Dado Topić: Predaj se onome za šta živiš

Idući svojim putem trudio sam se da moji tragovi ostanu što dublji… Voleo sam Ekatarinu Veliku, a i njeni poklonici su mene lepo prihvatili… „Makedoniju“ sam napisao u zatvoru razmišljajući o slobodi, suncu i pticama… Moram da zračim uverenjem da je sve moguće kada se čovek nečemu preda

Još u tinejdžerskim danima Topić je pokazao veliki potencijal kao član osječkih Dinamita, sa kojima je krajem šezdesetih osvojio tada prestižnu nagradu „Zlatna gitara“ u Beogradu. Njegov talenat je prepoznao veliki Kornelije Bata Kovač, koji ga 1969. poziva da se priključi legendarnoj Korni grupi. Nakon svega dve godine, Topić napušta Korni grupu i osniva Time, jedan od najznačajnijih bendova u istoriji rokenrola na ovim prostorima.

Istoimeni debi album (Time) iz 1972. godine i danas predstavlja jedno od kapitalnih muzičkih dela sa vanvremenskim hitovima poput „Za koji život treba da se rodim“, „Istina mašina“ i „Kralj alkohol“, a na reizdanju albuma iz 1990. godine našle su se i bonus pesme „Makedonija“ i „Da li znaš da te volim“. Kao i sam autor, pomenuti album je bio daleko ispred svog vremena, pa je ostao relevantan i u sadašnjem trenutku.

Iako ga šira javnost pamti po duetu „Princeza“ sa Slađanom Milošević, pesmi „Flojd“ za film „Nacionalna klasa“, te temu „Ja hoću život“ iz serije „Bolji život“, Topićev opus, domet i uticaj idu znatno dalje. O njegovoj veličini možda najbolje govori činjenica da je Milan Mladenović za života obradio samo jednu pesmu, a to je bila Topićeva „Istina mašina“.

Nakon što se Time raspao 1977. godine, Topić se posvetio solo karijeri i nastupima u inostranstvu. Iz tog perioda treba pomenuti sjajan i nedovoljno propraćen album „Neosedlani“, kao i LP „Šaputanje na jastuku“. Iako je i kao solo muzičar imao mnogo uspeha, Topića su vukle neostvarene ideje i planovi sa nekadašnjim bendom Time, pa je rešio da obnovi priču formiranjem novog benda nostalgično-evolutivnog imena Time After Time.

„Novi Time“ je na sceni prisutan nešto više od decenije. Iako je bend na tragu nota originalne postave, primetna je evolucija zvuka ka modernim varijantama rokenrola prijemčivim mlađim generacijama, što se negde i poklapa sa Dadovom misijom u ovoj fazi karijere. Ono što je konstanta je njegova virtuoznost na gitari, baš kao i nepresušna energija kojom pleni tokom scenskog nastupa.

No, kao najprijatnije iznenađenje moram da istaknem Dadovu neposrednost, srdačnost i elokvenciju, te iskrene, emotivne i detaljne opise u intervjuu za Rockomotivu. Sa Topićem smo razgovarali neposredno pred njegov nedavni koncert u novoj koncertnoj hali Studentskog kulturnog centra Novi Sad. Nemojte se iznenaditi mashupom ekavice i ijekavice, jer Dado baš tako i priča. To je negde i razumljivo s obzirom na godine provedene u Beogradu i uticaj koji je taj grad imao na njega.

Time After Time… Šta je drugačije od prvobitnog benda Time, osim što je dugotrajnije?

Dado: Time After Time je bend koji jako dobro svira. Nakon turbulentnih godina sa originalnim „tajmovcima“, koji su odlazili i dolazili, čas su svirali, čas nisu i bili onako „Šano dušo“ ekipa, pre 12 godina smo na nagovor mog menadžera Ilije Jovanovića skupili pet klinaca i rešili da napravimo ozbiljan bend. Nakon četiri-pet godina mi smo imali svoj prvi koncert. Tako ja sad imam izvanrednu sviračku ekipu sa kojom mogu da odem u Los Anđeles, Njujork, London, ne bi me bilo sramota. Ljudi stvarno sviraju kako treba, imaju pravi groove, dobar sound na instrumentima koje sviraju, imaju puno znanja, tako da… Ne mogu da tvrdim, ali mislim da imam jedan od najboljih bendova u bivšoj Jugi. Svirali za sedmoro ili za sedam hiljada ljudi, mi smo uvek napakirani motivacijom.

