Manca Trampuš, Domen Don Holc i Tilen Prašnikar (Koala Voice): Ne radimo ništa bez koncepta

Volimo da se igramo sa jezicima, kao da su i oni neka vrsta instrumenta… Mi smo građani sveta, ali nam nije problem što smo istovremeno i Slovenci… Repetitor je podigao regionalnu scenu u evropskim alternativnim okvirima… Sve je dobro dok možeš bar malo da se distanciraš od svakodnevnog života

Zbog jezičke barijere, ali i neuporedivo manjeg tržišta, slovenački i makedonski muzičari i bendovi imali su neuporedivo teži zadatak. Njihova muzika morala je da bude bar za dva koplja iznad kako bi privukla pažnju publike u najvećim republikama nekadašnje zajedničke države. Srećom, takvih umetnika je bilo dovoljno. Oni koji su uspeli da osvoje naša srca, pamte se za ceo život.

Kao i njihova država u celini, slovenački bendovi i muzičari uvek su bili korak ispred svih, avangardni i drugačiji. Jer, moramo priznati, nešto slično Pankrtima, Videosexu, Lačnom Franzu, Laibachu, Miladojki Youneed… nije postojalo u ostatku nekadašnje Jugoslavije. Ti sastavi su probleme u razumevanju njihovog jezika nadomestili viškom kreativnosti i konceptualnosti, a neretko su koristili i srpskohrvatski jezik kako bi se prilagodili.

Ako ste pomislili da nakon ovih „metuzalema“ Slovenija nema šta da ponudi, grdno ste se prevarili. Nije da sam baš pomno pratio slovenačku scenu od raspada države naovamo, ali nije mi promakao ljubljanski punk sastav NIET, reper iz ljubljanskog kvarta Trnovo Klemen Klemen, sada već čuvena Siddharta, te Zaklonišče Prepeva iz Nove Gorice. No, nijedan od ovih bendova nije uspeo da me kupi kao simpatični sastav Koala Voice.

Ne postoji jednostavan način da se opiše to što radi ovaj bend iz malog mesta Kisovec. Ili, možda i postoji. Oni sva svoja muzička i životna iskustva uspevaju da sublimiraju u svoje pesme koje su toliko intenzivne i koncentrovane da je teško svariti sav sadržaj odjednom. Pa, ako ne uspeju da vas nateraju da sve progutate u jednom zalogaju, sigurno će vam i garderobu dobro isflekati, tako da ćete njihovim idejama morati da se bavite i kasnije, možda i više puta.

Na sceni dominira Manca Trampuš, gitarista, vokal i neformalni lider benda. Neumorni skočimiš na sceni, a u kulturološkom smislu savršena kombinacija Bjork i Pipi Duge Čarape. Braća Prašnikar, Tilen na basu i Miha na bubnjevima, kao dve energetske bombe donose potrebnu ritmičnu napetost i drže tenziju na neophodnom nivou. A tu je i „tihi ubica“ Domen Don Holc, koji će bez trzaja i tikova na licu obaviti sve zadatke na gitari. Baš kao i glumac Don Johnson u seriji „Miami Vice“, po kome je i dobio nadimak.

Za devet godina izdali su impresivnih pet studijskih i jedan živi album, što je statistika kojom mali broj bendova može da se pohvali. Pritom, sve je suvi kvalitet, baš kao i njihovi živi nastupi. Kao i mnogi drugi bendovi izvan Srbije, i Koala Voice je otkrio čari novosadske knjižare Bulevar Books, gde su nedavno po treći put nastupili. Iskoristili smo taj momenat da sa ovim radoholicima i filozofima modernog vremena prozborimo koju reč za Rockomotivu, strogo vodeći računa o konceptu, baš kao što to i oni rade.

Šta je to toliko zanimljivo u zvucima koje proizvode koale? Rekao bih da na specifičan način grokću i prde.

Manca: Hahaha, da. Baš o tome je reč.

Domen: Koale imaju dvostruke glasne žice, pa zbog toga stvaraju taj neki specifični zvuk…

Manca: … kao neki dinosaurusi…

Domen: … i kada smo počeli da sviramo, shvatili smo da nekako moramo da nazovemo bend. Tada smo naišli na knjigu Thomasa Gunziga „Najmanji zoološki vrt na svetu“, reč je o zbirci ironičnih crtica o raznim životinjama.

