Pritužuju se na loš vazduh koji udišu, nervira ih previše topla ili hladna prostorija, klima na poslu koja nije bakteriološki dezinfikovana svakog meseca, pogotovo preko leta, smeta im i vlastiti bat koraka preko neočišćenih ulica u kojima je utkan stari, dobri, zvečeći, makadam. Uglavnom, ta kocka nije ispred njih, ona je, na žalost, u glavi sročena, u nekakvom bahatom, busadžijskom maniru. Ista im samo služi da pokrpe snove u kojima, nisu stvorili priliku da uživaju. Unutrašnji jed uvek im je jači, brži i natresitiji, no misao koju tvore pre nego što im sklizne preko usana.

Opisana nervoza i te kako se reflektuje kroz oskudna muzička izdanja, tako da i nekadašnji bendovi i muzičari njihovi, sa umanjenim trudom i još manjim zalaganjem, izdaju raznorazna retrospektivna izdanja, pretapajući čas analogni zvuk u digitalni, čas obrnuto, samo se doda par sličica i to je to. Kada se krug zatvori, onda se ide od početka, zavrti se novi rulet, pa šta ispadne. Uglavnom, kao i uvek, samo Kuća dobija. Svi moji nesuvisli pokušaji da doprem do novih ideja, drugačijih muzičkih postavki i zaraznih tekstova, samo su me još više odaljavali od istih, te ono malo želje što je izbijalo iz mene samog, svedoše do minimalističkog podsticaja.

Onda se pojave borci za demokratiju, ljudska, životinjska prava, a na spisku, kao po difoltu, izrone i ženska prava. Ne, nije samo povodom osmomartovskog praznika, gde većina poklonika i ne zna čemu i zbog čega se obeležava, ne i slavi. Sam prizvuk pomenutih prava, odnosno priznanje istih, stvara zaštitni sloj od bilo kakve halabuke, neimune na dodvoravanje i podaništvo svake vrste. Na koncu svakog verbalnog smiraja ide zahtev za davanje većih prava lepšem i nežnijem polu. Naravno da svi lako shvate sve, a prava je stvar da se nijedna prava, niti bilo šta u životu, ne donosi na srebrnom poslužavniku, no se za ista uvek mora izboriti.

Jedan od bendova koji je tačno pre četrdeset godina na svoj način ušao u tu borbu, bio tek jedna od suza koja je oticala niz nesagledivi vodeni tok, je riječki pop rok sastav Xenia (Ksenija). Strašni Vesnin vokal, Robertova gitara, te ritam Marinka i Joška, iznedrio je izuzetan album “Kad nedjelja prođe“. Na istom se nalazi plejada singlova koja se i danas vrti, u nedostatku svežijih, što ne reći i boljih, pesama. Tu su Iznanadi me, Vjetar u kosi, Ksenija i neprevaziđena Moja prijateljica. Sjajni ženski vokali praćeni tekstovima koji, i za današnje prilike, posle četiri decenije, odišu savremenošću i borbom za ženski boljitak. Sve je tu, na tako malom prostoru, ljubav, pokret, mladost, ali, i pre svega, sloboda, čežnja za njom je nezasklopiva, kroz ceo album oseća se taj ženski nemir, prkos i htenje da se bude svoja u sebi, ali i pred drugima.

Xenia će kasnije imati još jedan, više no pristojan album, ali je i ovaj bio dovoljan da ostavi traga u toj nemarnoj svetskoj probi relativizacije odnosa između, ne samo polova, nego i određenih društvenih, produbljenih, a neiscrpno nerešivih problema, koji nemaju veze sa godinama i bilo kojim dobom. Ne rešava problem jedan bend, jedan album, ni milion prosutih reči podrške niz onaj isti Vjetar u kosi koga Xenia priželjkuje, prazna podrška, bez da se ustavi sopstvena čizma ka bespomoćnom biću koje je još zaljubljeno u vas, a ako i nije, a još je tu, zapitajte se koliko ste doprineli tome vašom inertnošću i nezainteresovanošću. Sve to stoji prikriveno na opisanom albumu, gromko i jasno nudi rešenja koja odišu samostalnošću ženske osobe kao bića dužnog poštovanja, a ne samo privremenog voljenja, hvalisanja i zaborava…