Može to i metafizički da se posmatra. Postoji li „time after time“? Ima li Tita posle Tita? Ima li života nakon života?

Dado: Ovo je novi život benda „Time“. Nakon jednog evolutivnog procesa, ovo su sada potpuno novi feeling i groove, koji su upravo onakvi kakvi sam ja i želio da budu.

Koliko je, zapravo, imalo smisla reinkarnirati jednu epohu koja je iza Vas?

Dado: Ovisno o tome kako gledate na epohe i sadržaje koji sa njima prolaze. Idući svojim putem trudio sam se da moji tragovi ostanu što dublji da bih, ako se osvrnem, mogao prepoznat sebe, ali i da bi oni koji dolaze posle mene mogli da kažu: „Ovo zvuči kao Dado Topić“. To je veoma važno, jer čovek bez tragova je čovek koji nema ni puta pred sobom. Ako ne zna šta je prošao, ne zna ni kuda ide. Zbog sebe, zbog moje obitelji i ljudi sa kojima radim, zbog svega onoga što volim da radim, važan je taj jedan… Ne mogu da kažem sebičan, više je to autoritativan stav prema stvarima koje želiš da ostvariš. I ako tako postaviš te harmonije, taj groove i ritam, onda nekako više možeš da se nadaš da će to bit uspešno, da će na kraju aplauz bit ne samo pristojan, već sasvim euforičan.

Kao što i sami kažete: za koji život treba da se rodim, za koji sudnji dan treba da živim, kojem Bogu treba da se molim, koju ženu treba da volim… Jeste li u međuvremenu došli do odgovora na neka od ovih pitanja?

Dado: Na takva pitanja teško je nać neki odgovor koji bi bio zadovoljavajući. No, neovisno o tome kako se odgovori na pitanja vraćaju, mislim da je važnije nastavljati postavljati pitanja sa nadom da će jednog dana ti odgovori bit sve kompleksniji, sadržajniji i bogatiji, a samim tim dat puni značaj procesu postavljanja pitanja.

Više puta ste istakli da Vam je Beograd odredio život. Šta Vam je to Beograd pružio što drugi gradovi nisu? Je li sve krenulo onda kada su Dinamiti osvojili „Zlatnu gitaru“ u Beogradu ili nešto kasnije, kada ste se priključili Korni grupi?

Dado: Točno to, ta “Zlatna gitara” za grupu Dinamiti, koja je bila totalni autsajder i nepoznanica za beogradsku publiku. Mi smo te noći, pola sata nakon što smo završili neplanirani koncert na Sajmu, dobili to priznanje. Tada sam shvatio da smo, koliko god Beograd bio jedan megaprostor sa mnogo ljudskih duša, mi prisutne na Sajmu osvojili svojom svirkom. Koliki napor uložiš da se pokažeš, toliko će i publika da ti odgovori. Jednostavno, čovek mora bit u suglasju sa samim sobom, sa svojim željama i težnjama i sa naoružanjem koje ima pri sebi. Dakle, ful oprema i skoči najviše što možeš. I onda se život u svim svojim fazama i aspektima čini vrlo mogućim.

Možemo li da kažemo da je saradnja sa Korni grupom bila najznačajniji deo Vaše “beogradske faze”?