Manca: Koala nam je u toj knjizi bila interesantna, pošto ona tamo prdi i pravi još neke čudne zvuke. I tako smo mi bili u fazonu „Koale? That’s fun“… Dakle, nije reč o nekakvim dubokim razmišljanjima.

Je li živ Radovan (kombi)? Da li se i dalje okreće?

Domen: Nažalost, čuveni Peugeot Boxer više nije sa nama.

Manca: Moralo je tako da bude, jer Radovan je počeo da se raspada. Uspešno ga je nasledio CedeVito (Mercedes Vito).

Reklo bi se da je centralni deo Slovenije plodna zemlja za umetnike. Vaša baza je Kisovec, malo mesto koje je svega nekoliko kilometara udaljeno od Trbovlja, a u kome je nastao kultni Laibach…

Domen: Zapravo, svi mi smo rođeni u Trbovlju, tamo su glavna bolnica i porodilište za naš region.

Eto, još jedna zanimljivost. Pa, da li vam je ta sredina bila inspirativna i u kojoj meri?

Domen: Jeste, barem za sebe to mogu da kažem. Trbovlje, Zagorje, Hrastnik, Kisovec… To su sve bile rudarske kolonije u nekim prošlim vremenima. Tamo je bilo ljudi iz bivše Jugoslavije, ali i iz cele Evrope, koji su tu dolazili da žive i rade. Zbog toga u toj regiji ima malo više ljudskosti, širine i topline među ljudima.

Manca: Osim toga, ova mesta se kriju u velikoj i uskoj dolini reke Save, zbog čega možda i imaju izraženu potrebu za slobodom, a to im daje upravo muzika.

Domen: To su sve bila industrijska mesta, pa je i zvuk muzike nekako više industrijski. Kada smo mi bili mlađi, u tom regionu nije bilo puno muzičara i bendova na sceni. Morao si da ideš u Ljubljanu koja je glavni grad, zbog čega sva kultura i gravitira ka njoj.

Manca: Da, morali smo da odemo u Ljubljanu kako bismo uopšte imali gde da sviramo, jer koncerata u Zasavlju nema mnogo, a ljudi i ne idu na njih.

Domen: Mi smo na početku imali prostoriju za vežbanje u Kisovcu, a potom smo se preselili u Ljubljanu. No, posle izvesnog vremena smo se vratili u Kisovec kako bismo se malo odmakli od grada, scene i svega ostalog i mogli da radimo u miru.

Od samog početka ste internacionalni bend, s obzirom da u svojoj muzici koristite veliki broj jezika: francuski, italijanski, nemački, engleski, slovenački, srpskohrvatski… Je li to bila vaša namera ili se to sasvim slučajno dogodilo?

Manca: Mislim da je to bilo sasvim slučajno. Volimo da se igramo sa jezicima, kao da su i oni neka vrsta instrumenta. Svaki jezik ima određeni zvuk, pa kada imamo neki jam session, mi skontamo da određena pesma treba da bude na srpskohrvatskom, jer ima neku melodiju koja nas povuče ka tom jeziku. Slično je bilo i sa drugim jezicima.

Domen: Kada smo počeli da sviramo, sve pesme su nam bile na engleskom. Verovatno je to bilo zbog toga što smo takva generacija. Intenzivno smo učili engleski jezik u školi, slušali smo muziku i gledali filmove na engleskom jeziku, pošto filmovi kod nas nisu sinhronizovani.

Manca: I onda su novinari iz slovenačkih medija redom pitali zašto ne pevamo na slovenačkom i da li mi to mrzimo maternji jezik.

Domen: Naš odgovor na sve to bila je naša prva pesma na slovenačkom „Vede premikanja“, što je otvorilo vrata i za sve druge jezike.

Manca: U tom trenutku su novinari pomislili da ćemo ubuduće sve pesme praviti na slovenačkom, a mi smo bili u fazonu „zajebi to, evo ti francuski“. Time smo pokazali i neki svoj pankerski stav.

