Nostalgične priče o pločama: „Kiša i suze“ i put do šestice

Uskoro iz štampe, u izdanju Multimedia Books-a izlazi knjiga „Kako je ludak preplivao reku i druge nostalgične priče o pločama“, što je u suštini drugo, dopunjeno izdanje knjige „Nostalgične priče o pločama“ iz 2012. godine u izdanju Rock Express-a. Knjiga je ovoga puta dopunjena sa šest novih priča i nekoliko „dodataka“ na prethodne priče, u smislu „šta je bilo posle?“. Mi smo na Rockomotivi objavili dvadesetak priča iz stare knjige, kao i nekoliko novih koje su tu i doživele svoju premijeru. Ovde „dodajemo“ još jednu od njih.

U tih par stotina metara koje smo, srećni što se završava još jedan težak dan, prelazili od Narodnog fronta uzbrdo velikim stepenicama do ulice Maršala Tita koju bi odmah tu i prešli, mimo pešačkog prelaza, koji će kolokvijalno nazvan „Čedin prelaz“ na tom mestu biti obeležen tek tridesetak i kusur godina kasnije, ulazeći u i tada lepo uređeni i osvetljeni Pionirski park. Tu na uzvišici, nakon prolaska kroz njegov ravan i najcvetniji deo, između gradske i republičke skupštine, stajali su jarboli na kojima su često, ne sećam se da li i uvek, stajale zastave raznih zemalja, učesnica brojnih skupova, BITEF-a, BEMUS-a, kasnije i FEST-a i drugih kulturnih događaja.

Bila je rana jesen ili miholjsko leto kada mi je, dok smo prolazeći pored tih zastava, jednom prilikom pala na pamet sumanuta ideja da sa jednog od jarbola ukradem englesku zastavu. Ona mi je tih godina bila draga skoro isto kao i ona naša, ako ne i više, naravno zbog muzike, Bitlsa, Rolingstonsa, Kinksa i svega lepog što nam je tih godina stizalo „sa ostrva“. Sećam se da sam, viđajući u raznim časopisima ili na omotima ploča nekog od rockera u košulji, majici, sakou, pa čak i pantalonama sa dezenom britanske zastave i sam sebe zamišljao u nečemu takvom, a u ovom trenutku sećam se samo ploče zagrebačkih Robota na kojoj je neko od članova imao duksericu sa tim dezenom.

Nisam se mnogo dvoumio, a da jesam to nikad ne bih ni uradio, tek, prošavši pored jarbola sa zastavama i nakon dvadesetak koraka stigavši do česmice u centru parka, pored koje su bile ljuljaške i klackalice na kojima smo i mi „matori konji“ imali običaj da sednemo (u odnosu na dečicu koje su majke tu izvodile u igru i šetnju) zamolio sam drugare da me sačekaju minut-dva, da se vratim. Ne objašnjavajući im zašto i šta sam naumio. Valjda sam podsvesno pretpostavljao da bi me neko od tog nauma mogao odvratiti.

Ne razmišljajući mnogo o opasnosti celog poduhvata i eventualnim posledicama, vratio sam se do onih jarbola i mrtav ladan se popeo na brežuljak koji je sa svih strana bio osvetljen jakim reflektorima, prišao onom sa britanskom zastavom, dohvatio sajlu kojom se zastava diže i spušta, spustio je do zemlje. I natenane, bez ikakve panike, da je ne bih pocepao, skinuo tri metra dugačku zastavu, lepo je smotao i strpao u svoju đačku torbu i normalnim hodom došao do drugara koji su me čekali kod česme. Tek tada im, na njihova pitanja vezana za razlog mog vraćanja, ne vadeći je skroz iz torbe, pokazah svoj trofej.

