Miles Davis i Bix Beiderbeckeova truba
Po mnogima, ali i po Louisu Armstrongu i Majlsu Dejvisu, najveći beli trubač/ kornetista XX/XXI veka je čovek po imenu Bix Beiderbecke. Veći čak i od neverovatnog belog džez trubača Četa Bejkera.
Njegov lep, čist ton je odmah prepoznatljiv, a njegove ideje o kompoziciji i harmoniji bile su avangardne za to vreme.
Rođen je u martu 1903. godine u Davenportu, u Ajovi od roditelja nemačkog porekla. Od malih nogu uči da svira kornet i klavir, sa ciljem da postane džez trubač. Njegovi roditelji to ne odobravaju i šalju ga u vojnu školu iz koje je isključen. Kao 17-o godišnjak počeo je da nastupa u lokalnim klubovima, u velikim džez bendovima 20-ih godina 20. veka. Za kratko vreme postaje glavni trubač/ kornetista u bendovima u kojima svira. Ne zna dobro da čita note, ali u sebi ima neverovatan prirodan talenat i sluh.
U tom periodu glavni događaji bili su na parnim brodovima koji su krstarili rekom Misisipi, na kojima je Bix redovno svirao, a na jednom takvom dnevnom putovanju upoznao je Louisa Armstronga, koji je bio zapanjen Biksovim stilom sviranja. Louis o njemu kasnije priča:
Takav izbor najlepših nota u srednjem registru i topao ton svrstali su ga u grupu najvećih trubača svih vremena. Kada Bix svira, on raspaljuje bend koji ga prati do poslednjeg akorda, a oni sviraju kao da su pod nekom čarolijom.
Ali, hronično konzumiranje alkohola ga sprečava da pokaže svoj pravi potencijal, pa su mu nekoliko puta lideri velikih bendova u kojima je svirao davali pauze, drugim rečima – vremena da se oporavi. Taj oporavak trajao je i po nekoliko nedelja.
The Wolverine Orchestra pozira na Dojlovoj plesnoj akademiji u Sinsinatiju januara 1924.
Bix sedi peti s leva.
Bixova briljantna muzička karijera “živela” je nekih sedam-osam godina. Umro je u 28. godini od upale pluća izazvane alkoholom. Njegov stil sviranja trube i klavira dugo je inspirisao mnoge muzičare da muziciraju poput njega, čak se i veliki Majls Dejvis poklanja njegovom talentu – a on nije mnogo cenio bele muzičare, iako je svirao sa dosta njih.
Njegovo teško i hronično pijenje alkohola, a lep i čist ton čine ga jednom od najvećih legendi džez muzike. Snimljeni repertoar je ogroman za tako kratak period, a neka od njegovih dela (“There Ain’t No Sweet Man That’s Worth The Salt Of My Tears”, “San”, “Dardanella”, “Mississippi Mud”, “You Took Advantage Of Me”, “Sweet Sue” postaju klasici velikih džez bendova.
Evo jedne moje intimne priče:
Montreaux 1989. godine. Najveći evropski džez festival koji traje danima. Majls, Dizi Gilespi, Elvis Kostelo, Tanita Tikaran… slobodno šetaju ulicama Montreaux-a, šetam i ja mimo njih. Možeš da se mimoiđeš, prođeš pored takvih veličina bez problema. Tamo sam sa drugarom Sašom, zajedno smo stigli iz Skoplja. On nastavlja za Rimini, da bere lubenice, ja ostajem na džez festivalu da gledam i slušam. Svoju trubu nosim sa sobom čak iz Skoplja. Vadim tonove, ali ne znam da ih povežem kako treba.
Na bakarnoj trubi AMATI, još kući u Skoplju, u trenutku inspiracije, urezao sam ekserom Bik Beiderbecke velikim slovima… baš velika slova, da se vidi iz daleka.
Montreuaux festival ima tri bine i sve se one nalaze oko kazina, ali glavna noćna velika bina je u sali samog kazina. Na dnevnoj otvorenoj bini (koja je deo kazina i sastoji se od kafića, male bine i nekih 50 stolova) nastupaju veliki koledž bendovi. Sedim na zidu u kafiću (muzika velikih koledž bendova se gleda i sluša besplatno), truba u ruci, pored mene prazan sto iz kafica, svi ostali stolovi zauzeti. Na sceni svira bend od 30 muzičara, a hor peva. Zadubljen u muziku, osećam da neko seda za sto, na metar od mene. Dok je prilazio, kroz publiku se pronelo komešanje, svi su se okretali za njim. Nisam podigao pogled odmah, samo sam osetio da sedaju dva čoveka i da jedan od njih gleda u moju trubu, zapravo ne skida pogled sa nje. Podignem pogled i kraj sebe ugledam jednog velikog, ma ogromnog čoveka (kasnije sam saznao da je telohranitelj), a drugi beše njegovo veličanstvo Majls Dejvis. Tu, na metar od mene. Valjda je došao da popije kafu. Pogledi nam se susreću, ja pocrvenim…
Telohranitelj me pita da li Majls može da bolje pogleda moju trubu. A ona prljava, iskrivljena, sva u mrljama, jer kada sam stopirao do Montreaux sedeo sam na rancu u kojem je bila. Uzima Majls trubu, skida naočare, videla se zaprepašćenost, čuđenje u njegovim očima, kao da jednostavno ne može da veruje da li je to stvarno Bixova truba. Okrenuo ju je, pogledao potpis, onda me pogledao i napravio grimasu iznenađenja, čuđenja. Pokazuje prstom mesto na kome sam ekserom uklesao ime Bix Beiderbecke. Kažem mu da je potpis moj, a ne Bixov. Majls se smeje, vraća mi trubu, a telohranitelj mi naručuje pivo.
Posle 15 minuta otišli su. Možda sam trebao da mu je poklonim, pa da mi posveti pesmu koja bi se zvala “For my Macedonian Friend”? Možda… Bio je to jedan od onih trenutaka koji ostaje zauvek, šteta što tada nije bilo mobilnih telefona.
A sutra uveče, Majlsov koncert, koji sam gledao uživo, ali to je već neka druga priča.
