“Osmi nervni slom” – 40 godina kasnije
U godinama relativnog obilja, mira i nekakve postojne tišine, bilo je onih umetnika koji su sebi dozvoljavali i takav luksuz da tu i tamo iskoče iz nekakvih šablona, malo podignu glavu i upuste se u raspravu, makar i sa samim sobom, šta je bilo, šta može biti, bez da i u jednom trenutku rešavaju trenutnu situaciju status quo-a. Spokoj misli i dela narušavan je samo tu i tamo kroz iskakanje pojedinačno viđenog prikaza kroz muziku kao najispirativnijeg trenda među mladim ljudima toga doba. Političke prilike još se nisu ogolele do krajnjih granica, ali male iskrice su bile prisutne, više kao relativni ekces no izvedeno pravilo. Ipak, i takvu tišinu nađe neko ko bar malo zatalasa i podigne prašinu
Mala storija seže u 1986. godinu prošlog veka kada Bora i Riblja Čorba, nakon prethodnog albuma “Istina“, urađenog u agresivnom maniru, sa jednom antologijskom numerom, pokušavaju malo više odškrinuti vrata politike na Borin kasnije već prepoznatljiv način. Ne sporeći da je sam frontmen benda, ne samo muzičar i pesnik, već i onaj trubadur koji ulazeći u narod pokušava da u njemu probudi sve emocije koje im stoje na raspolaganju, album “Osmi nervni slom” prvi je projekat Čorbe koji se lagano kuvao u, ne samo ljubavnim sferama i ličnim doživljajima stvaranja i propadanja, već lagano ulazio i u sociološke vode, otkrivajući i sve one društvene anomalije koje se lagano provlače kroz foskule jedinstva i zajedništva na prostoru velike domovine. Kroz samo nekoliko godina kasnije, sve će se to srušiti kao kula od karata.
Album “Osmi nervni slom” je jedan pravi rokenrol album, u principu buntovan, promešan sa elementima popularne rege muzike i jednog od njenih priznatijih izvođača tog doba, u nekoliko tema nudi drugačiji pristup nego do tada. Ne skrećući pogled od problema koji su bili više u najavi nego što su se osećale posledice, kroz više političkih trauma Bora je uspešno provukao ono što je želeo. Način na koji je on polako ulazio u politička iskušenja metastaziraće kasnije, ali je njegov upirujući prst, kroz glas i vokabular bio sasvim dovoljna odrednica za polazište sa koga nema nazad, sa napomenom da je svaki početak težak, no kada se jednom počne…
Album otvara simpatična “Nemoj da ideš mojom ulicom“. Pitanje je kako bi se ta fizička pretnja bivšoj partnerki u današnje vreme tumačila, no onda je niko nije uzimao za ozbiljno. Na vikipediji ćete naći podatak da je ova pesma, zajedno sa temom “Amsterdam“, bila tretirana kao najveći hit sa pomenutog albuma. Međutim, u doba analognog radija, najlakše je bilo urednicima, da između ostalog, puštaju prve brojeve sa A i B strane gramofonske ploče. Od kako sam pročitao podatak za jedan drugi bend da je imao dve numere na albumu na kome se jednostavno one i ne nalaze, već je reč o isključivo singl ploči, apriori ne uzimam za tačnost sve što piše na vikipediji. Što se tiče veštačke inteligencije, i tu sam nailazio na nedorečenost konkretne situacije, ali ostavljam tri tačke.
Za njom sledi “Ja ću da pevam (Južna Afrika 85)“, po meni jedna od najkvalitetnijih na albumu. Sumnjam da je Bora uopšte video Pretoriju ili Kejp Taun, ali je veoma inspirativno iskoristio lik Nelsona Mandele kao vodećeg filantropa tog doba, da kroz pesmu i nama daleka podneblja dalekog kontinenta iskaže šta misli o svim autoritativno diktatorskim režimima koji, na koncu konca, izjedaju i sebe sama. Njegov ultimativni krik da će pevati do kraja jasno i glasno, pa i makar da promukne, nagovestio je da će u svojim rok obraćanjima ostati dosledan i surov na onaj netrpeljivi način na kojim je izgradio svoj imidž pesnika, muzičara i buntovnog rokera. Prava rok verzija borca za osnovna ljudska prava, tvrda, raspevana i agresivna pesma koja vas ni na koji način ne ostavlja ravnodušnim.
“Jedan čovek” je tema koja bije bitku protiv samoće, stradalnička, u kojoj je do izražaja došao sjajni solo na saksofonu Jovana Maljokovića kao gosta na albumu.
