U dvanaest novih pesama Knopfler ne nudi bog zna šta novo u svom izuzetnom sviračkom opusu, uglavnom nastavlja tamo gde je prethodni put stao, ali kao takav pleni nekakvom smirenošću koja, hteli to ili ne, prelazi na slušaoca. Naravno da ima još dosta da kaže, tekstovi su mu zreli, teme muzički gotovo hirurški precizno iskazane, dograđene i vispreno složene na jedan rafiniran način, a sve u skladu sa njegovim stilom koji decenijama unazad krasi ležernost u sviranju i spokojstvo izraženo kroz stihove.

Album otvara ‘Two Pairs of Hands‘, koja zbori o prolaznosti vremena, pokušajima da se razume sadašnjost, da se održi korak, a da je za sve to itekako neophodno umeće jednog žonglera. Lično me podseća kao da je sišla sa drugog albuma Dire Straitsa ‘Communique‘. Umereno dinamična, sa dosta udaraljki, solo gitara sve vreme optira, što direktno ispred vokala, što u pozadini, dajući osećaj kao da se lebdi iznad tla, ali daleko ispod oblaka. Oseća se nekakva sloboda misli i pokreta, kao da ih same ruke, odnosno par istih nosi.

Druga je ‘Ahead Of The Game‘, song koji govori da je neophodno ostati u igri i ispred nje, bez obzira šta se sanja i na kakav se zamor nailazi. U klasičnom Knopfler maniru je urađena, u klišeu kakav smo već navikli od maestra.

‘Smart Money‘ govori o Pepeljugi koja umesto cipelice ima papuče, klavirski zamah je dao posebnu draž ovoj pesmi, uz već klasični ritam gitare i sola koji je vešto unet izmedju klavira i ritam gitare.

‘Scavangers Yard‘ predstavlja bluz sa razrađenim vokalima koji se prepliću gotovo kao dubleri u refrenskom polju, enigmatski rešavaju sve probleme koji se javljaju u bilo kom dvorištu, sa svim onim delovima koji nikada neće biti raščišćeni.

‘Black Tie Jobs‘ je lagana numera, gotovo dovedena do bezvoljnosti oslikana u nekoliko činova tuđe muke, tihi jecaj i pokušaj da se razume tuđa nevolja. Nežni solo razvučen u manje od tri minuta muzike.

Zato je tu ‘Tunnel 13‘ koja rečito govori o staroj pruzi, planini i tunelu koji prodire kroz nju, o braći koja su se odala razbojništvu po vozovima, kao da je iznikla iz nekog starog, crno belog filma. Da, samo na kraju je zaključak da su sada pljačke svakodnevne, naravno mnogo suptilnije, sa ništa manje zlim ciljem.

‘Janine‘ govori o ljubavi, promenama koje nosi novi svet, ali tinja ta skrivena čežnja za nekim starim vremenima. Naravno da nisu bila bolja no sadašnja, ali je autor bio mnogo mladji, a kada si mlad, mnogo lakše se ide kroz život. Umerenog tempa, prepoznatljivog uzdaha za nekim prošlim ljubavima, kao da na pola albuma Knopfler traži mali predah.

‘Watch Me Gone‘ je prelepa balada uz koju svako od nas može pronaći one stepenice i otrcane otirače uz koje smo prolazili i odlazili, često i ne znajući kuda i zašto. No, znali smo da je jednostavno tako kako je, dešavali smo se mnogima a i drugi nama. Spora tema, starih i umornih koraka u pet minuta razvučene muzike nudi mnogo više od sete i zaborava.

‘Sweeter Than The Rain‘ još jedna vestern balada i okršaj sa duhovima prošlosti u samom sebi, kiša, sneg, đavolje nadmetanje, sve ono što prati čudesna putešestvija umornog ratnika, izumrlih snova i prebrođenog stradanja. Cedi se zvuk gitare razložno niz neku tihu noć, bez dočeka jutra…

‘Before Me Train Comes‘ je sledeća numera u istom, laganom ritmu, kao da je nežno skrivena u nekom plavom oblaku, čuje se žvižduk starinskog voza, rastajanje bez pozdrava.

Pretposlednja pesma na albumu je ‘This One s Not Going To End Well‘. Suviše tiho kazuje da je sasvim svejedno da li ste okovani za vesla, vezani za točak ili slično, bubnjevi udaraju lagano, istorija se uvek ponavlja na slične načine, a da se samo moćnici menjaju. Kako god bilo, ne završava se dobro. Ni za koga. Markov glas se gotovo stopio za razvučenim notama, iako je tekst poprilično težak i primenjiv u svako vreme.

Album zatvara naslovna, setna i melanholična ‘One Deep River‘. Što god radili sunce na isti način izlazi i zalazi. Gde god išli naša duša plovi ka večnom odmorištu, a dotle svi smo mi u jednoj dubokoj reci. Večernja zvezda i pesma uvek ostavljaju trag. I na kraju ono neizbežno – amin.

Sve songove napisao je Mark Knopfler. Za neko tiho predveče, album predstavlja dodatak odmoru i opuštanju, ali ne i nešto više. Kao da se tvorac ovog projekta odavno umorio i da nema nameru da mudrost deli uz bilo kakvu agresivnost. Ne može se ništa, ni muzički ni tekstualno, zameriti Marku, ali je to svakako projekat koji neće obeležiti njegovu muzičku istoriju. Pomaci postoje, ali su mali. Svejedno, vredi ga imati u svojoj kolekciji, ako ni zbog čega drugog, ono iz razloga što je nastavljena njegova nit od prapočetaka 1977. godine, sa Dire Straits, pa sve preko solo karijere od 1996. godine do današnjih dana.