Fantastični punk-rock praznik: NOFX (last show) + SBAM FEST 5 (2. – 4. jun), Linz, Austrija

Leto je idealno vreme muzičkih festivala. Razvijena Evropa ipak to radi malo drugačije od nas, opušteno i bez velikih stresova. Slobodan Kotlajić – Buzda bio je ove godine na odličnom NOFX + SBAM festivalu, i to na njegovom 5. izdanju, po prvi put, na licu mesta. Krem de la krem svetske muzičke punk scene bio je prisutan u Lincu, na poslednjem austrijskom koncertu u okviru oproštajne turneje Nofx i velikom povratničkom koncertu Rancida. Tri dana karnevalske atmosfere na Pichlinger See obeležilo je samo pozitivno, na trenutke euforično raspoloženje i lako opisiva lepota življenja. SBAM fest 5, ove 2023. godine je bio pun pogodak.

SBAM festival u Lincu, u Austriji, i nije tako nov festival. Selio se sa jednog, na drugo mesto, bio u Wellsu, u drugačijem prostoru, ali je ovoga puta ekipa okupljena oko Stefana B. čini se našla dugotrajnije rešenje premeštanjem, verovatno ne samo 5. izdanja Sbam festivala na Pichlinger jezero u Lincu. Moglo bi se možda o ovom događaju pisati kao i o 2 posebna, a zapravo spojena muzička festivala, i to kao o „Punk in Drublic” festivalu i „SBAM festu”, i to ne bi uopšte bila neistina, ali poseban je slučaj, vanredna situacija i splet najboljih mogućih okolnosti, kad imaš za headlinere 2 najbolja punk benda na svetu u 3 dana, kad jedan od njih “kači rukavice o klin”, i svira svoj poslednji koncert za ne samo austrijsku publiku, na svojoj oproštajnoj turneji, a ovaj drugi promoviše odličan album koji je tek izašao. Uostalom, za krajnjeg korisnika, najmanje je bitno kako se zovu festivali, bitno je dobiti omiljeni bend za gledanje uživo. Baš zbog svega toga, a u zavisnosti od ugla posmatranja stvari, u ovom članku nećemo opisivati faktografski svaki bend koji je nastupio, već samo neke i najveće od njih, jer uz dužno poštovanje prema svima i uvažavajući to što su svi smisleno dovedeni isključivo zbog svog kvaliteta, pa bi takvo “ulaženje u sitna crevca” bilo besmisleno i dosadno, jer nije samo ovde slučaj da organizatori pozovu ogroman broj bendova, pa bi naknadno objašnjavanje bilo verovatno i uzaludno jer je ovde bilo sve podređeno nastupima NOFX, FLOGGING MOLLY i RANCID-a, uz ruku na srce, još mnogobrojne druge sjajne nastupe..

Uvek je prvi dan svakog festivala trka sa rokovima, kad, kako i gde treba nešto završiti, i dok se ceo tim uigra, potrebno je neko vreme. Nije muzički festival samo nastup muzičkih bendova, već je važan i propratni program koji podrazumeva različite aspekte društvenog života, pa su tako učešće na festivalu uzeli najjači ne samo austrijski sponzori i partneri, nego i razne svetske organizacije za zaštitu ljudskih prava, ekologije, štandovi najrazličitijih svetskih kuhinja, alkoholnih, bezalkoholnih i energetskih pića, štandovi sa robom bendova koji nastupaju – majice, duksevi, njihovi zvanični albumi, muzički štandovi najpoznatijih svetskih izdavačkih kuća sa prodajom najaktuelnijih muzičkih izdanja, štandovi American Socks-a, štandovi tattoo i barber majstora, skejt i bmx rampe sa najrazličitijim programima, i tako je SBAM Fest zapravo postao pravi urbani karneval, gde je punk samo glavni od mnogobrojnih razloga zbog kojih se dolazi.

