Preslušavanje: Oxajo – „Još 9 sati do kao nekog mira” (2026)

Kao da smo ga prizvali, ni dve nedelje nakon koncerata u „Bulevar books”-u gde je predstavljen ostatak studijskog materijala, duh iz boce napokon je tu – debitantski album beogradskog sastava Oxajo. Odrednica „debitantski” zvuči čudno i prosto za nevericu, imajući u vidu njihovu prisutnost, koncertnu kilometražu i kredibilitet stican tokom ove tri godine postojanja. I to je samo jedan deo oblikotvornog faktora fenomena Oxajo. Drugi se krije u izvesnoj neuhvatljivosti koja čini da, baš kao kod logoa u „iks-oks” stilu, sa koje im god strane prišli nećete moći da formulišete jasan zaključak, a opet je suština svega intuitivno dosežna

piše: Isidora Đolović

foto: Zdravko Dulović & Miloš Jakšić

Od samog početka, Oxajo neguje jedinstvenu poetiku i zvuk stvoren udruživanjem karakteristika prethodnih bendova Dušana Strajnića Dukata, Darija Vuksanovića i Marka Ajkovića, ali preoblikovanih u sasvim novu, uzbudljivu sintezu. U tom smislu je moguće osetiti i markirati kada i čiji tačno doprinos preovladava, relativno brzo iznova uspostavljajući ravnotežu snaga. Isto važi za tematsko-motivski sloj tekstova, neodvojiv od muzikom savršeno sugerisane atmosfere, pa se zato ovih deset numera mogu pomalo staromodno sagledati kao dve strane vinila, sa jasnim početkom, sredinom i krajem.

Izuzetno vešto balansirajući između popularnog i artističkog, po mnogo čemu opravdano uporediv sa EKV-om, Oxajo postiže dubinu bez preteranog zatamnjivanja i inteligentan pristup bez pretencioznosti. Ako se i može uhvatiti konstanta u stalnom ispitivanju žanrovskih okvira sa težnjom ka difuznosti, opus Oxaja do sada je bio velika priča o kretanju i potrazi. Izdvojena individua više od spajanja, teskoba razočaranosti usled izneverene želje za jedinstvom i mirom pre nego jasan, površinski optimizam. Postoji tu uvek nešto ponorno i nelagodno, pa ipak, put se iznova nastavlja i mrak ne pobeđuje. Na planu muzike, katkad zvuče veoma retro (u najpozitivnijem smislu), na tragu blago hipnotišuće snage indi zvuka devedesetih kao zajedničkog obeležja domaće i inostrane scene, a možda i istorijskog trenutka. Struktura pesama je često nepredvidiva, usled čega uzbudljiva sa svim stilskim meandriranjima, vokalnim prebacivanjima i gitarskim iznenađenjima tamo gde najbolje „legnu”.

Album otvara novitet, odmah izvanredan: „Ružno jutro”, čija rezignirana stišanost vođena Dukatovim prekrasnim glasom i ispoljena kroz lirski potentan tekst najpre postavlja u fokus egzistencijalnu dramu, zatim se razvijajući u naelektrisani udarac, da bi pononovo utonula u, ipak ojačan, stihovnim okvirom uobličen zaključak.

„Put” je prva stvar kojom su nam se svojevremeno predstavili, za tek okupljeni bend iznenađujuće zrela, spremna i dovršena pesma koja ni posle toliko vremena i preslušavanja ne zvuči izlizano ili prevaziđeno. Ovo je vanvremenska kompozicija efektne melodije i refrena, karakteristične višeznačnosti, koncizna i sa poentom.

Sledi još jedna sasvim sveža, „Sećam se”, najenergičnija na albumu, čvrsto spojena u celinu sa prethodne dve. Mogli bi je svrstati u Dariov „sektor”, koji vokalnim deonicama, ne jedini put, evocira jedan od izvora benda, Artan Lili. Temu kruniše fenomenalan, bogat solo eruptivnog dejstva.

I, onda, studijski još bolja verzija uveliko sjajno prihvaćene obrade „Zauvek”. Dok Senidin trep stil ne prija svakome, Oxajo je istoj pesmi pružio mračnije tonove, uz nešto drugačiju vrstu strastvenosti i fatalizma. Svakako neobičan izbor koji se pokazao kao potpuni trijumf. „Ma Ma” u izmenjenom aranžmanu i sa omamljujućim rifom zvuči prilično „garažnije”, ali jednako uzbudljivo i podsticajno – nezvanično, jedno od muzičkih obeležja godine buđenja koja je (da li je?) ostala za nama.

Druga polovina albuma počinje briljantnom „Moje vreme”, usudiću se da je nazovem (i sigurno neću biti usamljena pri takvoj oceni) njihovom najboljom i najznačajnijom pesmom. Naročito u kombinaciji sa crno-belim spotom, poseduje mnoštvo srodnosti sa „Par godina za nas” i jasno je da se radi o remek-delu koje će daleko nadživeti svoje (i naše) vreme. Naravno, ne bi trebalo izostaviti doprinos sjajnog Džordžija, jedan od primera svesrdne podrške ekipe iz Oxaja kolegama, nezavisno od žanrovske pripadnosti.

Niz u nastavku istinski je impresivan: najpre „Čekam ih”, maestralni, atmosferični singl koji je neposredno najavio album; vrhunac – i ujedno poslednja premijera – „U sobi” (malo Artan Lilija i mnogo izuzetne artikulacije protivrečnog razvoja emocija); „Sijam”, moderni klasik i svojevrsna (što bi rekli malo drugačije profilisani mediji) „lična karta” benda. Kao i na koncertima, ova pesma unosi nešto više svetlosti i vedrine, podižući duh taman dovoljno za najpozitivnije i najplemenitije moguće angažovan epilog, „Čovek”. Direktna parafraza Kiplinga i ništa manje jasan omaž (ponovo!) EKV-u i „Zemlji”, prava himna za naše dane. Naposletku, nije kasno istaći savršeno uklapanje njihovih različitih, što sviračkih, što vokalnih kvaliteta, te autorsku unisonost.

Domaća alternativna scena dugo nije bila ovako moćna, šarolika, puna odličnih muzičara sa jedinstvenim vizijama, autentičnim izrazom i, najlepše od svega, međusobnom bezrezervnom solidarnošću. Oxajo se ovom pločom i zvanično upisao u diskografsku plejadu snaga koje drže plamen rokenrola kao životnog i umetničkog principa veoma visoko – isto važi za lestvicu kvaliteta. A sada, još trideset četiri minuta i te kakvog mira uz ovo divno ostvarenje.

Debi album Oxaja je tu – “Još 9 sati do kao nekog mira”

Tags: Još 9 sati do kao nekog mira, Oxajo