“Ljuti rokenrol” je atraktivna buntovna stvar, protiv nametnutih rešenja starijih generacija. Klasična rokenrol pesma koja jednostavno uznosi mladalački duh.
Prvu stranu albuma zatvara tema “Sutra me probudi“. Cinična, pomalo i jeziva balada, tematika trovanja duše i obolevanja od ljudi sažeta je u refrenu – sutra me probudi. Kad sve prođe, a ne prolazi, već samo nadolazi…
E sad, dođosmo i do prve na B strani albuma, čuvene i već pomenute “Amsterdam“. Rege numera, raspevanog sadržaja sa Edi Grantom koji je otpevao drugi deo pesme. Naime, Bora i Čorba su iskoristili boravak Edija na koncertu u Beogradu krajem januara 1986. godine i zamolili ga da, pošto su već završavali album, snimi vokalne deonice u jednoj pesmi. I ispalo je to što je i ispalo, a i dan danas traje.
“Tu nema Boga nema pravde” je ona u kojoj je Bora opisao stanje na Kosovu tih godina, inercija svih mogućih političkih subjekata, bez ikakve odgovornosti, nastaviće svoj pohod u budućnosti. Odlična, teška, no istinita pripovest u samoj srži, kroz jedan bukteći hard rok angažman, dali su Čorbi i Bori i tu mogućnost da budu osporavani i prosto rečeno da se numera ne zavrti na radio talasima, kao teško nedokučiva istina. Bilo kako god, istina iznađe put…
“Crno je dole” predstavlja parodiju na tzv. morske pesmice, dajući jedan šaljiv osvrt kroz simpatični tekst i umirujuću šablonsku muziku toga perioda, u principu tema koja nema neki poseban muzički značaj.
Sledi “Cava”, koja u šatrovačkom (uličnom) žargonu označava devojku lakog morala. Umerenog ritma, osrednje vrednosti, ali je i ona našla put do određenih kategorija slušalaca.
Album zatvara “Prokleto sam“. Poetsko idilična retrospektiva samoće i svega što ona nosi za sobom. Srdžba i unutrašnji poetski nemir grade jedan niz očajnih stanja ostavljenog čoveka. Sjajna balada u kojoj su do izražaja došli i prateći vokali Ane Kostovske skopske pevačice i glumice.
Pored neprikosnovenog Bore, album su izneli Miša, Vicko, Čutura i Džindžer, svako u svom domenu. Producent albuma bio je Kornelije Kovač. Omot je delo dvojca Andrić – Vlahović. I pored teškog proboja na tržište gramofonskih ploča zbog raznoraznih opstrukcija, uglavnom političke prirode, album “Osmi nervni slom” prodat je u 170.000 primeraka. Više nego pristojno, ako se uzme u obzir vreme koje nije dozvoljavalo bilo kome da se otrgne iz ušablovanih koloseka misaono kulturnih kretanja.
Nakon punih četrdeset godina, od objavljivanja ove ploče, teško bih se mogao oteti utisku da veliki broj numera sa njega i dan danas nije aktivan. Srdžba, samoća, želja za osvetom, težnja da se istraje do kraja i svi oni nemiri koje život nosi kroz sebe sama, u tih trideset sedam minuta gromoglasne muzike, ostavile su pečat koji i dan danas ima svoje jasne otiske. Želja za nerešavanjem nagomilanih problema, prisutna društvena frustracija i apsolutna nedorečenost svetskih intrigantnih neprilika, i dalje lebde iznad naših glava. Ispijenost i umor, želja za snom i lagodnim životom, ocrtala je okvire rasula ljudskog dostojanstva na prizeman način, gde se sve rešava ratom ili pogromom. Pustošenje ljudskih duša je nešto što je Bora kroz ovaj album, manje više diskretno, pokušao uobličiti kroz stih, jasnu viziju slobodarskog stanja i želje da se ne ostane sam.
Vrlo dobar album koji ima mesto u opusu rokenrola na ovim prostorima, bogat je sadržajem i načinom na koji je iskazano jedno stanje u teatralnom životu svih nas koji su osetili to vreme. Tišina koja je ovladala tih godina nije bila ništa drugo no samo zastoj u stalnoj ljudskoj potrebi da se dokazuje moć, prevlast i sirova snga. Stoga je preporuka mlađim generacijama da u svojoj svakodnevnoj dokolici izdvoje malo vremena i za neka predskazanja u muzici koja im možda i nije bliska. Ako pažljivo osluhnu razumeće da se sve menja ili možda i ne, ali da u svakom slučaju emocije moraju biti te koje će nadjačati vihor vetra u prašini ljudske studeni i ravnodušnosti.
