Svako vreme ima svoju muziku i svoje interpretatore. Neki stvaraju i u dva veka. Večiti buntovnici ili boemi pod svodom neraskidivih životnih niti koje pletu događaje i ubrzavaju planetu. Možda nikada u premijer ligi nisu u vrhu, ali su svakako čuvari zapisanog, otkrivenog i ponuđenog u okviru svojih percepcija poimanja svega prisutnog. Jedan od takvih umetnika, ljudi koji žive rokenrol, samosvojno, nekada i na granici nerazumljivog za širu populaciju, predstavlja rok muzičar John Mellencamp.

Novi, jubilarni album se zove Orpheus Descending. Orfej je bio pevač i mitski pesnik koji je svojim milozvučnim tonovima lire i samu prirodu prilagođavao sebi. Po legendi, dva puta je izgubio svoju veliku ljubav Euridiku. Inače, ne samo u muzičkoj kulturi, nego i u likovnim delima i književnosti pojavljuje se navedeni ljubavni par. Na kraju, reč je o nesrećnoj ljubavi, ali zamislimo se, nisu li sve prave ljubavi takve…

Album otvara Hey God gde se Džon pita da li je pravo na oružje njegovo pravo ili još uvek nema dovoljno mrtvih na podu da bi Bog sišao na zemlju i preduzeo nešto. Nesumnjivo da je ova pesma više nego aktivna i kod nas. Mudrost nije dovoljna da bi održala svet, a sam čovek više nije u mogućnosti da pomogne, ne samo drugima, no i sebi. Zato je to jedan od poslednjih vapaja kojim se kliče Bogu da preduzme nešto i osvesti ljudski rod. Gotovo četiri minuta tiho odjekuje lelek gitarskog rifa sa isprekidanim solo deonicama koje defeinitivno nisu u prvom planu. Nedvosmislena molitva upućena je svima, ne samo Bogu. Sledeća tema je The Eyes Of Portland koja se bavi tretmanom beskućnika, palih i zaboravljenih u zemlji obilja i nade, molitve i suze njima neće pomoći. Umerena numera koja nosi svoje štivo i poruku daleko. Kada je reč o The So Called Free, Džon grubim, ali i toplim, glasom priča o sastajanju i rastajanju, sa bolnom napomenom da se snovi ne mogu nigde uhvatiti. Možda je to baš čar snova, neuhvatljivi u svojoj nadi da se uvek može bolje i više. A sve to u zemlji takozvanih slobodnih. Ostaje nedorečen da li je mislio na savremenu Ameriku, ili je, a sve me tako podseća, kao da je ova stvar izrasla iz davnih kriza tridesetih godina prošlog veka, kao da skitnice putuju vozom po nepreglednim predelima tzv. obećane zemlje u nadi da će naći posao, bolji život, a tu i tamo neki od njih, možda i ostvari svoj san.

The Kidness Of Lovers je razvučena i melanholična, ali koja se otvara jednim vrlo interesantnim i nadasve tačnim stihom, kaže se da su važne samo prva i poslednja cigareta, a sve ono između nije za pamćenje. Ima u tome poprilično istine, gorčine i bola, ali pesnik, pravi radnički roker, nije slagao. Isto je i sa ljubavnicima. Zna se šta se pamti… Ostalo podleže minimiziranom sećanju.

Peta tema na albumu je Amen. Prosto, kada čovek nema više reči da bi opisao neki događaj, kada se miri sa istim i kada se oseti nemoćan, sa usana njegovih sklizne Amin. Time je možda i dozvao Svevišnjeg, bar na tren… Takođe, mirna, lagana i tiha numera u kojoj je porukom sve rečeno. Amin iliti Kraj, samo je konstatacija i molitva oprosta, ne i saglasnost sa postojećim događajima, kao u pesmi Bitlsa Let it be. Za razliku od nekoliko navedenih pesama, Orpheus Descending je pravi rok song. Noseći stih je pitanje kantautora da li će ugledati svetlo pre nego što krv udari na ulicu. Diskretna pesma koja u sebi prikriva duboko nezadovoljstvo jednog sloja ljudi, dok se Orfej spušta na paklenu stranu grada. Odlična, noseća, svojom rečitošću, konkretnim angažmanom i savremenim rok muzičkim koloritom jednostavno pleni. Vraća nas u rane radove izvođača, jetko, oštro i razuzdano, ali na moderni način.