Dado: Korni grupa je sa Batom Kovačem tada bila elitni bend, poznat širom Jugoslavije. Kada je Bata rekao da želi da ja pevam s njima, to je bio prvi znak da se ja uozbiljim i kažem sebi: “Ovo više nije ona mladalačka želja da stojim na pozornici i posmatram koje devojke gledaju u mene, nego da radim svoj posao najozbiljnije i najkreativnije što mogu”. Ako je čovek imao toliko poverenja u mene, morao sam da se potrudim i odradim ono što on očekuje. Beograd mi je bio odskočna daska, a taj neki osećaj urbanog miljea, ambijenta i okruženja koje naprosto vri ljudima, saobraćajem, zvukovima automobila u prometu, ljudima koji trče preko pešačkih prelaza, mnogobrojnim robnim centrima, da ne zaboravim i onaj pothodnik gde smo kupovali burek u pet sati ujutro… To sve nosi neku svoju poruku i čovek mora tome da se prepusti. Ja sam tada zavolio život u gradu, jer to je mladom čoveku potrebno, ta turbulentna tehnologija življenja života, kako proživeti dan i spreman dočekati izazove narednoga dana.

Kako je izgledala Vaša saradnja sa Kovačem i Točkom? Reč je o velikim producentskim imenima, a i Vi ste ozbiljan kantautor. U takvim situacijama ego ume da proradi…

Dado: Sa Točkom je bilo mnogo lakše jer mi smo braća po oružju sa šest žica. Bati Kovaču je, kao akademskom muzičaru, klasičnom konzervativcu, te školovanom aranžeru i kompozitoru, bilo teško objasnit neke moje elementarne postavke i razmišljanja o bluesu i soulu, s obzirom da ja kao pevač dolazim iz tog nekog miljea. Tek nakon izvesnog vremena, kada sam mu pevajući u studiju pokazao razliku između njegove zamišljene pevačke linije i onoga što sam ja predložio kao moguću verziju, Bata mi je rekao: “Znaš šta, Tole, mislim da si u pravu. Tvoja verzija je bliža onome što želimo kada se sve uzme u obzir”. Bata je bio izvanredan pedagog, mene je naučio mnogim stvarima, ali je verovatno ponukao i neka moja saznanja i osećaje, tako da smo izvanredno sarađivali.

Da li su blues i soul žanrovi u kojima se kao pevač najkomotnije osećate ili ste više naklonjeni rokenrolu?

Dado: Za razliku od mnogih klinaca koji su odveć slušali Radio Luxembourg i Tonyja Princea, koji su promovirali bendove poput Beatlesa i Rolling Stonesa, ja sam kao mlad slušao Nata Kinga Colea, Raya Charlesa, pa i Elvisa Presleya jedno vreme. Tako sam te “blue” note i harmonije prve prihvatio kao neki moj muzički background uz koji sam ja mogao nešto da pevam, nekoga da kopiram ili oponašam. A kada je početkom sedamdesetih krenuo blues i soul fusion sa jazzom, kada je to postala elitna muzika u svetu, tada sam vidio koliko je imalo smisla to moje desetogodišnje učenje i priklanjanje tom nekom žanru. Nikada nisam bio za pop svirku poput Abbe ili onih radova Beatlesa koji su bili čista pop muzika. Uprkos svim „crnim rupama“ u muzičkom svemiru sa DJ-evima, disco muzikom, turbofolkom, ja sam išao nekim svojim putem, mada je jedno vreme to bila margina zbivanja. No, kako je vreme prolazilo, vidio sam da je, u stvari, ovo što ja radim sa svojim bendom jedna ozbiljna postavka, a da su te „crne rupe“ zapravo vremenske nepogode koje traju koliko traju, a potom se vraćamo starim vrednostima.

Ne možemo da se ne vratimo i u 1984. godinu i podsetimo se vanvremenske „Princeze“. Nažalost, Slađana Milošević više nije sa nama. Kako je pamtite, kako je izgledalo snimanje te pesme sa njom?

