„Flying In the Dream“, album za letenje kroz snove Đorđa Ilijina
O Đorđu Ilijinu, tridesetak godina ništa nisam čuo, niti sam znao da li je uopšte među živima i aktivnima, sve do nedavno, kad sam iz Multimedia Music-a dobio poziv za promociju njegovog novog albuma „Flying In the Dream“, izdatog još 2020. godine, pa je, zbog Korone, njegova promocija morala da pričeka gotovo tri godine. No, da raščistimo odmah i to, bez ikakvih posledica po eventualnu „zastarelost“, jer ovo je vanvremenska, odnosno iz drugog ugla gledano, muzika „za sva vremena“, kojoj prolazne mode, stilovi i žanrovi ne mogu nauditi.
Prokletstvo imanja (pre)mnogo ploča sastoji se u tome što veliki broj njih preslušaš samo jednom, možda i samo A stranu, i nikad im se ne vratiš, mada su to možda zasluživale, iako bi ti možda s drugim slušanjem baš „legle“. Meni je prva ascijacija na Đorđa Ilijina prethodne tri decenije bila činjenica da sam njegov solo-album „Zabranjeno prisluškivanje“ iz 1984. godine, desetak godina kasnije, u ono tmurno vreme svekolike krize i hronične besparice, jednom od preprodavaca na berzi ploča u SKC-u, prodao za „celih“ 20 maraka, što je tada bilo pravo malo bogatstvo, s kojim ću kupiti jelku, prase i sve što uz njega ide, za doček Nove 1994. godine. Ne preslušavši ga uopšte i pojma nemajući tada šta sam prodao, mislio sam kako sam napravio dobar posao, čak ne znajući ni to da je Đorđe bio jedan od glavnih, ako ne i glavni, u kultnoj beogradskoj grupi Tako iz sedamdesetih. Koju sam opet identifikovao isključivo po Dušanu Ćućuzu, kog sam znao još iz šezdesetih, kada sam kao klinac posećivao igranke bendova u kojima je i on svirao. Nije mi kliknula čak ni činjenica da je dizajn omota ovog albuma kreirao sjajni Jugoslav Vlahović koji nije radio za makar koga, a taj omot ostaće mi dugo još u glavi kao jedina uspomena na tu ploču. Koju ću, da sve bude „lepše“, preslušati tek desetak i kusur godina kasnije, kada sam ga, budući poslovično inertan na tehnološke inovacije, konačno pronašao na internetu, valjda nakon njegovog CD reizdanja u Italiji. I, tada sam, najzad, shvatio koliko sam pogrešio, kapirajući usput i razlog zbog kog se ova ploča tako dobro (mnogo više od onih 20 maraka) kotirala u inostranstvu. Jer, Zapad je tada sa novootkrivenog Ex Yu tržišta, osim onoga što je izlazilo u malim tiražima, što je bilo originalno, progresivno ili alternativno, „gutao“ i sve ono što je, na primer, podsećalo na Pink Floyd, simfo rok i tome slične pravce. A ova ploča je sve to imala, plus i neki duh engleskih folk bendova iz sedamdesetih koje sam obožavao, pa i nešto od čuvene beogradske akustičarske scene iz iste decenije.
O Đorđu Ilijinu, svih godina koje su sledile ništa nisam čuo, niti sam znao da li je uopšte među živima i aktivnima, sve do nedavno kad sam iz Multimedia Music-a dobio poziv za promociju njegovog novog albuma „Flying In the Dream“, snimljenog inače 2020. godine, ali je, zbog korone, njegova promocija morala da pričeka gotovo tri godine. No, da raščistimo odmah i to, bez ikakvih posledica po eventualnu „zastarelost“, jer ovo je vanvremenska, odnosno iz drugog ugla gledano, muzika „za sva vremena“, kojoj prolazne mode, stilovi i žanrovi ne mogu nauditi.