S obzirom da mešate jezike i različite muzičke žanrove, da li se vi osećate kao Slovenci ili kao građani sveta?

Domen: Ja bih rekao da smo građani sveta, ali da nam nije problem to što smo istovremeno i Slovenci. Mnogo smo putovali tokom ovih petnaestak godina karijere, ali uvek nam je cool da se vratimo u Sloveniju jer je okruženje sasvim opušteno. I naš jezik je lep, imamo dvojinu, pa time i neke zanimljive jezičke fore koje možemo da koristimo.

Kako vas je inostrana publika prihvatila? Nekako mi se čini da su Englezi najbolje odreagovali na to što vi radite.

Domen: Ne bih rekao, pre su to Španci. Kada smo bili na dvonedeljnoj turneji u Španiji, već trećeg dana su ljudi pevali sa nama, čak i na slovenačkom! To je bio prvi put da doživim tako nešto. Nešto slično nam se dogodilo i u Slovačkoj. U Engleskoj smo bili samo jednom, nastupili smo na Liverpool Sound City festivalu i bilo nam je ok.

Manca: S obzirom da pevamo na više jezika, meni je super kada vidim da publika ne razume jezik, ali razume vibe koji mi donosimo sa sobom. Dakle, jezik nije problem.

Na kojim ste osnovama izgradili svoj muzički izraz? Na prvu loptu to zvuči kao indie ili melodični punk, uz blagi dodatak melanholije i depresije. Na poslednjem albumu čak ima i primesa amerikane.

Domen: Da, vremenom je ta amerikana postala sve prisutnija u našem zvuku. Ranije je to uglavnom bio neki „vintage sound“ zbog instrumenata i opreme koje smo koristili. Miha ranije nije svirao bubnjeve, već gitaru. Takođe, i Tilen je bio na gitari, pa je prešao na bas.

Manca: Nekako smo zajedno i naučili da sviramo te instrumente koje imamo. Zvuk koji nam je svima bio zajednički imenitelj su The Strokes, Pixies, The Doors, ali je svako od nas doneo i neke svoje lične uticaje. Zapravo, mi smo četvoro individualaca koji stvaraju muziku zajedno. Stvari su počele tako što smo na našoj prvoj svirci odmah dobili ponudu i za drugu. I, tako, korak po korak… Sada smo tu gde jesmo.

Primetio sam da su u manjim mestima u Sloveniji, a naročito oko Triglava, depresija i melanholija veoma prisutne među ljudima. Otkud to ako znamo da je Slovenija jedna lepa, uređena, ekološka država?

Manca: Hahaha, to vi mislite…

Domen: Ja ću ostati na tome da je Slovenija veoma cool, kako za evropske, tako i za svetske standarde. Za dva sata si sa planine na moru, cross country tura ne traje više od četiri sata…

Manca: Da, ima i pozitivnih i negativnih stvari u tome što je Slovenija tako mala i udobna.

Domen: Kada govorimo o muzici, i u nekim manjim mestima i gradovima postoji jaka alternativna scena. Ljubljana i Maribor, kao najveći gradovi, imaju malo više „art scenu“. Ali, kada dođeš u Trbovlje, gde smo i mi rođeni, videćeš samo železničku stanicu, dimnjak i fabrike. I neke lišajeve, koje ne možeš naći nigde drugde, jer je vazduh u tom kraju tako usran. To je možda i razlog zašto postoji ta depresija, ali su se ljudi naučili da preživljavaju, što toj depresiji daje neku vrstu kontrasta.

Tilen: Puno se klubova zatvorilo u manjim gradovima, sve je manje mesta gde se može svirati punk, pa sve ide prema mainstreamu i elektronici.

Shodno tome, možemo li govoriti o postojanju nekakve muzičke scene u Sloveniji?

Domen: U vreme kada smo mi bili mladi, u Sloveniji su postojala tri veća benda koje su svi slušali: Siddharta, Dan D i Big Foot Mama. Za nove bendove poput nas nije bilo puno prilika da se probiju. Morali smo da tražimo alternativne puteve, kao i alternativne klubove, kako bi se za nas uopšte i čulo. No, u poslednjih nekoliko godina pojavilo se puno novih, mladih bendova: Haiku Garden, Persons From Porlock…

Joker Out?

