Sama – Urbanova, a naša
Rodila ga je negde 70-ih godina prošlog veka. Sama, sasvim sama. Životinja je pobegla u osmom mesecu trudnoće, tridesetogodišnjak koji je rekao da još nije spreman. A ona, Sama, niko oko nje, kao usamljeni slomljemi svemirski brod koji plovi svemirom.
Majka, otac, brat, sestra svi žive daleko. I ceo svet se srušio, sva nada, svi snovi zauvek izgubljeni. Ali ona je hrabra, ona je lavica, ona izaziva svet, sasvim sama. Tih sedamdesetih biti samohrana majka bila je hrabrost. Boriš se kao 10 muškaraca u muškom svetu. I ne samo da ih je dostigla, već ih je u mnogim segmentima i prevazišla.
Sama je gradila kuću, sebi i sinu, svađala se sa neimarima, sa bankama, sa dobavljačima, išla na posao i kad je bila bolesna, zarađivala, kuvala jela, prala veš, učila sa njenim sinom, išla na roditeljske sastanke, popravljala krov kada je padala kiša, tešila sina, bila uz njega kad god je trebalo, pokušavala je nekako da nadoknadi očevo mesto i uspela je u tome. Bila je i majka i otac. Zapostavila je svoj život da bi ga posvetila sinu. Imala je samo dve haljine u kojima je išla na posao, a od onih zelenih zavesa, koje su bile u svakoj kući, sama je sašila pantalone za sina. I nije se stidela, i nije odustajala, nosila je teret života, posle sloma izašla jača nego ikad, kao feniks uzdigla se, ponosnija.
Martin je moj prijatelj, mlađi je od mene i dete je samohrane majke. Od supruge Snežane razveo se pre nekoliko godine, anđeli blizanci su pripali majci, naravno, zar ne? Razvod loš, njihov odnos još gori. Nisu pričali, živeli su u različitim delovima grada, ako je neko od njih hteo da prenese poruku drugom, zvali su mene, pa sam ja preneo poruku. Kasnije, uz dostupnost društvenih mreža Fejsbuk, Viber, Telegram, svo troje smo se povezali na liniju i razgovarali, ali ja sam bio posrednik, ništa bez mene.
Nisu direktno razgovarali. Samo kad bi svo troje bili povezani na liniju mogli smo se čuti. Snežana bi rekla: Reci Martinu da mi treba novac za cipele za decu, a iako bi Martin to čuo, sačekao bi da mu ja prenesem šta je rekla Snežana, pa bi rekao: Pitaj koliko para treba, daću bez problema… A oboje su na liniji i slušaju šta ko govori. Ono što bi Martin rekao, ja bih preneo Snežani. Strašno!
Jednog dana, pre šest meseci, pozivam njih dvoje na razgovor preko društvene mreže. Svo troje smo na liniji. Niko ne zna zašto ih tražim. Ne govorim ništa, samo puštam pesmu „Sama”. Martin je protestovao: Neka kaže Snežana šta joj treba, nemam vremena da slušam žalopojke, a Snežana ćuti. Pesma se završava. Puštam je ponovo… i ponovo… i ponovo. Nekih deset puta. Ja ćutim, Snežana plače, Martin još više… I ne ostavljam ih, pesmu sam pustio dvadeset i tri puta zaredom. Negde oko poslednje reprodukcije Martin poviče: Ovo je pesma za moju majku. Sneža još glasnije: Ovo je pesma za mene, za svaku ženu.
I prvi put, posle tri godine, imali su direktan razgovor između sebe. Reč po reč, koja je postala rečenica, pa monolog, pa dijalog. Isključio sam se, ostavio njih dvoje same na liniji. Evo ih sada zajedno, pokušavaju da se pronađu, nekako, ponovo.
A pesma „Sama” je epopeja, oda, himna posvećena ženi, inspiracija, tiha sirova snaga, koju je napisao (neverovatan tekst i muziku) Damir Urban, trenutno najveće ime balkanske scene. Niko nije tako duboko dotakao duhovnu moć žene kao on. I svaka žena može da pronađe svoj smisao u ovom višeslojnom epu. Damire, svaka čast.
A ona žena sa početka ove priče koja je rodila sina 70-ih godina prošlog veka zove se Natalija – Anastasija. Ona je sada žena od 90 godina, kraljica, ikona vaseljene, još uvek hrabra, ona koja je prošla drugi svetski rat, ona čije oči još sijaju kao kod radoznale devojčice, srećna, poštovana, ponosna baka, svekrva… Ona je moja majka.