Dado: Ja sam uvek vodio računa o prijateljima koji su imali neko poverenje u mene ili tu i tamo rekli nešto lepo o meni, te stvari sam jako poštovao i cenio. Jedan od tih ljudi bio je i Sanja Ilić. U to vreme sam živeo u Parizu i radio u jednom studiju. Sylvie Vartan i Johnnie Hallyday su imali taj studio, ja sam tamo nešto snimao i stažirao. I Sanja mi je tada poslao kasetu, snimio glas i rekao: „Daki, evo ti par akorda, hajde napravi nešto ako možeš“. Pre toga smo već radili neke lepe pesme, ja sam mu napravio tekstove. I kaže meni Sanja: „Hajde, napiši nešto“. I ja napišem „Princezu“. Kada sam mu poslao tekst, on je od mene tražio da napravim i demo. Snimim ja demo na srpskom i engleskom jeziku i pošaljem mu u Beograd. I onda mi on kaže: „Dođi u Beograd, treba to da snimimo, mi smo tu pesmu dali za Eurosong“. Ja mu kažem: „Di ću ja, šta ću ja tamo“, a Sanja odgovara: „Hajde, jedna lepa devojka Slađana bi to pevala s tobom“. Ja sam čuo da je Slađana neka avangarderka, punk devojka sa nekom modnom varijantom, neke čudesne haljine, frizure, šminka… Dođem u Beograd, uđemo mi u studio, sve lepo otpevamo. Meni je jako lepo zvučalo, pa sam pitao Sanju šta da radimo, a on je bio decidiran da idemo na Jugoviziju. Došli mi tamo, a Crnogorci su nas maknuli jer je po jugoslavenskom ključu te godine na Eurosong išao Studio Titograd (koji su predstavljali Izolda Barudžija i Vlado Kalember). Slađana je bila tužna i plakala, a ja sam je tešio pričajući joj kako je pesma dobra, kako smo mi dobri i ne treba uopšte ni da se takmičimo.

Ono što je neverovatno kod „Princeze“ je visok nivo saglasja u Vašem i Slađaninom pevanju. Koliko ste vežbali zajedno? Ili je to možda bio klik na prvu loptu?

Dado: Ja sam kao klinac puno slušao druge bendove. U Osijeku je bio jedan bend koji je svirao u Radnjaku (Radničkom domu), ali su svake večeri svirali iste stvari i istim redosledom. Jednako su svirali jučer, danas i sutra. To je meni jako išlo na živce, taj neki papagajski pristup svirci. Ja nikada nijednu pesmu nisam otpevao jednako, na isti način. Uvek bih promenio poneku notu, čisto da malo osvežim konstrukciju, arhitekturu songa, da bude interesantno i meni, a i ljudima koji slušaju. To je jako važno, posebno za ljude koji svoj koncertni program baziraju na 30-50 pesama, tako da je ta mala fluidna improvizacija uvek potrebna.

Ono što spaja Vas i Milana Mladenovića je „Istina mašina“. Kako Vam se dopada verzija EKV-a?

Dado: Oni su napravili izvanrednu verziju, upravo onako kako oni shvaćaju svirku. Aranžmanski su promenili dosta toga. Važno je da si je Milan dao tu slobodu, on je jednostavno uzeo stvar i napravio je po svome, ali je kao krunu svega toga otraga napisao: „Za sve lepo što smo doživeli u muzici hvala Milesu Davisu, Ray Charlesu i Dadi Topiću“. To je bilo lepše nego da me je zagrlio i poljubio.

Ove jeseni se navršava 30 godina od Milanove smrti. Kako ga Vi pamtite? Je li bilo nekih kontakata i saradnje sa njime?

Dado: Nikad ništa! Nisam ga čak ni zadržao za ruku niti se pozdravio sa njim, ali sam imao tu čast i zadovoljstvo da i ja obradim nešto njegovo. Na tribute albumu „Kao da je bilo nekad“ meni su dali da uradim rimejk pesme „Jesen“. Ja sam promenio aranžman i napravio po svome, a Čutura je bio producent i snimatelj. Nakon 30 godina došao sam sa grupom Time u SKC, Vedran, Rale i ja smo svirali… I kažem okupljenima kako ćemo odsvirati pesmu „Jesen“, a svi poklonici EKV-a iz publike su se klanjali i vikali: „Daki, ti si naš car“. Voleo sam Ekatarinu Veliku, a i njeni poklonici su mene veoma lepo prihvatili. To je bila ljubav na prvi pogled.