Domen: Oni su došli kasnije, zapravo najkasnije od svih. Često kažu da smo mi bili jedan od bendova koje su oni slušali i koji su otvorili vrata narednim generacijama, nečemu što se naziva „slovenački novi talas“.

Dakle, vi ste u Sloveniji bili pokretači nečeg novog, poput Repetitora u Srbiji?

Domen: To su nam drugi rekli, oni koji pomno prate muziku ili pišu muzičke kritike. A sve to zbog toga što smo često pomagali i podržavali kolege u usponu, pozajmljivali opremu drugima… Neki mediji smatraju da smo mi bili predvodnici nove generacije, ali to uopšte nije bila naša namera, mi smo samo želeli da sviramo.

A neki drugi mediji kažu da je pomenuti Repetitor bio bend koji je vas pokrenuo i inspirisao. Da li je to tačno?

Domen: Svirali smo nekoliko puta zajedno, a Boris je čak svirao moju gitaru na koncertu u mestu Ruše u Sloveniji. To je, inače, gitara koju sam dobio za svoj 22. rođendan.

Tilen: Svi mi smo slušali Repetitor, taj bend je podigao regionalnu scenu na visoko mesto u evropskim alternativnim okvirima. Malo je takvih bendova, sa tako „alternativnom dušom“. Želeli smo i mi da radimo stvari na sličan način.

Domen: Alternativa kod nas nema toliko publike kao u Srbiji, jer je i naša scena znatno manja. Ali, ljudi koji su došli da slušaju Repetitor potom su bili i na našem koncertu.

U poslednje vreme se sve više govori o nekoj vrsti regionalne saradnje i okupljanja bendova. U Hrvatskoj imamo Zvučni zid, JeboTon, u Srbiji Hali Gali projekat… Šta se na tom planu dešava u Sloveniji? Da li vi kao bend imate želju i potrebu da bliže sarađujete sa bendovima u regionu?

Domen: Da, imamo takvu želju. Ne smemo zaboraviti da je korona trajala tri godine i da je u to vreme bilo veoma teško putovati i bilo šta organizovati. Pre korone je MENT Festival bio važan faktor povezivanja bendova i scena. Kada smo prvi put dolazili u Hrvatsku, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, to je bilo preko MENT Festivala.

Tilen: Nema nekih posebnih mreža, baš kao što nema ni scene. Postoji nekoliko bendova, ali ne i sama scena.

Domen: Da, sve je na nekom individualnom nivou, iza svega toga stoji entuzijazam pojedinaca. Često se pojavi problem i sa adekvatnim prostorom za svirke. Dvorana Stožice se tek nedavno otvorila za koncerte. Ranije si imao klubove koji su mogli da prime od 80 do 300 ljudi, i to je lepo funkcionisalo. No, niko nije razmišljao o tome da napravi koncert za 15.000 posetilaca, jer toliko nije ni moglo da ih bude. Ali, sada stvari izgledaju sasvim drugačije.

Ko vam je od muzičara, bendova, producenata… blizak u Hrvatskoj i Srbiji, koga smatrate prirodnim partnerima? Recimo, poznato je da ste sa Marinom Uzelac sarađivali na spotu za pesmu „Vukovi“.

Domen: Znaš, mi smo malo autistični kada je reč o druženju sa ljudima van benda (smeh). Na primer, sa Seine smo svirali zajedno i sa njima se baš lepo razumemo. Svirali smo i sa Porto Mortom…

Manca: Meni je Porto Morto super, samo ne znam jesmo li i mi njima super (smeh).

Domen: A Marina je napravila baš lep spot za „Vukove“.

Kako je došlo do te saradnje sa njom?

Manca: Preko benda Seine.

Tilen: Znali smo šta ona radi, a imali smo i neku svoju viziju za taj spot, tako da su se njen stil i ideja savršeno uklopili sa našim željama.

