Brushy One String: Jedna žica, jedan život, jedna šansa

Muzika je za mene najbolji način da „izgovorim svoju molitvu“… Pesma Sugara Minotta „Oh Mr. D.C.“ me je izuzetno inspirisala… Prvu žicu sa bas gitare stavljam na akustičnu, pa imam „bas akustaru“…

Više puta smo to elaborirali, ali je to Jovan Matić iz Del Arno Banda nekako najlepše objasnio: „Na Jamajci se individualni uspeh meri time da li si uspeo da izađeš sa tog ostrva i odeš negde, a to možeš samo ako sviraš i trčiš. Bob Marley je neko ko je zaista sa dna kace postao internacionalna fora“.

Koju deceniju nakon njegovog uspeha, vidimo da je Bob Marley bio prvi među mnogim Jamajčanima koji su postigli svetski uspeh. Od muzičara na toj listi su i Grace Jones, Shaggy, Sean Paul, Jimmy Cliff… Od sportista valja pomenuti košarkaša Patricka Ewinga, te atletičare Asafu Powella, Bena Johnsona, Merlene Ottey i, naravno, najvećeg od svih – Usaina Bolta.

Poslednjih desetak godina svedočimo nesvakidašnjoj atrakciji koja, isto tako, dolazi sa Jamajke. Reggae muzičar Brushy One String svira gitaru sa samo jednom žicom čije telo istovremeno koristi kao bubanj ili neku drugu formu perkusija. Njegov hit „Chicken In The Corn“ dostigao je 66 miliona pregleda na Youtube, ali se Brushyjeve mogućnosti sa njime ne iscrpljuju.

Reggae je poslednjih godina dobio na značaju i na Nišville Jazz Festivalu, pa smo ove godine imali priliku da gledamo i Brushy One Stringa na niškoj tvrđavi. Jamajčanin je imao taj peh da nastupi neposredno posle Konstrakte, čiji je nastup bio najzapaženiji na ovogodišnjem Nišvillu. No, to ga nije sprečilo da se posetiocima festivala predstavi u svom prepoznatljivom stilu, a bio je veoma raspoložen da se predstavi i čitaocima Rockomotive.

Reggae je tradicija u tvojoj porodici. Tvoj otac Freddie McKay takođe je bio reggae muzičar. Je li on presudno uticao na tebe ili je to bila popularnost reggae muzike na Jamajci?

Brushy: Sve je pomalo uticalo na mene. Pre svega, moji roditelji. I moja majka se bavila muzikom, nekoliko godina je bila prateći vokal brojnim umetnicima. Nažalost, umrla je pre koju godinu… Moji roditelji, moj život uopšte, Bob Marley, reggae okruženje na Jamajci, neka moja lična inspiracija… odredili su da budem ono što sam sada. Muzika je za mene najbolji način da „izgovorim svoju molitvu“.

Koliko je teško „uzdići se“ u izolovanoj i siromašnoj državi kao što je Jamajka? Koliko je istoimeni film (Rise Up) pomogao tebi i tvojim sunarodnicima u tome?

Brushy: Koliko je teško? Neopisivo! Jedan od glavnih razloga je to što na Jamajci postoji veliko takmičenje među umetnicima i bendovima. Muzički gledano, Jamajčani su veoma talentovani ljudi i svako poseduje taj takmičarski duh. Dakle, moraš da se pokažeš i dokažeš, da izgledaš dobro u tome što radiš i budeš istrajan kako bi uspeo na Jamajci. Tamo svako gleda svakoga, pa moraš i da vodiš računa o sebi.

Reci nam nešto više o svom snu u kome si došao na ideju da sviraš na jednoj žici.

Brushy: To se dogodilo kada sam imao 15 godina. Otišao sam na žurku na kojoj je ozvučenje bilo odlično. Posmatrao sam momke koji su pevali i poželeo da i sam otpevam nešto, ali niko nije želeo da mi da mikrofon. Tako sam im ja oteo mikrofon i počeo da pevam, ali se masi to nije dopalo. Ljudi su bili u fazonu „ko je ovaj lik i zašto se ubacuje“. To me je veoma pogodilo i bukvalno mi nateralo suze na oči. Nisam mogao da nastavim sa pesmom, vratio sam mikrofon i otišao kući. Tamo sam sedeo na stepenicama, gledao u nebo i razmišljao o tome kako bih voleo da pevam poput svojih roditelja. Potom sam otišao u krevet i negde oko 4-5 ujutro u snu mi se ukazao mali čovek sa žutom gitarom. Došao je do mene i ponudio mi tu gitaru, ali sam mu ja odgovorio da mi gitara nije potrebna, jer je već imam. Inače, tu gitaru mi je dala moja majka, ona je imala samo jednu žicu i nalazila se ispod kreveta. I onda mi je taj čovek rekao da bih mogao da sviram tu svoju gitaru. Kada sam „čuo“ te reči, momentalno sam uzeo gitaru u ruke i počeo da sviram blues veoma dugo…

Negde sam pročitao da si u tom snu svirao i pevao životinjama, da ti je prvobitna želja bila da njih pokreneš svojom muzikom.

