Evrovizija ili kako je politički projekat pobedio umetnost
Već mi je dosadilo da (raznima) objašnjavam zašto pratim Pesmu Evrovizije, ali, pošto sam već „ušao u mašinu“ da (ne znam koji me đavo na to tera) pišem i neka svoja razmišljanja i utiske na tu temu, ponoviću to i ovde. Poslednjih sezona, jer istu sam (sa izvesnim prekidima) pratio još kao klinac, od šezdesetih godina, Pesma Evrovizije mi je pre svega bila „prozor u svet“ da na jednom mestu, u nekoliko sati vidim najnovije svetske trendove i dostignuća u sferi scenske tehnike, koregrafije, kostima, pa i muzike koje je (dobre) uprkos raznim mrziteljima ovih dešavanja, uvek bilo. Dalo se probrati. I nije da mi u svemu tome nije smetalo sve očiglednije pretvaranje ove muzičke u gej-frendli manifestaciju, toliko da smo, gledajući sve nastupe sve vreme „tipovali“ ko kojem delu LGBT zajednice pripada. Poslednjih godina mi kao država nismo podugo imali predstavnike koji bi zavređivali ikakvu moju pažnju, pa to (kao ni navijanje za „naše“) ni približno nije bio motiv mog (a i „opštenarodnog“) praćenja ovih dešavanja. Pokatkad je to bio povod i za druženje s prijateljima i uz (piće, meze i zezanje) praćenje festivala, pa i interno rangiranje i proveravanje koliko je ko u svoje liste uspevao da ugradi sve moguće elemente koji bi uticali na krajnji redosled. Kojim retko kad da je neko od nas bio zadovoljan, jer gotovo nikad se nije desilo da moji (naši) favoriti i pobede, a neretko je bilo i da po meni najbolje pesme uopšte ne prođu u finale.
Posle dugo godina, mi smo u Srbiji imali kvalitetan izbor Za pesmu Evrovizije i iz njega za divno čudo (kao dar s neba) dobili pobednicu koja je u svakom smislu predstavljala neku bolju, lepšu, kulturniju, obrazovaniju i pristojniju Srbiju. A, malo li je to. O „hajpu“ (nemam našu reč za tu pojavu) koji je Srbiju zahvatio nakon prve polufinalne večeri domaćeg izbora, o tome kako je Konstrakta „oduvala“ sve favorizovane konkurente i kako je to na neki način u tom trenutku predstavljalo pravu „kulturnu revoluciju“, već sam pisao na ovim stranicama (kao i mnogi drugi – ko zna gde sve još). Činjenica je, očito, da je svojim nastupom, značenjski višeslojnom pesmom zaraznog ritma i sjajnim performansom, Konstrakta, čak i mimo svih očekivanja njenog tima, prvo zaludela sve one koji su za nju (kod nas) glasali, a potom i veći deo jutjuberskog i evrovizijskog sveta, a da je u njenom nastupu tračak nade da se ne mora sve svesti na prigodne „tra la la“ pesmice i sve ostale banalnosti koje se uz Pesmu Evrovizije podrazumevaju. Da ne pišem sad o tome, iako bi i to moglo biti predmet posebne analize, koliko je Konstrakta svojom pobedom u Srbiji, p(r)obudila nade, reprezentujući neku bolju zemlju, da se barem na polju kulture nešto može učiniti, pa čak pozitivno uticala i na izlaznost do tada apatičnih birača na izbore, budeći optimizam i sveopštu nadu „u bolje sutra“, što je u krajnjoj liniji uticalo i na rezultate izbora. Jer (možda grešim, ali) ne mogu da zamislim nikog od onih koji su glasali i navijali za nju, da je na domaćim izborima glasao za režim.
Onaj naš domaći „hajp“ dobrim delom se preneo i na dobar deo sveta koji ovu manifestaciju prati, a Konstrakta, uprkos pomalo stegnutom i tremom ophrvanom polufinalnom nastupu, do finala je stigla iz dana u dan se (na kladionicama) probijajući među glavne favorite.