Manca: Takođe, na spotu za pesmu „Late For The Party“ smo sarađivali sa Aleksandrom Petkovićem iz Beograda. On ima svoj bend Laplander, ja sam ih gledala na nastupu u Kinu Šiška. Nakon toga smo razgovarali i saznala sam da se on bavi i animacijom. Na kraju je on svojim radom veoma lepo dočarao ljubavnu priču između dve koale i robota.

Kao bend ste izuzetno produktivni. Za devet godina ste objavili pet studijskih i jedan živi album. Otkud takav fanatizam u radu?

Manca: To nam dolazi nekako organski, da izdamo novi album svake ili svake druge godine. Snimiš album, mnogo sviraš, pa ti dođe neka nova inspiracija, a zatim i potreba da se sa tom inspiracijom nešto uradi.

Tilen: Svaki put kada radiš na nekom projektu i kada ga završiš, neizbežno se pojavi pitanje „a šta sada“. Da li je to novi album, turneja, ili šta već… Sve zavisi od osećaja i želje, ali stalno imamo potrebu da radimo nešto novo.

To se baš i ne uklapa sa aktuelnim trendovima. Muzičari i bendovi uglavnom snimaju nove albume nakon 3-4 godine. Oni su često i veoma kratki, svega tridesetak minuta. No, to se kod vas ne dešava, vi ste baš hiperaktivni.

Manca: Volim da radim na nekom novom konceptu, da to nije samo jedna pesma. Kada se nas četvoro okupimo, nekako mi je nasmislenije da radimo nešto konkretno i veliko.

Domen: Baš sam nedavno pročitao u novinama za Queens Of The Stone Age: „Every album is a concept album. And the concept is doing drugs in the desert“ (smeh). Zaista, kod nas svaki album ima neki koncept. Prvi album „Kangaroo’s A Neighbour“ nismo ni mogli da snimimo drugačije, ali bio je baš super, snimali smo ga u podrumu „začaranog“ dvorca Kodeljevo. Drugi album „Wolkenfabrik“ bio je produkcijski veoma zahtevan, snimali smo ga sa Dantonom Suppleom koji je za tu priliku došao iz Engleske. Taj album je baš došao iz duše, od svih naših izdanja on je nekako najviše „art“.

Pošto u svojoj pesmi postavljate pitanje „kam gre sreča“, jeste li vi srećni? Šta je za vas sreća? I da li je „bird shit“ kod vas znak sreće isto kao i kod nas?

Domen: Da, to je i kod nas simbol sreće (gleda ka nebu da vidi ima li golubova).

Manca: Ponekad sam srećna, a ponekad i nisam. A kada jesam, trudim se da to cenim.

Tilen: Srećan je onaj koji zna svoju ulogu i poziciju u svetu i sa time je ok. Mi se bavimo muzikom i ja osećam da je to moja svrha postojanja. I to ću nastaviti da radim sve dok budem imao taj osećaj.

Domen: U životnoj praksi je to sinusoida. Stvari nekada idu gore, pa se potom spuste dole. Znaš da ima nekih lepih trenutaka, takođe znaš da će oni brzo i nestati, ali se trudiš da živiš u tim momentima.

Manca: Da, ništa što vredi nije večno, kao u našoj pesmi „Spaghettification“.

Pa, šta onda stoji iza vaše poruke „ne rabim nič več zmagat“? Mladi ste, i te kako treba da pobeđujete, toliko je izazova pred vama…

Manca: To je emotivni aspekt života u pesmi „Sonce pomaranča“. Nije reč o ambicijama, karijeri, želji da se napreduje, već o onom osećaju kada sa nekom osobom doživiš emotivni vrhunac. Kada ti se čini da si pobedio jer deliš život sa nekim pored koga se u datom trenutku osećaš dobro.

A kada te ta osoba ostavi?

Manca: Onda ću napisati neku drugu pesmu (smeh).

Moram da priznam da me je jedna vaša pesma i lično veoma dotakla. Možda je to i zbog godina, uviđanja kuda ovaj svet ide, ali zaista imam taj osećaj „I don’t know how to make friends“. Odakle to dopire, zašto nam je sve komplikovanije da komuniciramo jedni s drugima i da se razumemo?