Više puta ste ponovili da ste Vi pripadnik „analogne generacije“. Kako se odupreti narastajućem pritisku tehnologije sa svih strana? I da li se treba odupirati?

Dado: U biti, analogija je obeležila 70 godina prošlog stoleća, ne samo u muzici, već i u filmu i drugim sferama ljudske umetničke aktivnosti. Dakle, ne možemo reći da je to bilo malo. Samim tim, analogija je sebi u nekom razvojnom smislu pretpostavila da mora prihvatit tu neku brzinu razmene informacija, što na određeni način garantuje digitalna era. Koliko su digitalije sposobne da oponašaju analogni zvuk, to je sad stvar nove tehnologije koja je dobila svoj puni smisao po pitanju brzine baratanja određenim sredstvima i tehnikama. Znam da postoji trend očuvanja analogne varijante, i to su danas postale najprofitabilnije i najskuplje produkcije u apsolutno svim medijima. Analogija garantira tu neku savršenost i kvalitetu, što digitala nema. I tako jedan povlašteni deo ljudi, koji sudjeluju u industriji umetnosti, ima pravo da barata tim tehnologijama i to je to što će ostat. No, digitalije su generalno dobrodošle jer animiraju sve veći krug ljudi da se bave umetnošću. Sve je dostupno svakome, samo je nebo granica, jedino pitanje je koliko neko dostigne određeni nivo kreativnosti, brže ili sporije. Svakako, potrebno je sudjelovati, jer nekako je umetnost kraljica življenja života i važno je da se ljudi u njoj oprobaju.

Gde ste Vi u svemu tome?

Dado: Moje ime je već na odjavnoj listi. Moja uloga danas je da animiram klince, da ih navodim da razmišljaju o tome kako je važno da se bave nečime neovisno o tome kud to vodi, jer kad si klinac sve je moguće i ništa nije moguće. Ili sve kratko traje, pa niko neće ni da pokuša nešto. Kao Dado Topić, ja moram bit vrlo oprezan u svom nekom medijskom nastupanju, svejedno da li govorim ili sviram. Moram da zračim nekim uverenjem da je sve moguće kada se čovek nečemu preda, kada veruje u to i sam sebi dozvoljava da svaki puta pokuša da napravi jedan korak dalje i nekako ostvaruje svoje snove. Svi ljudi koji su u situaciji kao ja treba tako da pristupaju onome… Ne od čega žive, već onome za šta žive. Normalno, određeni egzistencijalni dio je tu bitan, ali treba se svemu tome predat kao da je to jedino što znaš.

Rekli ste da Vas menadžer Ilija Jovanović voli isto kao i pre 50 godina. Šta je ključno u toj dugovečnoj ljubavi?

Dado: Moj menadžer veruje u mene. On zna sve moje tekstove napamet, zna svu moju garderobu… Dobro, to baš i nije teško, jer to su majice, džins, kožne jakne i čizme (smeh). No, on uspeva da celu tu paletu mojih interesovanja svede na ono što je potrebno, korisno i prioritetno. Sve što je pod četiri i pet ne dolazi u obzir i ja to poštujem. Kad sednem u njegov auto, Ilija mi kaže: „Daki, imamo 1300 kilometara“. A ja odgovaram: „Ti vozi, ja sam tu. Stani kad treba kafa, pišanje, ili šta već“. Važno je da nikada ne kasnimo na koncert i da se sretno i živi vratimo kući.

Upravo ste pomenuli ste majice… Po njima ste, između ostalog, prepoznatljivi na sceni. Pamtimo da su rokeri često isticali svoj seksepil svlačenjem na bini tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Naravno, Jim Morrison pre svih, potom Iggy Pop, Michael Hutchence, dok su na našim prostorima to bili Davor Gobac i Milan Mladenović. Da li i Vi imate potrebu za sličnom vrstom ekspresije ili je to samo želja da se osećate komotno na sceni?