To što sam u prve dve polufinalne večeri „pogodio“ po sedam ili osam od deset pesama koje će otići u finale slaba mi je uteha, jer se među onima koje sam tamo video nisu našle tri devojke (iz Hrvatske, Crne Gore i Makedonije) za koje sam svim srcem navijao, ne samo zato što su „naše“, nego što su kvalitetom svojih pesama to apsolutno zaslužile, budući bolje od barem polovine onoga što se u tom finalu našlo. Makedonki je, po mom mišljenju lošem rezultatu doprineo užasno glup kostim (neka crna tunika koja po svemu podseća na bade-mantil), a Crnogorka je, kažu, (što ja nisam primetio, jer sam pesmu već ranije slušao i znao da je dobra) imala tremu; međutim, sumnjam da bi im i bez toga uspelo da se plasiraju. Najbolji primer tih „malih mogućnosti prolaska“ je hrvatska pevačica Mia Dimšić (pratim je i volim još od njene pesme „Život nije siv“) koja je i ovoga puta imala lepu pesmu, dobro je otpevala, sjajno i pristojno izgledala, a kojoj je, po mom dubokom mišljenju, malo zasmetala sopstvena plesna grupa koja je bespotrebno odvlačila pažnju sa njenog nastupa (taman toliko da u polufinalu osvoji 11. mesto – prvo „ispod crte“).
Posle „ispadanja“ ove tri sjajne Ex-Yu predstavnice (Slovenci nisu bili toliko dobri da su „morali“ da prođu) danima sam razmišljao šta još zemlje poput pomenutih mogu da urade da bi prošle to prvo, najstresnije, čistilište. Pa čak i o tome kako bi, kad bi se kojim čudom (za šta bi prethodno BiH trebalo da ih „delegira) prošao Dubioza kolektiv, po mom mišljenju u Evropi najpopularniji, a svakako najatraktivniji „naš“ bend. Jer, čak i to što je Evrovizija razvrstala zemlje bivše Jugoslavije (tri pa dve) u dve večeri, čini mi se da je sračunato kako ne bi jedni drugima (trange-frange) davali poene. Koje bi se još izravnije (što je i logično) desilo da je više njih prošlo u finale. Zato i nije!
Nakon svega onoga što se posle drugog polufinala dešavalo, pri čemu nije nevažno ni to da je Konstrakta, u nazovi „rendom“, objavljivanju finalista pročitana poslednja (što iz iskustva govori da je jedan od favorita i da je od svih najmanje morala da se boji da li će ući u finale, jer u polufialu je po glasovima publike podelila prvo mesto sa Švedskom), njeno dodatno penjanje na listi favorita i ostale prateće manifestacije sve veće popularnosrti „širom sveta“, samo joj je „zasmetalo“. Jer, nekome je negde „ukazalo“ na mogućnost da pevačica iz male Srbije pobedi već projektovane favorite, među kojima je Ukrajina slovila za glavnog, još od početka rata u toj zemlji, a Velika Britanija se tu umešala kao pulen sve popularnije mreže Tik-Tok koja je (gle čuda) i jedan od važnijih sponzora Pesme Evrovizije. Švedsku (sa solidnom pesmom) i Španiju (sa atraktivnim nastupom njihove gologuze verzije naše Sare Jo, sa mnogo boljom pesmom) koje su bolje kotirale od Konstrakte, nisam smatrao za dostojnu konkurenciju, naročito posle sjajnog (nakon poprilično tremaroškog polufinalnog) nastupa naše predstavnice. U tom trenutku sam bio siguran da nam (isključivo politička) konkurencija može biti samo Ukrajina. I, kad je već pominjem, da kažem i da ova pesma ni u toj zemlji nije bila prva, nego je na Evroviziju (da li slučajno?) poslata tek nakon eliminacije prvoplasirane pevačice Aline Paš, za koju je „otkriveno“ da je 2015. godine „preko Rusije putovala na Krim“ (gde joj inače živi sestra). Pesma grupe Kaluš (za koju se „znalo“ da će pobediti) je u svom prvom i kvalitetnijem etno-delu u stvari bleda kopija prošlogodišnje pesme „Šum“, grupe Go A, koja je tada i meni (a i svima koje znam) bila apsolutno najbolja i pravo otkrovenje, a koja je tada bila (gle čuda) tek peta, iza Maneskina i sjajne Francuskinje kojoj se više i ne sećam imena.
