Srđan Popov i “Swing 011” proširuju naše muzičke horizonte
U ona srećnija vremena, osamdesetih godina, kad sam bio oko tridesete, naše izdavačke kuće (a pogotovo PGP RTB) utrkivale su se u izdavanju albuma sa džez muzikom. Kao ortodoksni roker, džez tada baš i nisam voleo, malo sam ga slušao, nisam ga ni razumeo, a nisam se baš ni trudio da ga shvatim. Ali sam kupovao te licencne ploče, gotovo sve što bi izašlo (jer bile su višestruko jeftinije od originala) računajući da ću jednog dana, kako to (mislio sam) pod “stare dane” biva, “napredovati” utoliko da ću zavoleti i džez.
To se nikad u pravom smislu nije desilo, mada sam (ne baš mnogo) pokušavao, ali nije mi se “primalo”, iako sam čak išao i na neke džez koncerte i festivale, koji su mi – uglavnom bivali dosadni. No, o džezu sam u međuvremenu naučio toliko da u njemu ima “milion” stilova i podvrsta, od kojih mi se nešto i sviđa, a od nečega sam odustajao već nakon prvih nekoliko minuta, naslućujući “kuda to ide”. Osim džez-roka u kom mi se po prirodi stvari (da ne nabrajam) puno toga dopadalo, jer tu sam ipak bio “na svom terenu”, vremenom se iskristalisalo ponešto što mi je i u džezu (mahom stariji stilovi i snimci) “baš leglo” i što sam često znao da stavim na gramofon. Čak i pre nego što sam shvatio da mi je sving jedan od omiljenih žanrova, došao sam do ploče Joe Jackson-a “Jumping Jive” i zaljubio se u nju “iz prve”, slušajući je, uvek sa istim uživanjem, posle toga “milion” puta. Naredni albumi ovog muzičara koje sam kupovao po inerciji, a koji su bili stilski potpuno različiti, ni malo me se nisu dotakli i osim (jedva) jedne strane svakog albuma, nikad ih više nisam ni stavio na gramofon. Tad mi je već bilo jasnije i koji mi se stil u džezu najviše sviđa, jer u međuvremenu sam zavoleo i Beni Gudmena, Đanga Rajnharta, Stefana Grapelija i mnoge druge iz tog “pravca”, ali mi je “Jumping Jive” i dalje ostao jedna od najomiljenijih ploča.
Kada sam na jednoj od promocija sreo Srđana Popova, sa kojim me je upoznao Bane Lokner, uz jedno (jer dobro zna moj muzički ukus) – Dopašće ti se ono što sviraju – i nakon što sam kroz razgovor saznao da je to (uslovno rečeno) neka kombinacija svinga i rokabilija, uz navođenje još nekih imena, setih se da pomenem Džoe Džeksona i sva trojica se složismo da je to sjajan album (a da su mu ostali “onako”), uz još neke druge detalje vezane za Srđanovu grupu i album koji je tek trebalo da promoviše. Tada shvatih da je to nešto “za mene”, što nikako ne smem propustiti. U međuvremenu sam na Jutjubu preslušao skoro sve pesme, pa sam promociju u Metropolisu (1. novembra) dočekao “spreman” i oran za lep doživljaj, pošto je na istoj zakazana i svirka.
Bina u Klubu Metropolis je tako mala da se i kamerni deo (čitaj petočlana okosnica) benda Srđana Popova, jedva smestio na nju, tako da nije bilo šanse da se tu pojave svi oni (ili barem deo njih ) koji su učestvovali u snimanju albuma “Swing 011”.
Iako izgleda mladoliko, Srđan Popov iza sebe ima poprilično muzičko iskustvo, koje datira još iz devedesetih, da bi potom boravio u inostranstvu i konačno se pre godinu-dve ponovo pojavio na našoj sceni, voljan da baš tu pokuša da plasira svoje muzičke ideje koje su se tokom ovih par decenija, uz razne uticaje, iskristalisale do nečega o čemu govori i naziv njegovog prvog albuma. A to je neka kombinacija svinga, džipsi džeza, rokabilija i izvornog rokenrola. Kako u svetu od devedesetih naovamo postoji ozbiljna grana uslovno rečeno sving-rivajvla (najuspešniji i najatraktivniji u tom smislu je bend Big Woodoo Daddy) Srđan je, nasuprot njima, rešio da u tom maniru prearanžira i oživi neke poznate domaće pesme (sa Ex Yu prostora), ili na naš jezik davno nekad prepevane strane hitove. Pa se prvo pozabavio sa dve klasične, i na ovim prostorima desetinu puta obrađivane, evergrin melodije Darka Kraljića “Devojko mala” i “Čamac na Tisi”, izdajući ih na internet platformama u vreme korone kao (dvostruki) digitalni singl. To je naišlo na izvanredan prijem kod svih koji su čuli, pa je priča proširena na EP sa pet pesama (uključujući i dve pomenute). Odatle do albuma nije bilo daleko, a kako sam kaže, Korona i “kućni pritvor” u to vreme dali su mu dovoljno vremena za osmišljavanje, odabiranje, rad na aranžmanima, snimanje i “pakovanje” dodatnih pet pesama od kojih je, sve ukupno, i sazdan album “Swing 011”. Za taj “posao” Srđan Popov, koji osim glavnog (i nasnimljenih pratećih) vokala, svira akustičnu ritam i solo gitaru, bas i klavijature, istomišljenike je našao u svojim nekadašnjim saradnicima i prijateljima, ali (kako već za koju pesmu) i značajnim pojačanjima, među kojima su i saksofonisti Jovan Maljoković, Nikola Demonja i Strahinja Hadži-Tonić, trubači Sava Matić i Vlada Mandić, trombonista Mihajlo Bogosavljević, klavijaturista i prateći vokal Borko Vukadinović, bubnjar Vladimir Stevanović i drugi.