Sećam se samo da je Bane Maričić, koji je od svih nas bio najbolji đak i malo racionalniji, sa nečim tipa „Ti nisi normalan“, prokomentarisao moj poduhvat, koji je na sve ostavio gotovo šokantan dojam. Toliko da se Novica Petković, kojem sam takođe ja, po tada aktuelnim „Muzikantima“, dao nadimak Đuzla kojim ga i danas svi zovemo, samo okrenuo i uputio ka opisanom mestu rekavši „Moram i ja neku da uzmem“!

Da li su se i drugi iznenada ohrabrili, a neki su potom pričali da bi uzeli američku zastavu da je bila među istaknutima, tek ovoga puta smo svi krenuli za Đuzlom, kome sam ja uz put objašnjavao tehnologiju skidanja. Ostao sam „za svaki slučaj“ desetak metara dalje, van dometa reflektora, gledajući kako ovaj prilazi i od dvadesetak izloženih skida indijsku zastavu, sa onim točkom za koji tada nismo ni znali da ga na svom obeležju imaju i Romi, za koje takođe nismo znali da se tako zovu. Elem, Đuzla je bez problema skinuo „svoju“ zastavu, smotao je i mi smo nonšalantno nastavili svoj put ka okretnici šestice, kod JAT-a.

„Koji će ti moj indijska zastava“ – bilo je pitanje koje smo mu i tada i mnogo puta kasnije, čak i na proslavama godišnjice mature, stotinama puta postavljali, bez da je ikad taj izbor umeo racionalno da objasni.

Tek, narednih dana i godina, prolazeći sve stariji svakodnevno tuda barem dva puta dnevno, počeli smo da shvatamo riskantnost tog poduhvata, jer na obe strane od tog mesta, pored važnih državnih zgrada, večito su stajali stražari. A i cela stvar, mogla je na razne načine da se tumači. A ko je tada razmišljao o eventualnoj političkoj dimenziji da su nas uhvatili, kao što srećom nisu? Ne znam šta je Đuzla radio sa „njegovom“ indijskom zastavom, jer nikad je kod njega više nisam video, a ja sam „svoju“ englesku već sutradan nakačio na zid iznad kreveta u mojoj sobi, gde je stajala godinama.

Izlazeći iz Pionirskog na našem putu do Tašmajdanskog parka, prolazili smo na početku Bulevara revolucije pored dva velika iskušenja. I u zavisnosti od toga koliko smo para imali, često bi svratili u poslastičarnicu „Pelivan“, koju smo mi, ko zna zašto, zvali „Kod Pelikana“, valjda što su nam se u pamet usadile olovke, gumice i drugi crtaći pribor znamenite marke. Tu bi eventualno svratili na sladoled, a druga „mina“ čekala nas je stotinak metara dalje u „Šeherezadi“, gde smo često svraćali na žito sa šlagom ili kesten-pire. Negde između ta dva znamenita mesta moje mladosti desio se i događaj koji ću se ovde potruditi da opišem. Pre toga mala digresija, tek da bi i ova priča bila vezana za neku ploču.

Tih godina kod nas, a i drugde u svetu, bila je izuzetno popularna grčka grupa Aphrodita`s Child, čiji je prvi i za mene najveći hit bila pesma „Rain And Tears“. Godinama potom bila je jedan od udarnih „stiskavaca“, laganih pesama koje smo neizostavno, u blokovima između brzih stvari „za đuskanje“ puštali na žurkama, ali i u diskotekama. Tu pesmu prvi put sam čuo kao muzičku potku u nekoj domaćoj TV drami u kojoj je glavnu ulogu igrala tada veoma mlada i prelepa glumica Vera Čukić.

Da li sam na odjavnoj špici pročitao naziv pesme koja se vrtela u drami, ili sam to saznao nekim drugim putem, ne sećam se, tek ta ploča je vrlo brzo, kao i većina drugih ove znamenite grupe u kojoj je pevao Demis Rusos (čiji mi se „ljigavi“ opus kasnijih godina nije sviđao), a klavijature svirao Vangelis koji će tek kasnijih decenija postati svetsko ime, izašla u izdanju PGP RTB. I ja sam je nekoliko puta kupovao, kada god bi ona prethodna od česte upotrebe na raznim gramofonima počela da krcka. I ne treba mnogo objašnjavati da mi je, kada god bih tu pesmu čuo, prva asocijacija na nju bila Vera Čukić.