Ovogodišnja pobednička pesma, osim što je očigledan „politički projekat“, pri kom se računalo i na antiratnu podršku i sažaljenje publike širom sveta (što je razumljivo) ništa od tog kvaliteta nema i realno je bila tu negde za plasman između petog i desetog mesta.
U nekih pola sata, između Konstraktinog nastupa i samog glasanja, zaključivši po ko-zna-koji put da je ona mnogo viši nivo u odnosu na sve drugo što se tu pojavilo (čak godinama unazad) izrekoh ženi i sinu (sa kojima sam prenos pratio) rečenicu – da jedva čekam glasanje žirija, da vidim da li je moguće da se desi da neki žiri Konstrakti ne da ni jedan poen. A to šta se tokom glasanja žirija dešavalo, pri čemu joj dve trećine zemalja nije dalo nijedan poen, koliko nam je u početku bilo neverovatno, toliko je, što se glasanje bližilo kraju – bilo i logično. Jer, Konstrakta se svojim nastupom, kvalitetom i svime onim što se oko njene pesme dešavalo (pa i Nagrada za najbolji umetnički nastup), nametnula kao jedan od glavnih favorita – onaj koji remeti unapred pripremljeni scenario. A, osim što joj poene (uglavnom) nisu davali oni koji su je smatrali konkurencijom za prva mesta, u tome su ih pratili i mnogi „sateliti“, na koje se (ko zna odakle) moglo uticati. Tako je Konstrakta nakon glasanja žirija (vredi istaći da su joj žiriji iz Hrvatske i Crne Gore dali 12, a iz Makedonije 10 poena) bila na tek 11. mestu, a da se (Tik-Tok je tu odradio svoje) na prvom mestu, ničim zasluženo, našla bezlična pesma Velike Britanije, ispred solidne Švedske, Španije koja je imala atraktivnu pevačicu (koja pritom, ajde da i to kađem – ima devojku) i Ukrajine.
Glasanje publike donekle je ispravilo „tendeciozno“ glasanje žirija, svrstavši Konatraktu na četvrto mesto, što joj je pomoglo da „prešiša“ Portugaliju, Grčku, Italiju, Holandiju, Australiju i Azerbejdžan, koji je jedva prošao i u finale, a od publike u njemu dobio samo tri glasa. Što je i najbolji dokaz kako su glasali žiriji, jer čak i naš „stručni“ žiri (koliko je stručan prosudite sami) je Azerima i njihovoj bezveznoj pesmi dao 12 poena, verovatno i sam kalkulišući da nam oni nikako ne mogu biti konkurencija, baš kao i neke druge zemlje kojima „smo“ dali bodove. Među kojima nije bilo Ukrajine. Ako su tako kalkulisali i drugi (a očito je da jesu) jasno je zašto smo po glasovima žirija osvojili tek 11. mesto i nikako s glasovima publike nismo mogli prestići one prvoplasirane koji su imali između sto i dvesta bodova više.