Brushy: Mnoge životinje poput svinja, pasa, krokodila, lavova, tigrova… okupile su se u tom snu ispred mene i slušale kako sviram. Sve životinje su nosile jakne i vikale „O, daaa, on ume da pevaaa“. Potom su me dve snažne ruke zgrabile i podigle, a nepoznati glas mi je govorio „samo pevaj, to je sve što treba da radiš“. I ja sam pevao, pevao, pevao… sve dok se nisam umorio od pevanja. Oko mene su bili beli, žuti, crni i ljudi drugih boja, kao da na nebu gledaš dugu formiranu od ljudi. U tom momentu sam se probudio i odmah otrčao kod strica da mu ispričam svoj san. On se grohotom smejao i rekao mi da sam verovatno imao neku noćnu moru. Ali, njegova devojka Margaret rekla mi je da uzmem tu gitaru i da je sviram. Poslušao sam je, uzeo gitaru ispod kreveta, očistio je od prljavštine i prašine, a potom sam je besomučno svirao do kraja dana. Uveče sam na radiju čuo pesmu „Oh Mr. D.C.“ od Sugara Minotta koja me je izuzetno inspirisala. Već sledećeg dana odjurio sam u drugi grad sa gitarom i tada sam postao Brushy One String, što sam i dan-danas.

Tvoj prvi album „Do You Really Love Me“ izdat je samo u Japanu. Zbog čega?

Brushy: Imao sam mnogo problema sa tadašnjim menadžerima. Oni su radili šta su hteli sa tim albumom, a ja od svega nisam dobio ništa. Osnovali su kompaniju „Rise Up“ u Americi, što im je pomoglo da imaju kontrolu nad tim materijalom. Nisu me tretirali kao čoveka niti su mi govorili šta rade, nisam dobio apsolutno nikakav procenat od tog albuma. Štaviše, preuzeli su i moj tadašnji Youtube kanal. Zarađivao sam novac samo od koncerata i turneja, što mi je pomoglo da ponovo budem „svoj na svome“. Kao uvek, dajem i davaću sve od sebe, a jednog dana ću možda doći i do pravde. Muzika je moj put i moj život. Šta god da oni uzmu od mene, ja ću uvek biti muzičar koga si video večeras. Čak i bolji od toga.

Koliko ti često puca ta jedna žica, koliko je često menjaš?

Brushy: Zavisi kako i koliko je koristim. Obično traje oko četiri meseca, s obzirom da stavljam prvu žicu sa bas gitare na moju akustičnu gitaru, tako da, zapravo, imam neku vrstu „bas akustare“. To mi omogućava da je koristim uz bilo koji vokal koji odaberem.

A koliko često menjaš tela gitare?

Brushy: Možda jednom u dve-tri godine. No, nekako im se uvek vraćam. Kada se neka gitara pokvari ili polomi, ja je popravim i kasnije ponovo koristim.

Ako ti ponudim skoč, burbon i pivo, a ti možeš da odabereš samo jedno, šta bi izabrao i zašto?

Brushy: Pivo, jer ga oduvek pijem (smeh).

Šta bi se dogodilo kada bi „tvoji pilići“ završili u polju marihuane umesto u polju kukuruza? To bi na Jamajci bilo sasvim realno…

Brushy: Pa… Imali bismo veoma zanimljive i šaljive piliće (smeh).

„Sve što ti treba je jedno“. Na šta si mislio: na žicu, život, ljubav… ?

Brushy: Neke od tih stvari si upravo i sam pomenuo. Sve što mi treba je: jedna žica, jedan život, jedna šansa… Sve što znam je jedan Bog. Za mene je sve u životu „jedno“. Mi, kao živa bića, treba da budemo jedni i jedinstveni.

Jany McPherson: Kubance inspiriše klasika

Tagovi: Brushy One String, intervju