Božićna priča: Zana i “Vejte snegovi”
Nekada su snegovi svojim plaštom već sredinom novembra obradovali sve one koji vole nagoveštaj zime, a oko Nove godine već bi led okovao uličice i sve bi odisalo nekim ležernim tempom. Ljubavi su obično svoj zanos započinjale tokom proleća, onda kada je to godišnje doba bilo zaista u skladu sa kalendarom, a one istrajnije trajale su bez obzira na godišnje doba. Uvek je bilo problematično preterati one teške, surove, jesenje dane. U ranu zimu, već bi postajalo mnogo lakše, ili se to samo činilo.
Sklopila je knjigu, laganim pokretima prstiju vratila obeleživač stranica među korice. Duboko je uzdahnula i opet odlutala u osinjak neistraženih snova, tiho šapnuvši, valjda da je niko ne čuje od ukućana, da će odmah po Novoj godini i svim nastupajućim praznicima promeniti svoj život. Učiniće sve da se posveti sebi, da zaboravi na sve bivše ljubavi, pa i na ovu u kojoj je sada a već poduže od njega vesti nema… da će ostaviti cigarete, da će voditi zdrav život, a da će svakako izbaciti prvo slatkiše iz upotrebe… Uključila je kasetofon i iz njega je potekla pesma Vejte snegovi. Tople suze krenule su niz obraze, opet je bila ona stara, ranjiva, izmorena od sebe same.
Pomenuta tema se nalazi na petom albumu grupe Zana, koji je objavio PGP RTB. Sa tada još novom pevačicom Natašom Gajović, više no prijatne spoljašnjosti i izuzetnim vokalnim opsegom, album Otkinimo noćas zajedno iz 1987. godine naišao je na dobar prijem, kako kritike tako i publike. Urađen u klasičnom pop maniru, album je upriličio, već provereni trio – Zoran Živanović Kikamac, Radovan Jovićević i Marina Tucaković. Od devet numera, pored naslovne, megahit je bio Vejte snegovi. Na stranu što je sam bend bio pravi klupski, što su im svi albumi, pogotovo za ono vreme, bili odlično producirani, on je pravi prazlik muzike – tu su klavijature, duvački instrumenti, prateći vokali i veseo ritam koji prati gotovo celo izdanje. Ali, ne možete se oteti utisku da je Otkinimo noćas zajedno ipak, jedan Zanin prosečan album, svakako ne na istom stupnju kao drugi i treći (Dodirni mi kolena i Natrag na voz). No, imao je jednu baladu koja je zarila nož u srce svim zaljubljenima, to su već pomenuti snegovi…
Jednostavni stihovi, ali u sklopu muzike i vokala sjajno raspoređeni, ne previše napadni, ali izražavaju svu onu tugu koja gradi oklop oko ženskog srca, otapa stare rane a nove uveliko stvara. Bol iskazana u svoj onoj nemoći može zaceliti samo imaginarnim drugom, koji teško da može pomoći, a to su snegovi. Boki Milošević, maestro na klarinetu, vešto je obojio solo pokazavši da i nespojivo može biti u funkciji ljubavi, a da onda padaju sve podele u muzici. Postoji samo dobra i loša. Ostalo je, manje-više, stvar ukusa.
Čekala je razglednicu, pismo, čestitku ili već bilo šta. Poštar je uporno prolazio pored njenog doma krajem decembra te 1987. godine. Stigla je i ta Nova, opet nekako hladna i daleka, njoj se činilo da je već pohabana na samom početku i da će biti samo jedna u nizu prošlih, proletelih, a sasvim običnih godina. U to vreme, a bitno je, verski praznici se jesu obeležavali, ali se nisu slavili, bar ne tako javno. Božić 1988. godine pao je u četvrtak. I njoj je to bio običan dan. Tako je učena od malena, u kući, školi… No, začulo se zvono na vratima. Nehajno je otvorila, poštar je samo klimnuo glavom i dao joj je u ruke običnu, belu kovertu. Nervozno je otvorila, srce je užurbano udaralo, a u obrazima je već osećala vatru pre nego što je i bacila pogled na slova. Sadržaj je bio kratak, ali tužno delotvoran. Samo jedno kratko “Žao mi je” i u potpisu On. U koverti je bila i njena slika sa vlastitim potpisom na poleđini “Zauvek tvoja” i nečitak datum… Crno bela fotografija koja joj nije dozvolila da zakorači u obojeni svet.
Prst je dodirnuo plej na kasetofonu i opet su snegovi prosuli suze… Volela je i Zanu i tu stvar, ali volela je i Njega. Da, sada ima samo kasetu. Izvukla je iz kasetofona i nervozno zgužvala traku. A slutila je, već poduže vreme. No i nadala se. On je ostao u velikom gradu, ona u provinciji. Vremenom se pomirila sa sudbinom. Nastavila je da puši, ugojila se jedući slatkiše i ostala sama. Sve ove godine. A on je završio fakultet, bavio se i politikom, ali ne usput, tako da je imala uvid u njegovo životno kretanje. Nikada više nisu kontaktirali. Trudila se da ga vremenom isprati u zaborav. Jedino i sada, kada na radiju zaluta Vejte snegovi, ustrepti i blago se strese. Uzme knjigu i utone u novi talas sećanja.
A bend Zana i danas traje, gura, nova pevačica, novi ljudi, samo stare emocije rađaju nove puteve i lagano ruše se svi snovi. Nema veze što je to bio samo jedan Božić u nizu, nekom donese i dobra, nekome i tugu uzdiže. U toj raspodeli kolača, vazda je bilo i ovako i onako. Ni snegovi, odavno nisu više kao što su bili, ali vejavice u duši uvek ostaju. Nekome i zaveju trag…