Dado: Sloboda pokreta i pražnjenja energije na bini za mene su izuzetno važni. Sve što je vezano za emocije ima to neko bujanje. Čovek na bini mora da se kreće, mora da oseća ritam, mora da oseća emotivni zanos u baladama, u rok pesmama i tako dalje. To izaziva jedno sudjelovanje anatomije na način da te majica nekada sputava, pa je ti skineš. Nije bitno jesi li gol do pasa ili nisi, ali to ima neku svoju koreografiju i scensku lepotu. Možda nekada ne izgleda lepo masna kosa, znojavo čelo, znoj koji curi niz bradu i ruke, ali sve je to, na kraju krajeva, vizualizacija sveobuhvatne slike onoga što se događa na sceni. Sad je svetlo, sad su boje, sad je crno-belo, sad je mrak, sad je glasno, sad je tiho… Ja bih, recimo, na koncertu na kome ljudi stoje, ne kreću se, svi su lepi, ošišani, obrijani i ispeglani… Ja bih tu bio pet minuta i otišao kući šta god bend da svira. Ja to ne bih mogao da gledam jer ja moram da se krećem! Isto tako, publika koja ne mrda i koja samo gleda u pozornicu… To znači da nešto na bini ne valja.

I sami Makedonci kažu da niko sa strane nije uspeo da pogodi njihov sentiment kao što ste to Vi učinili. Kako ste u tome uspeli? Da li Vam Makedonija i istoimena pesma zaista emotivno toliko znače?

Dado: To je bio jedan celi niz sretnih okolnosti. Ja sam nešto bio u zatvoru, nevinog su me optužili da sam izbegavao vojsku, a to nije istina jer i nisam bio regrutiran. Jednostavno, to je bilo vreme kada se armija obračunavala sa nekim facama iz medija, kao malo „treniramo strogoću“ i tako to. Bio sam 26 dana u zatvoru i tamo su mi dali da sviram gitaru. I tada sam nešto razmišljao o slobodi, suncu, pticama koje pevaju… A ja iza rešetaka, zamisli taj feeling! I tako se meni dogodila „Makedonija“. Pesmu sam snimio u jednom studiju u Jadran Filmu, gde su se uglavnom snimali dijalozi za film. Tamo su bila samo tri mikrofona: jedan C124 AKG sa plafona i dva ambijenta u ćoškovima. Na tome smo nas trojica, Vedran, Peco Petej i ja snimili „Makedoniju“. I kada je to zazvučalo, ja sam rekao: „Alal vera, trojka svira kao Džimi Hendriks“. Onda su svi bendovi bili u fazonu „da je Dado Topić uhvatio neki etno štih“, a ja im kažem da to nije etno štih, da to nema nikakve veze sa etnom, već da to sviraju i džezeri, da to sviraju Bugari i Makedonci, da svi znaju šta je sedam osmina. Sećam se da sam „Makedoniju“ svirao u Parku Saraj u Skoplju pred oko 100 hiljada ljudi, kada su Makedonci slavili 100 godina Ilindena. Pozvao nas je Vasil Tupurkovski, tadašnji predstavnik Makedonije u predsedništvu SFRJ, divne bivše domovine. Izađemo mi na binu i zasviramo „Makedoniju“, a ja čujem da se nešto lepo dešava oko nas. Onako spontano prestanemo svirat, a u publici svi pevaju. Ja stojim na bini, plačem, suze idu same od sebe i pitam se šta sam doživio, da svi znaju moju pesmu…

Veliki broj Vaših pesama obeležio je poznate filmove i serije (Nacionalna klasa, Bolji život…). Kako ste sarađivali sa filmskim rediteljima?