Osim dve već pomenute pesme Darka Kraljića, na albumu “Swing 011” su i dva prearanžirana domaća prepeva velikih hitova Roka Granate (“Marina” i “Bjondina”), jedna od temeljnih pesama rokenrola “Johnny B. Good” Čaka Berija, ovoga puta kao “Stoj Džoni”, sa prepevom koji su svojevremeno uradili Tomi Sovilj i njegove Siluete, pesma “Na morskome plavom žalu” komponovana za film “Sećaš li se Doli Bel”, jedna od najlepših pesama Teške industrije “Život je maskenbal”, dva takođe velika jugoslovenska hita “O, kakav mesec” i “Majestic melody” (poznatija po stihu “Vi što maštate o sreći”) i jedna Srđanova autorska pesma “Stari kontrabas”. Tražeći na internetu dodatne informacije o Popovu (osim onoga što piše na omotu CD-a) naleteh na Jutjubu i na njegovu stariju, a odličnu, izvedbu pesme “Just a Gigolo” u sličnom stilu, kao i na pesmu “Crni kabare” rađenu za TV seriju “Radio Mileva”. I, šteta što se i ove dve pesme nisu našle na albumu, makar kao bonusi, iako prva ne zadovoljava kriterijume zbog teksta na engleskom, a druga zbog stilske različitosti. No, za Srđana Popova ima vremena, jer rekao bih da je ovim odličnim albumom tek “otvorio vrata” domaće rok scene, na kojoj za njega ima mesta zbog originalnosti i atraktivnosti onoga što radi, a pogotovo što kaže da već ima dovoljno gotovih pesama i za jedan potpuno autorski album.
Najzad, pomenuti CD promovisan je u Metropolisu živom svirkom, što bi sportski komentatori rekli “sa skraćenom rotacijom”, jer na binu ne bi ni moglo stati više od pet muzičara koliko ih je tada bilo, a osim Srđana bili su tu i već pomenuti saradnici sa albuma: bubnjar Vladimir Stevanović i saksofonist Strahinja Hadži Tonić, kao i odlični solo gitarista Petar Milosavljević i basista Dragiša Ristovski koji je u inače, za ovakvu muziku isuviše statičnom bendu (opravdano zbog prostora) bio najživlji, pa zbog skučenog prostora često i silazio sa bine ili samo jednom nogom bio na njoj.
Ovakav bend odsvirao je pred oduševljenom prisutnom publikom ceo album, uz bis posvećen jednoj od najvećih legendi rokenrola, nešto pre toga preminulom Jerry Lee Lewis-u. Nije smetalo što je posveta Džeri Li Luisu odsvirana bez klavira, po kom je on najpoznatiji, čak ni to što nije bilo kompletne duvačke sekcije (samo saksofon) tako neophodne za ovu vrstu muzku, jer prisutni muzičari su sve to nadoknadili velikom enegrijom. Sedeći za stolom sa jednim od organizatora ovog nastupa i cupkajući nogom u zaraznom ritmu, u jednom trenutku htedoh da “primetim” kako je iz neke plesne škole trebalo dovesti neki par koji bi potencirao to za šta je ova muzika idealna. No, odmah me nakon toga demantovaše devojke koje spontano počeše da igraju, tako da se prostor između stolova “u taku”, na najlepši mogući način, pretvorio u plesni podijum. I, kao što sam sve vreme dok je trajala (odlična) svirka, zamišljao kako bi to izgledalo u “punom sastavu”, sa kompletnom duvačkom sekcijom, možda i klavirom i kontrabasom, u mašti mi se dešavao i veliki koncert Srđana Popova i njegovog benda u nekoj mnogo većoj sali, sa publikom koja uz te ritmove ne može da miruje, bez igranja. Jer, Srđan, njegov bend i ova muzika to apsolutno zavređuju, pa zato s nestrpljenjem očekujem njihove buduće nastupe.