Kao što je i u ona vremena (sedamdeseti i osamdesetih) radio kao profesor muzike u Sremskoj Mitrovici (sudeći po učešću tamošnjeg Hora Doma omladine na njegovom pomenutom albumu) tako nam je i proteklih decenija „ispod radara“ promaklo da je ovaj višestruko talentovani, a skromni, čovek, kao profesor muzike radio u Njujorku, a „usput“ komponovao (i svirao) muziku za mnoštvo pozorišnih i baletskih predstava, filmova i TV emisija. Deo toga sabrao je u ovaj kompilacijski album, s povratkom u Srbiju u kojoj provodi svoje penzionerske dane. I, sva sreća da je to uradio i da je u tome imao podršku Rodoljuba Stojanovića i njegove izdavačke kuće Multimedia Music, jer bi smo u suprotnom ostali siromašniji za jedno divno izdanje sjajne muzike, za koju ne bi ni znali da postoji.
Album „Flying In the Dream“ skoro pa da nije mogao imati adekvatniji naziv, jer kroz ovih šesnaest instrumentalnih melodija kao da i bukvalno letite kroz snove, a asocijacije na koje vas one inspirišu, filmovi u vašoj glavi smenjuju se i bukvalno pobuđeni melodijskim pasažima, ritmovima, atmosferom… I, što je najzanimljivije u celoj priči, kao multiinstrumentalista, Đorđe Ilijin je sam odsvirao sve instrumente, iako neke numere, poput šestominutne „Love“, zvuče kao da ih svira simfonijski orkestar. I mada, naravno, svoj udeo u svemu tome ima i sintisajzer, njegova uloga je svedena i diskretna, pa je ovo na neki način i starovremski album, jer jasno ćete razlučiti kada Ilijin stvarno svira klavijature, neku od više vrsta flauta, usnu harmoniku, frulu, gudačke instrumente ili akustičnu gitaru, kao u numeri „Arabesque“ čijih se gitarskih pasaža ni najveći majstori ovog instrumenta ne bi postideli. Iako bi se numere na albumu uslovno rečeno mogle svrstati u nekoliko grupa, uglavnom preovlađuju instrumentalne balade, Bogom dane za meditiranje i „letenje kroz snove“, u kojima će vas „Harmonica“ (sa usnom harmonikom i gitarom) neizostavno podsetiti na neke filmove Serđa Leonea, u „Renaisasance“-u već sam naziv dovoljno govori, dok čak nekoliko numera ima uslovno rečeno space-rock feeling, a da li će vas asocirati na „Blade Runner“-a, „Peti element“ ili nešto treće-četvrto zavisi samo od vas. Ima tu, u „Taxi“-ju i drugim pasažima, i primesa džeza, fankija, ima i izlomljenih balkanskih ili pak afričkih ritmova, a ponegde će vas čitav projekat podsetiti i na Majka Oldfilda i njegova „Cevasta zvona“, što se Đorđu Ilijinu, koji je inače, osim kompletnog autora i izvođača, ujedno i aranžer i producent celog albuma, sigurno nije slučajno omaklo.
Nekada davno, šezdesetih i sedamdesetih, instrumentalne teme iz raznih filmova i TV serija znale su da budu i veliki svetski hitovi, a moja kolekcija ploča prepuna je singlova i albuma koje sam možda samo zbog te jedne melodije kupio. I sve to još uvek volim. Danas je malo drukčije vreme, pa je teško poverovati da neka od ovih tema može postati hit, ali da će biti upotrebljavane kao potka u raznim televizijskim emisijama i dokumentarnim filmovima, ne treba ni sumnjati, jer imaju ogroman potencijal za to.
U svakom slučaju, ovaj album nudi vam i u bukvalnom smislu izvanrednu „vožnju“, tokom dužih putovanja, a ni njegovu inspirativnost prilikom pisanja, slikanja i sličnih kreativnih poslova, nikako ne treba zanemariti. Uživanje vam u svakom slučaju sleduje.
No, ako mi je na kraju ovog teksta dozvoljeno da maštam, na šta ova muzika upravo inspiriše, voleo bih da melodije Đorđa Ilijina, koji je očigledno i dalje u vrhunskoj formi, čujem u kombinaciji sa, recimo, nekim lepim ženskim vokalima, kojih na našoj sceni, srećom, i te kako ima.
