Kada je Ferus pocepao Čarlija Parkera
Kraj 90-ih. Još uvek sam radio u izdavačkoj kući „Makedonska knjiga”, zadužen za muzičke prodavnice, posebno za nabavku nosača zvukova. Poznavao sam ogroman broj muzičara iz zabavne, narodne,rock, jazz muzike. Bio sam prijatelj sa dosta njih, uključujući Ferusa Mustafova i njegovog sina Iljmija Mustafova.
Često su dolazili u radnju u Staroj čaršiji, pa bismo sedeli u ćevabdžinicama u okolini i tako bi se druženje razvlačilo na nekoliko sati. Ferus je sve vreme davao autograme svojim obožavateljima. U toj knjižari sam okačio ogroman poster Čarlija Parkera sa saksofonom, koji je delova nekako moćno.
Ferus je govorio: „Pa, ovaj na slici je moj kolega iz Amerike. Mi smo kao braća“. „Da, Feruse“, rekao bih mu, „na istom ste nivou“. „Pa šta ga čini boljim od mene, pogledajte kako drži saksofon, kao ja. A rekao sam ti da sam ja svirao džez kada sam bio u Americi zajedno sa Ivom Papazovim i drugim poznatim džez muzičarima, posle nekih manjih zabava. Postojao je jedan Orn Kuhlman (verovatno je mislio na Ornette Coleman). Pa, svirali smo zajedno i ja sam ga naučio da svira onaj moj čoček Dadasali. Nije mogao da svira, ali ja sam svirao, improvizovao sam sve njegove pesme koje je svirao”. „Beži tamo, opet lažeš“. “E, zašto be lažem?” „Pa, znaš li ko je Ornete Coleman, jedan od najvećih živih saksofonista“. “Ma slušaj šta kralj Ferus ima da ti kaže. Nisu oni nešto posebno, oni su isti kao mi“. „Hajde, dokaži mi, sviraj mi nešto, ali da bude džez“. „Doći ću za dva-tri dana“ – rekao mi je i otišao.
Prođe nekoliko dana, parkira se kabriolet crveni Mercedes usred čaršije, ispred prodavnice. A ulica je uska, jedva da je ostavio prostor da prođu ljudi kroz male kaldrmisane uličice. Ferus izlazi, ne otvara vrata, već skače odozgo, sa pištoljem zakačenim za pojas, sav nasmejan, ozaren. U rukama ima saksofon i nekoliko kaseta. “Došao sam“, kaže. Daje mi traku sa Čarlijem Parkerom. “Ovog sviram bolje“. Pazi bogati, koja drskost, on svira bolje od Čarlija, koji važi za najvećeg džez saksofoniste svih vremena. Puštam pesmu “Bird“, a Ferus sluša i potpuno se unosi. “Ok, pusti je još jednom“. Pustim je ponovo. I Ferus počinje da svira zajedno sa Parkerom. Ja sav u upitnicima, neverovatna stvar, uspeo je da je skine sa jednog ili dva slušanja velikog Parkera.
Karamba i karambita, sto mu jelenih rogova!? Bože, hvala ti što si mi dao uši, kažem u sebi, ovo se ne propusta. Šteta što nisam imao vokmen sa sobom, da ga snimam. Jedino što je malo, skoro neprimetno, zavlačio kao da svira narodnu muziku, ali je skinuo totalno Parkera. Ferus vidi da sam zadovoljan, pa izađe iz radnje svirajući na ulici, da ga ljudi čuju. Bio je takav, pozer, gladan pažnje, ali je to radio naivno, od srca. Ljudi su se okupljali odasvud, Ferus je zavladalo čaršijom, aplaudirali su mu iznenađeni, bilo je fascinantno.
Neverovatni Ferusa svira džez i to ne bilo koji nego Čarlija Parkera, ispred nas, uživo. „Feruse, ajd sad malo čočeka u džez verziji“, kaže neko iz publike. Za Ferusa nema problema, odmah improvizuje. Svi se tresu, igraju, uživaju. Neverovatnih 25 minuta, neverovatne muzike, sa neverovatnim Ferusom. To su momenti koji ostaju zauvek u meni i sada ih delim sa vama.
Tako se sećam Ferusa, nasmejanog, šoumena, voljenog od ljudi, apsolutnog sluhistu, žive legende tog vremena, čoveka koji je sve umeo da svira, ali i muzičar koji je pre svega bio dobar čovek. Prosto je bila čast živeti u doba Ferusa. Tada mi je doneo dve kasete i još dve, ali kao DAT trake sa njegovih nastupa u Americi sa Ivom Papazovim i njegovim svadbenim orkestrom, koje još uvek imam. Trebalo ja da izdamo album. Ivo Papazov je jedno od najvećih imena koja promovišu romsku muziku, svira klarinet i čuveno je ime na svetskoj sceni. Odlično se uklapa u džez. Ferus i Ivo su bili veliki prijatelji i obojica su imali nadimak – Kralj. Ivo je još živ i svira sa svojim orkestrom, a Ferus je otišao na neka bolja mesta, sa nekim boljim muzičarima. Ko zna – možda tamo gore svira sa Čarlijem Parkerom. Njegovi biseri „Kočovo oro“, „Saksofon oro“, „Agušev čoček“, „Balkanski čoček“… nastupi sa Medom, Milanom Zavkovim, saradnje sa Bregovićem, sa sinom Iljmijem, Cecom, Lepom Brenom, Suzanom Spasovskom… sa svima koji su nešto značili na Balkanu i šire, ostaju kao neverovatna uspomena i nasleđe generacija poštovalaca njegovih dela.
A da je baš uživao svirajući džez čuje se i sa njegovih albuma, sa džez nastupa koji se mogu naći na internetu. Kako vreme prolazi, osećam da mi sve više nedostaje neko ko ima taj živahni duh poput Ferusovog, mog prijatelja, velikog čoveka, fenomenalnog muzičara.
Uživaj u večnome miru Kralju Feruse.