Manca: To je taj neki osećaj da si „vanzemaljac“ u nekim momentima.

Tilen: Sve ide ka ultraindividualizmu, svi provodimo mnogo vremena na kompjuterima i mobilnim telefonima i niko se ne pita šta drugi rade, kako se osećaju. Sve više je fokus na „ja“, a sve manje na „mi“.

Kao što ste i sami rekli, „ništa što je vredno nije večno“. Pa, šta je to što je vredno i važno?

Manca: Ako se to stalno pitam, onda je bolje da isključim mozak. Treba živeti u svim momentima, kako u dobrim, tako i u lošim.

Vi ste i dalje veoma mladi, ali ste mnogo životnih i filozofskih pitanja postavili kroz svoju muziku. Zašto se malo ne opustite?

Manca: Takvi smo (smeh). Kada smo nas četvoro sami, često razgovaramo o takvim temama.

Pa, kako onda vidite i doživljavate svet oko sebe? Kako se osećate u njemu?

Manca: Sve je tako konfuzno. Ima momenata kada mi je sve tako lepo, a ima i onih kada mrzim ceo svet. Ima li neko pametniji odgovor?

Tilen: To su zaista teška pitanja, iako se mi bavimo njima. To je isto kao kada bi nas pitao zašto postojimo.

„Spaghettification“… Ako sam dobro razumeo, reč je o nekoj crnoj rupi u kojoj se, kada u nju uđete, vi razvlačite kao kuvana testenina.

Manca: Da, razvlačimo se kao kuvani špageti.

Ali, o kakvim crnim rupama vi govorite?!

Manca: Hahaha, to je klasična filozofska Koala Voice tema. Prvo smo imali jam session koji je trajao nekih dvadesetak minuta. Kasnije smo ga preslušavali, pa se Tilen ubacio sa nekom svojom pričom kako je čitao nešto o crnim rupama. Nakon te njegove priče, meni se učinilo da bi naziv „Spaghettification“ bio veoma dobar za ovaj jam session i za ono što će on kasnije postati. Dakle, prvo smo imali jam session i naslov, a tekst je došao tek kada smo snimili instrumental.

Kada smo već u svemirskim temama, sve se u modernom svetu dešava brzinom svetlosti. Starijim generacijama nikako ne prija ta brzina. Kako se vi, kao mladi ljudi puni života i energije, nosite sa tim ubrzanjem?

Manca: Uh, ni nama to ne prija.

Tilen: Ne treba se prepustiti toj brzini, jer ti imaš svoju. Sad, šta drugi rade…

Domen: Mi sebi dajemo tu šansu da odvojimo neko vreme za sebe, da budemo zajedno, razmišljamo, pričamo, sviramo… Znamo da ima milion drugih stvari koje moramo da obavimo, ali sve je dobro dok možeš bar malo da se distanciraš od svega toga. Verovatno zbog toga ima toliko kontrasta u našim pesmama: muzika je pozitivna, a tekstovi su malo više životni.

Manca: Da, zaista je super kombinacija da možeš đuskati i na naše depresivne tekstove.

Na kraju, kome i zašto kažete „Auf Wiedersehen“ na poslednjem albumu? Gde podvlačite crtu, od koga (čega) se opraštate?

Manca: Mi, zapravo, našim pesmama kažemo „auf wiedersehen“, želimo im srećan put jer smo, kao i uvek, spremni na neke nove stvari. Ovo je „do viđenja“, a ne „zbogom“. Dakle, reč je o bumerangu.

Tilen: Smešno nam je kako drugi ljudi to razumeju. Neki su odmah pitali „da li je to poslednji album koji ste napravili“, drugi su imali drugačije asocijacije… Svako ima neku svoju interpretaciju tog albuma.

Pošto vas u Španiji mnogo vole, možda je nekako najbolji prevod „hasta mañana“. Ili po slovenački – „na svidenje“.

Tilen: A može i „vidimo se“ (smeh).

Manca Trampuš, Domen Don Holc in Tilen Prašnikar (Koala Voice): Ničesar ne delamo brez koncepta

Tagovi: Domen Don Holc, Koala Voice, Manca Trampuš, Tilen Prašnikar