Osim što je, verujem pre svega zbog sažaljenja, samilosti i antiratnoj podršci, Ukrajina ubedljivo pobedila po glasovima publike i tako osvojila i konačno prvo mesto, zanimljiv je slučaj sa Moldavijom koja je vešto, uz atraktivnu koreografiju i kostime, iskombinovala narodno kolce (koje neodoljivo podseća na naš folklor) sa rokerskim i reperskim elementima i po glasovima publike osvojila sjajno drugo mesto, iako je pre toga po žiriju bila tek dvadeseta. Nastup Moldavaca, koji su očito osvojili publiku, podseti me (izvinite na digresiji) naše Jugovizije iz 1983. godine, kada sam „iz sve snage“ navijao za Lepu Brenu i Slatki greh koja je tada, po mom dubokom uverenju (iako to tada svakako nije bilo u skladu sa mojim muzičkim ukusom, ali…) mogla da napravi senzaciju. Jer, atraktivnu pesmu (koja me umnogome podseća na ovogodišnji moldavski nastup) komponovao im je Kornelije Kovač i bio je to, pozorišnim žargonom rečeno, „komad sa pevanjem i pucanjem“, potpuno u skladu (pomalo i nalik) na tadašnju veliku popularnost nemačko-internacionalne disko-senzacije grupe Džingis Kan, koja je atraktivnim nastupima i pesmama sa kombinovanim etno-motivima („Džingis Kan“, „Kazačok“, „Moskou“, „Samuraj“) pomalo i kopirajući tada slavni Boni M, suvereno vladala evropskim top-listama i disko-podijumima. Pa čak i mene koji sam u to vreme povremeno radio po diskotekama naterala da kupim njihov LP sa pomenutim hitovima, sa kojima bih, kad god i gde god da ih pustim, proizveo ludnicu i horsko pevanje na podijumu za igru. Te godine, finale se imalo odigrati u Minhenu i ja sam unapred zamišljao hiljade Jugovića sa našim zastavama u tamošnjoj areni i unapred se radovao tome. No, nije se desilo, jer glasalo se „po ključu“, a neki red je nalagao da na Pesmu Evrovizije konačno ode i jedna pesma iz Crne Gore, pa je tako na domaćem izboru pobedio Danijel (Popović) koji je tada zastupao boje TV Titograd. I, uopšte nas nije obrukao, dapače, osvojio je pesmom „Džuli“ visoko četvrto mesto, a meni ostalo da čitav život raspredam o tome „šta bi bilo kad bi bilo“ da nas je u Minhenu predstavljala Lepa Brena. Otprilike tako vidim i nastup Moldavaca ove godine.
Bilo je još dosta nelogičnih, totalno različitih i teško shvatljivih glasova (i publike i žirija), među koje spada i poslednje mesto Nemačke (kojoj žiri nije dao ni jedan bod, a publika tek 6) iako pesma nije bila ništa gora, od favorizovane engleske, no, nećemo se upuštati u analiziranje svega toga.
Meni lično, osim Konstrakte, koja je bila za klasu iznad svega što se tamo dešavalo, najviše su se dopale pesme koje su na kraju plasirane u donjoj polovini tabele, pa se nakon svega zapitah koliko sam uopšte kompetentan i da sudim i da pišem o tom „cirkusu“. Jer, da sam glasao (a nisam) ja bih svoje glasove dao sjajnoj švajcarskoj pesmi „Boys Do Cry“, koju su neke budale samo zbog naslova koji je parafraza najvećeg hita grupe The Cure, proglasili za plagijat, iako nikakve veze nema sa njihovom pesmom „Boys Don`t Cry“. Potpuno neshvatljivo, pomenuti Švajcarac od pubike je dobio nula bodova. Oduševile su me i predstavnice Islanda, tri simpatične devojke sa gitarama koje uz bubnjara pevaju neki lagani kantri-rok, koji me je na trenutak podsetio na svojevremenu grupu Pussycat (njihov veliki hit „Mississippi“), a koje su na kraju osvojile neverovatno 23. mesto, odnosno treće od pozadi. Litvanka koja je imala lepu baladu, a izgledom (posebno frizurom) me sve vreme terala na poređenja između Mirej Matje i Lajze Mineli, na kraju je bila tek 14. a mesto ispred njih osvojio je Estonac koji je, koketirajući sa špageti-vesternima i pokušavajući da tako osvoji italijansku publiku, poput kauboja otpevao pesmu koju kao da mu je komponovao sam Enio Morikone.
Bilo kako bilo, što se nas tiče, mislim da je ovo bila najuspešnija Pesma Evrovizije, još od Marije Šerifović i „Molitve“, ne samo zbog sjajnog petog mesta, nego i zbog toga što je Konstrakta bila nešto mnogo više od puke evrovizijske pesme, što je našu muziku i kulturu reprezentovala na najbolji mogući način i što ćemo se u budućnosti još ponositi uspehom ovog nastupa, ali i njeno izglednom internacionalnom karijerom.
I, koliko me je nekih godina bilo sramota onoga što smo tamo slali, toliko da čak nisam mogao ni da navijam „za naše“, toliko sam sada sve vreme bio ponosan što nas predstavlja jedna prava umetnica, talentovana, obrazovana, kulturna, pametna i nadasve pristojna i normalna žena. Njen nastup svakako je prikazao lepšu stranu Srbije (nažalost mnogo lepšu od onoga kakvi stvarno, kao država i celina, jesmo).