Understade Reverence je spev samo na klaviru koje me podseća na Brajan Adamsa i Tom Veitsa, odnosno neka njihova mešavina, mrtva stvar, bez ikakve živosti sa tužbalicom u smislu da u potcenjenom poštovanju saznajemo ko smo i šta smo, da se tu sreću dve strane sveta, te da je to samo još jedno mesto za Sudnji dan. Teška, duboka, letargija koja nije za slušanje u jesenjim danima kada kiša lagano osvaja tugom i onako skrušene duše. One More Trick je sledeća na albumu. Poslednjeg keca iz rukava životni osuđenik vadi, ta omča življenja koja mu leluja na vratu. ništa drugo no život nije. Sva njegova težina visi o tankoj niti, ali je čovek uvek spreman na još jednu prevaru, još jedan trik, makar i poslednji bio, kako bi sebe predstavio za bar još neki dan u životu.

Lightning and luke je pričica o malo svetlosti i malo (više) sreće, ali muzički me podseća na već nešto što sam odavno čuo, tako da u tom smislu nema posebnih oduševljenja, ne tražite previše jer nećete dobiti ni ono malo što imate sada. Sasvim korektno uklopjen zvuk violine sa klavirom i gitarom. No, i iz nje izbija neka nelagodna hladnoća. Za njom ide Perfect World koja je nežna ljubavna numera samouvereno otpevana i nadahnuta stihovima koji prate savršeni svet, ali samo kada ste zaljubljeni, onda vam je sve savršeno i sve je u najboljem redu, ljubav je pokretač svega postojećeg.

Backbone je završna pesma na albumu, umerenog ritma i koncepcijski zatvara album. Čežnja za malo preostalog ponosa čoveka vodi do ulaza na samrtna polja. Kičma, kao stožer ljudskosti, opisuje večitu borbu za neko svoje Ja. Džon podseća da je istina uvek tu ispred nas, ali da je mi ne vidimo uvek. Pitanje je da li je i želimo. Naravno da je pesma autobiografskog karaktera. Vokal i poruka je u prvom planu, ali ne zaostaje i muzički deo interesantnog sadržaj, na trenutke isplivaju nežnosti nošeni nekakvom setom, a zatim se obruši agresivni ton kao podrška stavu da pesnik, poeta, kantautor, želi umreti kao čovek. No, i to nije uvek moguće….

Pomenuti album predstavlja klasični niz koji već dugo iza sebe valja John Mellencamp. Uglavnom ga ne zanimaju savremeni tokovi muzike u smislu da je podložan bilo kakvim popularističkim ispadima i dodvoravanjima širim masama koji bi da slušaju rokenrol, ali gde im i ostali žanrovi nisu strani. Džon ne pravi kompromise, od prvog albuma iz daleke 1976. godine pa sve do sada, nadograđivao je svoj stil, ali je ostao privržen isključivo rokenrolu. Nadahnuti pesnik, kantautor, koji i od politike nikada nije bežao, nije se ljuljao na sve strane, pa koja prevagne. Imao je svoj stav i svoj put. Dogurao je dokle je i dogurao, samo nekoliko godina mlađi od Bruca Springsteena sa kojim ima dodirnih tačaka, ali i drugačiju širinu i raznolikiji pristup nego pomenuta svetska zvezda. Džon nijednim svojim gestom za sve ove godine nije pokazao da je i želeo postati zvezda, stvarao je, objavljivao albume, držao koncerte, više ili manje privlačio pažnju, ali je svakako uvek bio u senci Bosa. Naravno, dva sjajna umetnika pre nekoliko godina zajedno su objavila duet.

Džon je 2018. godine uvršćen u Kuću slavnih tekstopisaca. Možda malo i okasnelo priznanje, ali svakako zasluženo. Aktivista protiv ratova i ostalih posrnuća ljudskog roda, neskriveni patriota koji želi blagostanje svim ljudima, bez obzira na pripadnost, poreklo i boju kože, za sve godine svoga stvaralaštva, kako u muzici, tako i u drugim segmentima umetnosti u kojima se ogledao, zaslužio je onaj naziv iz osamdesetih godina koji je nosio – roker radničke klase. Da, oduvek je bio blizak običnom čoveku. Možete li zamisliti rokera bez konzumiranja alkohola i droga, ali čoveka koji je pušio i do četiri paklice duvana dnevno? Jedan od nas, jedan od vas, zaslužio je da mu pružimo priliku da se još jednom iskaže i kao muzičar i kao tekstopisac, jer Džon je autor kompletne muzike i tekstova na albumu, osim teksta u temi Perfect World koji potpisuje upravo Bruce Springsteen. Više nego pristojan album, u moru letargičnosti, tezgarenja, bezidejnosti i planetarne nezainteresovanosti da se malo ustukne, stane na loptu i promisli trezveno. Odslušajte album i imaćete u čemu da uživate u mirnim poslepodnevnim satima letnjeg okruženja.