Makedonski soul: Oni su imali polja pamuka, Mi polja duvana
Oni su bili ukradeni sa njihovog kontinenta i nošeni da rade kao robovi na pamukovim poljima na drugom kontinentu, a mi smo onima koji su nas opljačkali otišli da sadimo duvan tamo negde daleko za bolji život pečalbarski, ostavljajući sopstvena polja u korovu, zaplevljena…
Onima koji su radili na, za njih, tuđem kontinetu je bilo zabranjeno da komuniciraju sopstvenim jezikom, bojeći se pobune, nama je bilo zabranjeno da pričamo na makedonskom na sopstvenim ognjištima.
Zbog toga su oni počeli komunicirati na drugi način, počeli su pevati (gazde su im dozvoljavale pevanje jer su bili produktivniji radeći na poljima), a i Mi smo kao oni počeli pevati, igrati i svirati, s tugom pevajući o svakodnevnim dešavanjima, s nadom da će eto danas – sutra nejteže proći, ali eto TO pusto nikako ne prolazi. Oni su imali usne harmonike, afrički bendžo, akustične gitare, udaraljke, a Mi gajde, kavale, zurle, tapane. Kada bi počeli da sviraju, pevaju i igraju i Oni i Mi (iako udaljeni jedni od drugih više hiljada kilometara i u različnim vremenskim dekadama), naše i njihove obespravjlene, iskorišćene, izmučene duše su se spajale u jednu jedinu tačku zvanu – nada. Sav onaj čemer, jad, izgubljene mladosti, pokradena deca, izgubljena dostojanstva, bitke, bol od rastanka od kuće i familije, bio je utkan u pesme koje izlaze iz njihovih tela, misli, usana… Jedan korak napred – dva nazad, isto kao u životu. Oni su to zvali spiritual, gospel, bluz, soul, jazz, a Mi… e, Mi ga nismo zvali, on je sam dolazio i natežnjavao (legao teško) kao što natežnjava puška na usnulom stražaru.
Oni su imali taj prekrasni afro-američki soul, Mi – onaj neprocenjivi makedonski soul. Oni su svoj soul pretočili u aklamiciju života, prihvaćenu i priznatu svuda, a i Mi smo probali to isto sa našim soul zvukom, ali smo ostali u balkanskom getu. Oni su imali Otisa Redinga, Anetu Franklin, Al Greena, Bluz, Jazz, Soul, Roberta Johnsona, BB Kinga, Charli Parkera, Marvin Gaya, Billie Holidaya, Mahaila Jacksona…, a Mi – Vaska Ilieva, Nikolu Badeva, Aleksandra Sarievskog, Vanju Lazareva, Peceta Atanasovskog, Taleta Ognenovskog, Svetlanu Pirinsku Bikovu, Niku Bacvaroš – Egejski, Stefca Stojkovskog – Makedonskog, 7/8 takt, teško to…
Muzika, pevanje, igranje, druženje je ono što je održalo i Nas i Njih. Oni viču “Ja sam crn i ponosim se tim. Afrika je zemlja mojih predaka i ako smo crni spolja, naša duša svetli u svim bojama isto kao i kod belaca”, a Mi vičemo “Ja sam Makedonac i gord sam zbog toga. Naša duša, široka slovenska, antičko-makedonska, koja Sveti u svim prekrasnim bojama, antičko-makedonska, ona ne poznaje granice”.
Kada Odeta Baez peva “Oh freedom”, ona peva o Afro-amerikancima i njihovoj Slobodi posle civilnog rata. Kada Oni pevaju “Swing low sweet chariot” pevaju o prelasku reke Jordan koja u njihovim pričama predstavlja prvo korak u dobijanju slobode. Kada Sem Cook peva “A change is gonna come” on oglašava promene koje će doći kad – tad, inspirisan time što mu nisu dozvolili da spava u hotelu samo zato što ima crnu boju kože. Kada Robert Johnson peva “Sweet home Chicago” on peva o američkom severu na kome nema rasizma i siromaštva kao što ih ima dole kod delte Misisipija. Kada Sarievski peva “Zajdi, zajdi jasno sonce”, peva o životu i njegovoj prolaznosti, smeni mladosti i starosti, a kada Badev i Vaska pevaju “Parahodot (brod) mi pristigna” govore zapravo o parahodu (brodu ) koji nosi najjače, najzdravije Makedonce tamo negde daleko, koji ostavljaju svoje stare roditelje same, ostavljaju pustoš iza sebe zato što neće nikad da se vrate… Kada Selimova – Zelčeski pevaju “Po pat odam, za pat prašam” oni pevaju o dva barjaka (zastave) jedan zelene boje, drugi crvene boje – zeleni za svadbu, crveni za borbu. Kada Pece zasvira gajdama, kada tupan (bubanj) odjekne, kada Stevče Stojkovski – Makedonski zasvira na kavalu i kada krenu one fatalne 7/8, osećaš kako nadolazi neko nepoznato stanje, plima koja udara duboko i na dobro i na loše, pa ne znaš dal da se smeješ il plačeš od nemoći. Je li to kraj ili početak života, tupa bol koja udara do kraja, bol do bola i kod Nas i kod njih, urlik iz duše koja se ne leči. I Oni i Mi trpimo, trpimo i samo trpimo! E, to je taj zajednički afro-američki – makedonski soul pretočen u pesmu. Mogu samo da zamislim kako je tamo negde gore.
Neverovatan band sastavljen od Maksa Roucha, Milesa Davisa, Pece Atanasovskog, Charlie Parkera, Vanje Lazarovskog, Nikole Badeva, Marvina Gaya, Johna Coltraina, Taleta Ognenovskog, Nine Simon, Aleksandra Sarievskog, Arete Franklin, B.B.Kinga, Kirila Manchevskog… koji naizmenično pevaju i sviraju i naše i njihove soul pesme i bezbroj duša svih boja spojenih u jednom beskonečnom oru (kolu).
Ponekad se pitam,da su se Badev, Vaska, Mancevski, Sarievski, Pece, Tale rodili negde između 1900 -1920 u SAD, da li bi postali jedni od najvećih afro-americkih soul izvođača svih vremena, kao što su kod nas najveći interpretatori svih vremena makedonskog soula?
