa otud možda i nisam najkompetentniji da pišem o ovome, ali pošto ja pišem samo o onome što me na taj čin inspiriše, tako što mi se dopadne, to eto ulazim i u taj samo posvećenim bluzerima predodređen zabran
Jesam se ja tokom šezdesetogodišnjeg rokerskog staža naslušao mnogo bluza i bluzeva, ali se malo toga meni zalepilo za srce i nekako mi se, ne znam kako, tokom svih tih decenija iskristalisalo to da neuporedivo više volim t.z.v. „beli bluz“ (od John Mayall-a, preko Led Zeppelin-a, Fleetwood Mac-a, Cactus-a, Hendrix-a, Clapton-a do brojnih drugih koji su u svom opusu imali možda tek poneku bluz „stvar“). Pa ću dok sam živ „seći vene“ na neke bluzeve Z.Z Top-a, Gary Moor-a, Colosseum-a ili Crosby, Steals, Nash & Young, i mnoge druge, mađu kojima i one naše (Bijelo dugme, Korni grupa, Smak…), koje više gledam (slušam) kao „lepe pesme“, u odnosu na hiljadu puta odsvirane bluz standarde koji se razlikuju samo u sviračkoj veštini i talentu izvođača.
Takvoj mojoj diferencijaciji u odnosu na „crni bluz“ najviše je doprinela svojevremena serija od deset ploča „Blues Roots“ (plus jedan kompilacijski dupli album) koja mi je, iako se tu sve radilo o imenama rodonačelnika bluza (gotovo svetaca u tom svetu) svojom jednoličnošću, siromašnom produkcijom i neslušljivošću, ubilo svaku želju za (crnim) bluzom.
Da malo više ipak uronim u naš bluz-svet uticao je susret pre četvrt veka sa Dr Mladenom Janićem, Pančevcem i ortodoksnim bluzerom koji će meni, Beograđaninu i rokeru, godinama potom otkrivati za mene do tada nepoznata mesta, klubove i bluz festivale, na kojima ću, poprilično upoznati i savremenu srpsku bluz scenu i njene protagoniste. I tu već dolazimo do onoga što je tema ovog teksta. A to je Vladislav Vlada Pejak za kog sam i pre toga znao da je „bluz zaluđenik“, a koga na svim tim svirkama kojima sam prisustvovao, jednostavno nisam mogao a da ne primetim. Jer, taj čovek je uvek i svuda bio prisutan, da li kao jedan od organizatora ili tek kao deo publike, to tada nisam mogao znati.
Elem, na promociju knjige Vlade Pejaka „Ako volite bluz“ otišao sam pre svega iz poštovanja prema autoru i njegovoj životnoj doslednosti i upornosti. Odmah na ulazu u kultni DADOV (u kom nisam bio skoro pola veka) bio sam zapanjen da u pozorišnu salu (sto-dvesta mesta) u kojoj odavde-odande poznajem barem pola publike, jedva da može da se uđe i da teško nađoh mesto za sedenje, dok mnogi koji dođoše posle mene promociju propratiše stojeći sa strane, neki čak iz hola, jer nisu ni mogli da kroče unutra.
Osim neviđene masovnosti publike pri promociji jedne knjige, što samo po sebi dovoljno govori, ni sama promocija nije bila „obična“, tek jedna od desetina koje se svake nedelje dešavaju u gradu. Od vrhunski kompetentnih učesnika (uz autora su tu bili Žikica Simić, Voja Pantić, Nenad Kuzmić i predivna Natalija Cajić koja je kao urednica, u ime Jugotona kao izdavača, brinula i o samoj knjizi i o njenoj promociji), preko sjajno aranžirane pozornice, video-bima na kom su se vrteli snimci koji prate „radnju“, odličnog svetla i tona, tako da je sve pomalo ličilo i na svojevrsni performans koji je povremeno presecano brojnim aplauzima i ovacijama na njegovom kraju (pa sam se u trenutku zapitao – da li su nešto „spremili“ za bis). Lepa atmosfera prenela se i u hol iz kog još dugo mnogi nisu želeli da izađu napolje u prohladnu i kišnu beogradsku noć.
Iako baš i nisam planirao (jer imam već dve započete koje mi stoje kraj uzglavlja) i mada tema baš i nije (što bi Englezi kaz`li) my cup of tea, knjigu od četiristo povelikih strana „slistih“ za tri dana, odnosno noći, pošto čitam samo pred spavanje, što podrazumeva da sam narednih dana zbog nje bio neispavan. E, sad, teško je objasniti to kako knjiga koja je pre svega nabijena faktografijom, raznim informacijama i hiljadama imena, uspeva da postane toliko zanimljiva, čak i nekom ne preterano zainteresovanom za osnovnu temu, da jednostavno ne mogu da je ispustim iz ruke, iako je poteška i nimalo laka za rukovanje.