U petak, 2.6. 2023. festival, odnosno u warm up danu, bolji od ostalih bili su danas, već eksluzivci Hellcat Recordsa – Grade 2, UK punk bend, koje je Tim Amstrong sa razlogom uzeo pod svoje, jer to svojom svirkom zaslužuju. Moscow Death Brigade se godinama fino “šlepuju” po ovim festivalima, neprepoznatljivi zbog svojih maski, muzički zalutali negde između hip-hopa i drum’n’bass-a. Donots su iskusan nemački bend i bukvalno su ovde “kao na domaćem terenu”. Lično mi je oduvek nemački jezik malo pregrub za r’n’r, ali to je ipak moj lični problem. U Nemačkoj je izuzetno teško da bez profesionalnog menadžmenta neki ozbiljan bend bilo šta uradi sopstvenim snagama, a Donots su upravo to uspeli i u ovom trenutku su sigurno u samom vrhu nemačkog punk-rocka. Auf sie mit Gebrüll, Keiner kommt hier lebend raus, Wake the dogs, Dead man walking, Kaputt, What ever today IT IS? i naročito obrada pesme We’re Not gonna make it su na pravi način uspeli da pripreme publiku za NoFx.

Svi znamo da je Fat Mike-a jedan od najiritantnijih likova u današnjem punk-rocku, njega možete ili da volite, ili da mrzite, ravnodušnost ne postoji. Nofx su u okviru ove oproštajne turneje planirali da odsviraju 40 pesama u 40 gradova i sve u znaku broja 40, međutim u Lincu, nije bilo tako. Debeli nije otpevao ni jednu, jedinu pesmu, a odsvirali su 31 pesmu. Priče da je izgubio glas ne stoje, jer sam bio u njegovoj neposrednoj blizini, i čuo da sasvim normalno priča, a i na bini je delovao vrlo živo i u najmanju ruku uopšte nije izgledao kao neko ko je bolestan. Može se sa sigurnošću reći da Debeli nikad bolje u životu nije odsvirao bas uživo, baš kao i to da su El Hefe i Melvin razbili kako su dobro otpevali svoje pesme. Naknadno sam saznao da je ovo zapravo bio već drugi nastup sa Silent Fat Mike-om, što znači da je sve bilo deo režirane predstave. Da li je to bilo baš preko potrebno, drugo je pitanje… Uostalom, zbog svega toga nije izostala i zlurada kritika velikog broja austrijske publike po društvenim mrežama, i jedino je sigurno da posle ovog Fat Mike-a, mogu samo još više da mrze.

Ako ostavimo sve to po strani, sam nastup Nofx-a je zaista bio odličan. Uz intro, tj obradu Riff-Raff od AC-DC, majstori kreću sa Dinosaur Will Die, Murder the Government, Bob, Stickin’ in My Eye, Kids of the K-Hole, All Outta Angst, You’re Bleeding. Na samoj bini je spektakl. Fotografi u neprestanoj borbi sa obezbeđenjem na bini za što bolju poziciju za snimak, a još veću gužvu prave kupci VIP karata koji su smešteni odmah iza leđa Smelija. No, uz njihovu pomoć, asistenciju klavijaturistkinje Karine i još jednog tehničara na bini, pevanje Fat Mike-a, više stvarno nije ni potrebno. Slede Monosyllabic Girl, I’m Telling Tim, Radio (obrada Rancid), Please Play This Song on the Radio, Reagan Sucks, Straight Edge (obrada Minor Threat), Lisa and Louise, The Bag, It’s My Job To Keep Punk Rock Elite, 180 Degrees, Eat The Meek, Quart in Session, Karina je otpevala Champs Elysee, Falling in Love, 6 Years on Dope. Fat Mike je tu da podiže atmosferu, da se zeza sa kolegama iz benda, fotografima, novinarima i tehničkim osobljem na bini. Izgleda sada više nego ikad, jer ne peva. Može mu se. Njega non stop od pozadi podbada Smeli bacajući na njega limenke od piva, palice i sve to izgleda sjajno, euforično i uobičajeno kad su NOFX u pitanju. Slede 72 Hookers, Johnny Applesed, Linoleum, Leave It Alone, Perfect Government, She’s Gone, Bugley Eyes, i konačno rafalna paljba sa Six Pack Girls, Kill All The White Man, Seeing Double At The Triple Rock i na kraju odjavna tema sa NOFX albuma. Debeli Majk je ipak čovek od krvi i mesa. Na kraju se oprostio od publike, prijatelja na bini i članova benda uz puno emocija, a najdirljiviji je bio istinski zagrljaj sa Melvinom. Te stvari se ne glume, iako je El Hefe požurio da prvi napusti binu…

