Milan ili deo nezarobljene slobode
Milan Mladenović (21. septembar 1958 – 5. novembar 1994) je u godinama svog zemaljskog delovanja pokazao da neke od biblijskih tekovina nisu „gurnute pod tepih“ u danima vunenih vremena, događanja naroda, širenja međunacionalnih mržnji i nauljivanja starih pušaka.
Jedan od pripadnika generacije koja je jugoslovenskoj muzičkoj sceni donela ogromno međunarodno prepoznavanje (”treća u Evropi” ili ”peta u svetu” kako su tvrdili NME, Wiener magazine i Face) svesno je u najgorim iskušenjima za tu scenu ostao veran svom kreativnom i ljudskom stavu ne dopuštajući razuzdanom političkom ološu da mu načinje moral ili poetiku.
Nije mala stvar sačuvati svoje delo iznad i pored tekućih gadosti. Predvodeći EKV Milan je pokazao da je to moguće. Uspešne ljude odaje jasan cilj. Niko ne može da stigne negde osim ako tačno ne zna gde želi i šta želi.
Sve što su Milan, Magi, Bojan i bubnjari uradili kroz „par godina za nas“ i osam albuma zapravo je autentičan urbani odgovor na vreme sveopšteg kolapsa. Braneći se pesmom, kao svojim raspoloživim oružjem, otišli su dalje, dublje i nepovratnije nego ijedan drugi bend osnovan u Beogradu. Kao takvi oličenje su najvrednijeg što nije ustuklo pred sramotnim stampedom novoizniklih vrednosti. EKV su, tada i tu, bili dah i duh Beograda i vlasnici ugarka sa kojim se palio plamen kako bi se osvetlio put ka kraju mraka.
Milan Mladenović je bio čelnik zbira talenata koji nije ustuknuo, zanemeo ili pobegao pred raspojasanim đilkošima. Svoj deo slobode i snova beskompromisno je čuvao i pronosio kroz iskušenja svih vrsta.
I onda se, sa pravom, postavlja pitanje: kako i zašto umetnik stvara!? Kako je dospeo dokle je dospeo, zašto je takav kakav je i zbog čega radi to što radi?
To uvek zanima ljude koji poštuju Milanovu ostavštinu.
Ne stvara se da bi se promenio svet, reklo nešto presudno novo, već da bi se opravdao i potvrdio sopstveni život. Postoje ljudi koji smeju da urlaju u oluji. To je zbog rodnog tla, vazduha koji uzdišu i jezika u kojem deluju. Oni žive sudbinu svog stvaralštva. To je i njihova kob: Stvarnost stvarnija od svake stvarnosti i bol bolniji od svakog bola.
Dužnost je reći: Uz njega i njih, nisi bio sam i bespomoćan u beskraju sunovrata.