Dado: Retko kada su me oni kontaktirali, uglavnom su to bili producenti koji su se bavili organizacijom tih nekih songova za filmove, serije, špice… Sa „Flojdom“ sam imao sreću da me je nakon te pesme Bojan Hreljac zvao i pitao da snimimo nešto za jednu pozorišnu predstavu, a to je kasnije postala pesma za seriju „Bolji život“. Najljepše sam se osećao kad su me zvali sa Prve televizije da snimim muziku za seriju, što ja nikada pre toga nisam radio. No, oni su inzistirali da to budem ja, da probam nešto da napravim. Serija se tada zvala „Negde između“, dugo sam se pitao šta u tekstu može biti „negde između“. Na pamet su mi pale reči „igra sudbine“ i ja sam im rekao da ću napisati tekst, te da bi naslov mogao da bude „Igra sudbine“, na šta su oni rekli da će se onda i serija tako zvati. I tako smo snimili tu pesmu… Bez nekog posebnog iskustva i znanja uspeo sam u nekoliko navrata da uradim to što su ljudi očekivali od mene.

Ipak, te pesme nikada ne svirate, baš kao ni „Princezu“. Zašto?

Dado: Pa, ne sviram ih zato što nisu rezultat nekog bendovskog rada, nekog studijskog materijala na kome je bend radio sa mnom. To su neke moje pesme kojima ne želim da opterećujem bend. Volim kada od prvog dana krene ideja o songu, kada su svi prisutni i kada je to „naša beba“. Nekako su ovo, ipak, pesme sa strane.

Na kraju, hoćemo li na ovim prostorima ikada dočekati bolji život?

Dado: To je jedno vrlo zajebano pitanje. Koliko god probali da se upoređujemo na bilo kakvim lestvicama standardiziranja ovog ili onog načina življenja života, ko ima, a ko nema, ko je zdrav, a ko bolestan… Mislim da se mi Slaveni, odnosno Balkanci, razlikujemo po tome što je naš DNK nekako prožet jednim nepriznatim evropeizmom u smislu toga da je Evropa izvor kulture i nekih historijskih događanja. Grci, Turci, konkvistadori, templari, Francuska revolucija, kolonijalizam, imperijalizam, kapitalizam, Hitler… Sve je to na neki način Evropu označilo kao pupak jednog polusvijeta koji je sam sebe uzdizao i rušio. Uzdizao se iz pepela kao ptica Feniks, pa opet sve to spalio i uništio da bi ponovo nastalo nešto novo. Mi Balkanci smo sačuvali tu neku kičmu koju svi osjećaju. I ove „izdajice“ Slovenci, koji su prvi napustili Jugoslaviju, pa potom i svi mi ostali. Htjeli mi to priznati ili ne, Tito i Jugoslavija su bili konstanta koja je obeležila jedno 10-15 generacija. No, mi smo i prije Tita imali Jugoslaviju, bila je to kraljevina. Imali smo Ćirila i Metodija, Vuka Karadžića, pa sve do današnjih atomskih stručnjaka, velikih svetskih ginekologa, velikih sportista… Pa, mi imamo najboljeg tenisača na svijetu! Bili smo prvaci svijeta u košarci, u nogometu, vaterpolu… Mi smo čudo od naroda! To smo mi sami napravili, nije nas niko nagovarao da to uradimo. Naprosto, postoji jedno zrno, jedna klica dobrote i vrednosti koju mi zadnjih desetljeća ne poštujemo dovoljno. Ali, kako život ide dalje, mislim da će naše generacije uspet nekako da se inkorporiraju u taj neki vrli novi svijet gde će, upravo iz težnje da se takmiče, da bi identificirali svoje delo kojim se nekako uzdižu nad ostalim Evropejcima, ponosno reći: „Hej, pa ja sam sa Balkana“. To će bit proslava nas kao ljudi, onoga što je bilo, onoga što jesmo i što ćemo jednog dana biti. Za mene je Balkan prostor nad kojim sunce nikada ne zalazi, bila noć ili dan. I to je svetlo koje je potrebno svijetu.

Dado Topić i Generacija 5objavili spot ‘Ja verujem’

Tagovi: Dado Topić, Korni Grupa, Smak, Time