Radeći na radiju ili kao voditelj pojedinih programa i festivala i kao večiti bluz promoter Vlada Pejak je neumitno u životu ponešto morao i napisati, no, pošto mu je ovo prva knjiga prosto je zapanjujuće s kakvom je lakoćom i minucioznošću uspeo da pomiri njen faktografski, sa onim anegdotskim i tek ovlaš, gotovo stidljivo, provučenim intimnim i autobografskim detaljima. Negde je dal` rekao ili napisao, da mu je u tome puno pomogla supruga Nataša, koju je opet, jer sve je kod njega sudbinski povezano, upoznao upravo preko organizacije neke bluz svirke, uz neuspešni i razočaravajući epilog prvog kontakta.
Ne ulazeći i ne šireći tu dimenziju priče u tabloidnom smeru, autor nam tu sudbinsku vezu tek tu i tamo provuče u nekoj rečenici, pre svega zbog tako neophodnog razumevanja podrške nekome toliko posvećenom nečemu što u našim uslovima nikad nije bilo ni mnogo isplativo niti materijalno sigurno.
Tek nešto rečitiji autor je bio kada piše o Katarini i kako se to od „ćerke Vlade Pejaka“ tranformisalo u to da je on postao „otac Katarine Pejak“ na koju je (dugo i nesvestan toga) preneo bluz-virus, da bi ona posle svih muzičkih škola ovde i najposle Berklija u Americi, postala uz Anu Popović i najveće svetsko muizičko ime iz Srbije.
Iako nije najdominantnija, ta neka intimna i autobiografska linija, sve bežeći od patetike, donosi svojevrsnu toplinu s kojom gutate ceo sadržaj knjige, a da čitaocu (barem meni) često zaiskri i suza u oku, pri nekim detaljima, kao kad neki rendom izabrani taksista prepoznaje bluz muzičara koji se s Vladom vozi kroz Beograd ili u drugom slučaju kada opet sa nekim poznatim imenom iz tog sveta ulazi u taksi u kom vozač sluša bluz i pritom, zapanjenom gostu nonšalantno objasni da i te kako zna šta i koga sluša. Neki takav detalj kod nekoga ko je došao u Srbiju sa ko zna kakvim predumišljajem može u taku fundamentalno promeniti mišljenje o sredini u kojoj se nalazi. More je još takvih detalja koji u nekoj višoj dimenziji boje ovu knjigu.
Osim što je autobiogradska, ova knjiga predstavlja i pravu, iz prve ruke pisanu, istoriju bluza u Beogradu i Srbiji. U njoj su opisane i sve radio i TV emisije o bluzu, svi koncerti, brojni festivali koji su se rađali, opstajali ili se gasili, sa svim učsnicima u tim dešavanjima, brojni klubovi i mesta na kojima se sve to dešavalo, ali i ljudi koji su u organizaciji svega toga učestvovali, pa je ona ujedno i leksikon imena srpskog bluza.
Neupućenog ili slabije upućenog čitaoca ova knjiga uvešće u jedan posve novi bluz-svet za koji nismo ni znali da tu pored nas postoji, a mnogi protagonisti tog bluz-života sigurno će u njoj pronaći i sebe, baš kao što sam i ja pronašao tu detalje o koncertima ili festivalima kojima sam i sam prisustvovao, podsetivši se tih u sećanju zatrpanih dana.
I, da se opet poslužim engleskom frazom Last but not least – na poslenjih 120-ak stranica ova knjiga je u pravom smilu i SRPSKA BLUZ ENCIKLOPEDIJA sa tačno 100 abecednim redom poređanih grupa i pojedinaca, sa brojnim detaljima, članovima bendova i njihovim promenama, kompletnom diskografijom i fotografijama svakog od njih.
I, kad već pomenuh fotografije, ja ne mogu da se setim da sam ikada u rukama držao knjigu sa tako dobrim i tako besprekorno kvalitetno odštampanim crno-belim fotografijama, što mi je do sada bilo gotovo nezamislivo za naše uslove. Tu bih dodao i sjajne ilustracije koje je uradio čuveni svetski poznati strip-majstor R.M. Gera (Rajko Milošević, nekad i sam ovdašnji bluzer). Uz brojne umetničke fotografe čija su imena navedena, a koji su napravili te zaumno dobre snimke, za sjajan izgled knjige velike zasluge ima i njen tehnički urednik Goran Ratković, ali i štamparija Grafoprint iz Gornjeg Milanovca koja je odradila vrhunski posao.
Najkraće rečeno, „Ako volite bluz“ je knjiga u kojoj ćete uživati i često joj se vraćati, koju jednostavno mora da ima svaki roker, a o bluzerima da i ne govorimo. Na svakoj njenoj stranici vidi se velika ljubav prema bluzu, ali i ogroman uloženi trud da bi bila takva kakva jeste.