Subota 3.jun 2023. je bio zvanično prvi dan SBAM festivala, a u ušima su nam još uvek odzvanjali neki od najvećih NoFX hitova od sinoć. U trenutku kad je napravljena prva lista svih učesnika SBAM Festa bio sam oduševljen što ću konačno videti Mobina Galore, super cure iz Kanade. Ovaj punk-rock duo u sastavu Jenna Priestner i Marsha Hanson je relativno noviji bend jer postoje od 2011. i preporučujem za slušanje 24/7. Možda nisu imale sreće sa tajmingom, pošto muzičari ne vole baš svirku u 14.15 popodne, ali su dale sve od sebe u predviđenih pola sata. Kad sam čuo California, Whiskey Water i naročito omiljenu Escape Plan, meni je srce zaigralo od radosti, i morao sam i lično da upoznam cure. Jedan od produkciono najzahtevnijih bendova današnjice sa najviše opreme (posle Flogging Molly) su Zebrahead. To jednostavno mora uživo da zvuči jako dobro. Bile su tu i No Tomorrow, All My Friends Are Nobodies, We’re All Winners, America, Fuck Yeah, ali i Anthem, uz outro kao posveta Tini Turner. Jedan od mojih favorita Less Than Jake standardni i na visini zadatka, iako je meni pomalo neobično gledati ih po danu. Jedan od onih bendova koji vas nikad neće izneveriti jer daju sve od sebe na bini i prave istinski spektakl. Ja srećan kao malo dete kad sam čuo Look What Happened, All My Friends Are Metalhead i Gainesville Rock City. Jedan od najboljih nastupa na festivalu su ovog puta imali Anti Flag. Furiozni nastup na SBAM-u 5 je obeležio presek najvećih hitova njihove karijere među kojima American Attraction, Die for Government, This Is The End…, Branderbourg Gate, ali i miks tuđih najvećih punk hitova. Već je drugi put da ih vidim uživo, a da originalni bubnjar Pat Thetic nije sa njima, ali su oni u međuvremenu dodali jednog tehničara sa vokalom, i iako je drugi gitarista Chris Head sve vreme možda previše statičan i nepotrebno miran, Anti Flag zvuče savršeno uz dosad najfiniju harmoniju bek vokala i veoma atraktivan nastup. Turbobier su po mene bili najveća nepoznanica i iznenađenje jer su oni po postavci bili glavna predgrupa pre headlinera. Turbobier predvodi Marco Pogo, austrijski doktor medicine koji ima svoju vrlo ozbiljnu političku partiju i uskoro ga vide kao novog predsednika ili premijera države. Nevezano za to, uz razbijanje svih predrasuda, svaki Austrijanac je preponosan na Turbobier, koji imaju i svoje zvanično pivo, i teško možete pretpostaviti koliko su popularni jer to je u 2023. toliko veliko, da već nose epitet “najveće grupe Austrije svih vremena”, iako su stari svega 9 godina. Još uvek u Linzu nisu napravili fontanu piva, što im je u opisu političkog programa, ali su na SBAM-u 5 izveli Feuerwehrfestl, Zgroße Schuach, I hoss olle Leit, Verliebt in einen Kiwara, Küss die Hand schöne Frau, King of Simmering, Heute fahr ma Polizei, Tanke, i na kraju Insel muss Insel bleiben, Arbeitslos i Fuaßboiplotz.

