Čopor ide u raj… ili ne
Druga stvar koja se mora istaknuti vezuje se za pesnika ekspresionistu Antuna Branka Šimića koji u svojoj pesmi “Opomena” decidirano šalje upozorenje čoveku da pazi da ne ide malen ispod zvezda, jer jednoga dana i sam će postati prah. Sumnjam da tvorcu teksta “Čopora”, Đibu, nisu bili poznati ovi antologijski stihovi – te ih je prigodno nadogradio i dao svoje viđenje borbe ispod svodova postojećeg univerzuma.
Suviše daleke obale ljudskom oku nisu pružale mogućnost da ih sagleda na svom putu otkrovenja. Lažni trenuci mira vezali su odavno svoje ratne jedrenjake za tišinu morskih luka. Mirni talasi zapljuskivali su sećanja, da se samo porazi hvale i slave, ignorišući sadašnjost kroz prolaznost života u iščekivanju budućih događaja koji će promeniti svet… a sve to konstantno klizeći u prošlost sve dublje i dublje. Svaka tuga je posebna, kolektivitet radosti je samo dah čopora koji bezumno sledi alfa primerak, ne zato što je on bolji i pametniji, nego zato što je beskrupulozan u svojoj nameri spasenja sopstvenih vizija vrednosti. Marginalizacija vlastite ličnosti uvek tihuje u želji da se misao ne pothrani tamo gde treba, a telo ne istereti nebitnim naporom – nepotkupljivošću ljudskog duha. Sama krotkost čovekove čestitosti uvek je ogledalo svakog savremenog društva.
Princip Taliona, oko za oko – zub za zub, je nedorečeni, ali vrlo jednostavno konkretizovani pogled na lažne ljušture našeg roda, a u gotovo pa epskoj pesmi benda Osmi putnik “Čopor ide u raj“, preslikan je na savršen način. Kompozicija se nalazi na njihovom drugom albumu, objavljenom za PGP RTB sredinom 1987. godine, a snimljenom u tada prestižnom studiju V. Sam album je nosila udarna, naslovna tema “Glasno, glasnije“, dok je njihova obrada pesme “Da mi je biti morski pas” grupe Metak takođe naišla na izuzetan prijem, pogotovo kod mlađe publike. Naravno da je sve tekstove i muziku, sem pomenute, napisao Zlatan Stipišić Džiboni. Album je producirao i zajedno sa bendom uradio sve aranžmane Mirko Krstičević (basista grupe Metak).
Hard himna “Čopor” kao da vodi na jedno dalekosežno putovanje u pretprošlost, kako tekstualno, tako i muzički, razigrano, lepršavo, kao da se krstari svemirskim prostorom po samom obodu. Agresivno, do nivoa frustracije, vodi nas žestoki ritam. Čitavo vreme solo gitara radi u pozadini i razvlači tonove koji povremeno ulaze u ritam sekciju, stapaju se sa njom, a onda arogantno iskliznu i zaplove iznad peščanih plaža poznatog nam sveta. Jednostavna rečitost samog teksta šalje poruku neoprosta, siže je borba za vlastiti uzdah i beg od samoće, u tminu ljudske 
neiskazane topline, koja predstavlja duboko zajedništvo sa drugim jedinkama, ali sa pozivnicom da se ne ide Mal pod zvezdama (mal – živina, stoka – prim.aut.).
Poštovanje ličnog stava iskazanog kroz rascep sa nametnutim viđenjima opskurnog sveta i sleda prirodnih zakona, koji su vodilja mladom čoveku, nisu ništa drugo no prekor svima onima koji zbog sitnih ustupaka, ne žele da ispoštuju unutrašnji duh, nego linijom manjeg otpora, a počesto i bez ikakve polemike, jednostavno ušetaju u skromno ograđeni prostor za nemisleće jedinke… čekajući bilo kakav svršetak njihovih problema. A da će trpljivost rezultirati odlaskom u raj! Apdejtovani, ali i bestidni, grabež dovodi do onog nivoa gotovo nemoguće prepoznatljivosti, često oličene kroz nekakve segmente problema koji niko ne želi da reši jer status quo duha u vašim životima nekome odgovara. Sama svesnost da je lakše biti u grupi ne donosi uvek boljitak, da je zgodnije, u smislu komforniteta, pobeći od samog sebe, no da uvek iskrsne trenutak kada se jedinka nađe sama sa sobom, pred ogledalom, u kupeu ljudskih stradanja i kada nema pomoći sa strane. O tome peva bend Osmi Putnik kroz stihove “Čopor ide u raj”.
Druga stvar koja se mora istaknuti vezuje se za pesnika ekspresionistu Antuna Branka Šimića koji u svojoj pesmi “Opomena” decidirano šalje upozorenje čoveku da pazi da ne ide malen ispod zvezda, jer jednoga dana i sam će postati prah. Sumnjam da tvorcu teksta “Čopora” nisu bili poznati ovi antologijski stihovi – te ih je prigodno nadogradio i dao svoje viđenje borbe ispod svodova postojećeg univerzuma. Zbog toga je sam song teksualno jak, moćan i prilagodljiv svakom vremenu. Lična borba za svoju misao i slobodu izražavanja predstavlja konfrontaciju sa svim mogućim nametnutim stavovima koji se serviraju, pogotovo mladom biću, sa željom da bude lišeno višeg i dubljeg smisla života. Naravno da odustajanje od sopstvenih ciljeva nije opcija ni za koga ko veruje u moć ljubavi i života. Problem je samo u nadi koja često može biti skriveni lakmus za prekrojavanje lažnih uteha. Inače, sam tekst je jasan, jezgrovit i odlučan u nameri da se istraje.
Svakako da je pomenuti bend imao i te kako popularnije pesme na vrhuncu karijere, da je u kasnijim solo projektima Džiboni imao songove sa kritizirajućim stavovima koji nisu mogli biti neprimećeni (ne samo između redova, već bi gotovo ogoljeni davali podršku ljudskim stremljenjima ka sopstvenom boljitku, iskazanim kroz borbu protiv ovosavremenih pošasti). Bilo je kasnije i mnogo angažiranijih tekstova, ali je ovo bio klasičan poziv da mlad čovek misli svojom glavom.
Imajući u vidu trovački nastup raznoraznih tv stanica koje sebe nazivaju objektivnim medijima, te siromašnim etičkim tabloidima koji sebe vide u nekakvom poštenom novinarstvu, a sve u pokušajima da se ispiraju mozgovi mlađanih naraštaja, uz propratno obaveštavanje da nam veštačka inteligencija kuca na vrata sa svim svojim negativnim suplementima, nisam odoleo da u ovom turbulentnom razdoblju, vremenu u kome ratovi postaju svakodnevica, a nemaština osnovna nit koja povezuje čovečanstvo, izvučem upravo “Čopor ide u raj” i pomenem stih pesme “Opomena”, uz opasku da će zvezde uvek biti visoko iznad nas, ali je pitanje da li smo mi dostojni da koračamo ispod istih, kao ljudi uzdignutog čela, ili ćemo samo proći kao broj iz raznoraznih matičnih knjiga identifikovani za tuđe potrebe. Razmislite…