Jedne večeri, vraćajući se iz škole, negde tu između „Šeherezade“ i „Pelivana“ spazili smo Veru Čukić, kako se parkira i izlazi, čini mi se iz nekog crvenog dvoseda (ne držite me za reč). Prepoznavši je, Đuzla je, koji je bio u stanju da bilo kojoj devojci koja mu se sviđa priđe na ulici, predstavi se i zapodene nekakvu konverzaciju, odmah krenuo prema njoj. „Ajde da joj tražimo autogram.“

Pošto ni ja, a ni Đoka Đorđević, koji je te večeri bio sa nama, nismo bili u tom fazonu, ostali smo ukopani u mestu, dok joj je ovaj „ladno“ prišao i ko-zna-šta rekao. I tek kada smo videli da ona nešto pretura po tašnici i mi smo se došunjali, a Vera je iz tašne izvadila tri već potpisane fotografije i ljubazno nam ih poklonila uz nešto kurtoazno, tipa: „nisam znala da imam toliko obožavalaca“. Što naravno nije bilo tačno, jer je očito bila spremna za takve situacije.

Godinama potom, kada god bih je video u nekom filmu, u pozorištu ili na televiziji, pričao bih ovu anegdotu, obavezno pominjući i pesmu „Kiša i suze“, baš kao što je i Đuzla dugo pričao kako bi je „muvao“, što i ne sumnjam da bi pokušao, samo da Đoka i ja nismo prišli i tako mu zasmetali.

I, da završimo ovo „dugo putovanje iz škole“… Kada bi konačno prošli sva iskušenja koja su nas na tom putu čekala i stigli do JAT-a, tu na uglu Tašmajdanskog parka stajao je PKB-ov kiosk u kom su se prodavale viršle sa senfom, koje smo svi naprosto obožavali. Čak je i neka od naših grupa kasnije snimila pesmu „Viršle sa senfom“.

A da li su stvarno bile toliko ukusne, kao što nam se tada činilo, danas je teško proceniti. Jer stvari, što reče Dučić, imaju onakav izgled kakav im da naša duša. Mi tom ukusu jednostavno nismo mogli da odolimo i dovoljno je bilo samo da na stanici nema tramvaja, ili da je onih koji ga čekaju toliko da nećemo moći da sednemo, da bi neko upitao: „Oćemo li na viršle“? Odmah bi se svi sjatili pred PKB-ovim kioskom. I tu se, kao ni u kafanama, niti bilo gde prilikom plaćanja, jer takvo je vreme bilo, nije postavljalo pitanje ko trenutno ima, a ko nema para.

A u zimskim mesecima, da završim konačno priču „od škole do kuće“, dok bi na stanici čekali „šesticu“, često bi na horizontu iznad Tašmajdanskog parka ugledali jaku svetlost iznad klizališta, što je bio znak da se tamo igra neka hokejaška utakmica. I dovoljno bi bilo da jedan od nas kaže: „Ajmo na hokej“ i da se svi uputimo kroz park i preskačući ogradu kod „Šanse“, sa gornje strane uđemo i odgledamo utakmicu do kraja, bez obzira da li je igrao Partizan, Crvena zvezda ili možda OHK Beograd, sa Jesenicama, Olimpijom ili Medveščakom. Navijačke strasti i to da li je neko partizanovac ili zvezdaš, bile su više prilika za maštovita prepucavanja i duhovito zezanje – već koliko je ko u tome umeo da bude duhovit. To se takođe negovalo i predstavljalo jednu od glavnih komparativnih prednosti u društvu, ako si već hteo da budeš frajer. A ko to nije hteo?

Tags: Duško Antonić, Multimedia Books, Nostalgične priče o pločama