Nesporno je da su FLOGGING MOLLY zasluženo postali stvarno veliki bend, i čini se da im baš velika bina odgovara po svemu. Koherentni pristup i kohezija različitih, uglavnom bazično analognih instrumenata kao što su akustična gitara, bendžo, violina, harmonika u kombinaciji sa električnom i bass gitarom u netipičnom  muzičkom izrazu, susretljivost popularnih irskih ritmova, filozofije, lirike života uz nezaobilazno Ginnis crno pivo, čini Dave King-a izuzetno harizmatičnim frontmenom i dirigentom koji je naštimovao svoj Irish Celtic punk orkestar za sjajnu subotnju žurku uz fusnotu najvećih hitova uživo kao što su Drunken Lullabies, The Likes of You Again, Swagger, A Song of Liberty  posvećuju bendu Russkaja, sledi pomalo neprepoznatljiva The Croppy Boy ’98, Float, Life Begins and Ends (but Never Fails). Nađosmo se nekako na Devil’s Dance Floor, Crushed, jedna od njihovih najboljih i meni najdražih If I Ever Leave This World Alive, Whistles the Wind i nestvaran kraj nastupa uz What’s Left of the Flag i outro uz Always Look on the Bright Side of Life (iz Monty Python-a)…

Jeste da na mlađima svet ostaje, ali nikako ne mogu da se naviknem na najnoviju plejadu izvođača koji su zaista uverljivi u svom muzičkom izrazu. Bloodstrings su Nemački, jedinstveni punk-psychobilly-melodic hardcore bend sa ženskim vokalom, The Rumperts – jedan od najmlađih austrijskih punk bendova na festivalu koji su prešli trnovit put do svoje prve ploče za SBAM Records za samo 4 godine postojanja, Public Serpents i Victory Kid su klasični ska-punk odlični bendovi koji su otvorili glavnu binu poslednjeg dana festivala, i nekako su mnogi željno iščekivali nastupe Menzingersa, Bowling For Soup i naročito Hot Water Music. Meni lično, žanrovi kojima dotični bendovi pripadaju baš i ne odgovaraju, i znam ima mnogo kompetentnijih ljudi od mene da pričaju o njihovim nastupima, pa ću se truditi da budem uzdržan, a ipak maksimalno objektivan. Menzingers su imali ok nastup, Bowling For Soup mi vizuelno nikako ne idu uz punk – pop pesme koje pevaju, iako su barem na papiru teksaška institucija koja je vrh svoje karijere imala sredinom devedesetih, a Hot Water Music su veoma angažovan punk-rock – posthardcore – emo sastav sa tridesetogodišnjom reputacijom iz Gainsvilla, sa Floride, čiji je vokalni izraz usmeren na uobičajeno creaspy pevanje, i odmah je na početku nastupa došlo do sasvim slučajnog pada jednog od pevača Chuck Reagana koji je oborio pojačala iza svojih leđa, ali ipak je ostao nepovređen. Od 2017. bend je pojačan Chris Chriswellom, pevačem i gitaristom The Flatliners i to zaista danas zvuči posebno dobro, potpunije… Ne razumem ja najbolje bendove kao što je Enter Shikari koji uz upotrebu semplova / klavijatura / kompjutera / elektronike se baš svojski trude da u muzičkom smislu budu u najmanju ruku savremena kopija i kombinacija Kraftwerka i popularnih mainstream elektronskih sastava današnjice, ali dobro, svako ima pravo na svoj izbor. Frank Turner je jedan od onih izvođača koji je muzički šou biznis predodredio da bude veliki. I to ovaj momak zna i to obilatno koristi svakim svojim nastupom. Više zbog svojih korena nego zbog sadašnjeg muzičkog izraza Frank Turner je prisutan na mnogim letnjim festivalima sa velikim dijapazonom različitih muzičkih sadržaja.

…And Out Come Rancid… Prošli put sam ih uživo gledao pre 11 god sa GBH i RAT RIOT CITY u letnjoj Areni u Beču, i uspomena na taj koncert bila je jedan od glavnih razloga što sam se odlučio za ovogodišnji SBAM FEST 5. U diskografiji benda su se u međuvremenu desila još nekoliko albuma, više solo projekata, mnogo koncerata i samim tim mit o bendu je porastao do neverovatnih, ali zasluženih visina. Par dana pre koncerta u Austriji Rancid su zvanično izdali nov, deseti po redu “Tomorrow Never Comes” album, sa kog je javnost čula par više nego dobrih singlova. Dan ranije nastupili su na jednom od brojnih rasprodatih koncerata, u Ljubljani, a svoj headlining nastup na SBAM FEST-u 5 počeli su sa naslovnom „Tomorrow Never Comes”. Sledi povratak u 1995. na super komercijalni album koji ih je i proslavio i predstavlja ličnu kartu benda „…And Out Come The Wolves…” pesmom Roots Radicals koja se prekida zbog limenke piva koja je poletela ka Mat Freemanu, koji je svakako najmirniji u postavci benda, a obavlja gro posla – i ne samo zbog perfekcije sviranja na bas gitari, nego i zbog možda najboljeg pevanja u bendu, koje naročito dolazi do izražaja na novom albumu. Tim Amstrong je vrhunski šoumen, njegova saradnja sa Lars Fredericksen-om, Mat Freemenom je bukvalno od prapočetaka, tako da sve teče bez greške, znaju se u dušu i nastavljaju svirku sa Radio, Maxwell Murder, The 11th Hour. Opet dolazi do prekida na Journey to the End of the East Bay, zbog nekakve gužve na levoj strani, baš ispred bine – između obezbeđenja i ljudi sa propusnicama. Tad se Lars Fredericksen obraća publici sa molbom da se smire, jer Rancid ne podržava nasilje. Možda nije bio najbolji trenutak za dotičnu pesmu, ali svejedno Rancid sviraju Dead Bodies, pa sledi pravi rolerkoster hitova jer nas najpre vraćaju na “Let’s Go” album sa Black & Blue, skaču na East Bay Night sa “Let The Dominoes Fall” albuma, ponovo povratak sa Side Kick i Salvation na “Let’s Go” album, Bloodclot sa “Life Won’t Wait”, pomalo diskutabilnu Ghost of a Chance sa “Trouble Maker” albuma, povratak sa Gunshot ponovo na “Let’s Go” album, skok na Listed M.I.A. i Old Friend sa „…And Out Come The Wolves…”. Pomalo zaboravljena i ne tako često svirana Hoover Street sa albuma “Life Won’t Wait” predstavlja uvod u poslednju trećinu koncerta, slede Rejected, St. Mary, ponovo sa albuma “Life Won’t Wait”, opštenarodno veselje uz Olympia WA i The Wars End sa „…And Out Come The Wolves…”, Something in the World Today, Fall Back Down sa “Indestructible”, Tenderloin sa “Let’s Go” albuma, te vanvremeski hitovi Time Bomb i Ruby Soho sa „…And Out Come The Wolves…”. Bez preterane i nepotrebne priče Rancid su nas u sat i po vremena provezli kroz 27 pesama vrlo profesionalnim pristupom. Svakom je jasno da je akcenat stavljen uglavnom na “Let’s Go” i „…And Out Come The Wolves…” albume, uz najveće hitove i sa drugih albuma. Sjajno!

Sve u svemu, ovogodišnji 5. po redu muzički festival SBAM FEST, opravdao je moja očekivanja i to samo u pozitivnom smislu. 5000 ljudi svake večeri imalo je svoje favorite i mnogo razloga da budu na Pichlinger See u Linzu sva 3 dana. Najkvalitetnija današnja svetska punk elita izvođača napravila je da doživljaj bude potpun za dugo i nezaboravno pamćenje, uz pohvalu organizacije koja je perfektno funkcionisala. Stvarno je teško napraviti bolji izbor bendova za sledeću godinu, jer na 5. izdanju nije viđeno samo još par bendova koji bi masovnije okupili publiku i to će biti zaista težak zadatak. No, Stefan B. i ekipa su dokazali da ništa nije nemoguće, samo ako veruješ u svoje snove, slušaš svoje srce i radiš najbolje što umeš. Za sjajan muzički festival, dovoljno je toliko. Ostale stvari dolaze u hodu, same po sebi. Već danas mogu da kažem – vidimo se na SBAM FESTU 6, sledeće godine u Linzu.

Tags: Austrija, Linz, NOFX, SBAM FEST