Vremenska mašina Novih Fosila
Za Maju je muzika Novih Fosila bio njen Perihel (Perihelion) i Afel (Aphelion), njen vremeplov kojim se, makar i nakratko, vratila u neko drugo vreme, koje je potom neko ili nešto ukralo od nje.
Maja je sada žena srednjih godina. Iako, kada je vidite, osetite tu pozitivnu energiju, sreću, toplinu kojom osvaja okolinu, ipak u njenom pogledu ima nečeg tužnog. I kada se smeje, i kada plače od radosti i sreće, njene oči zrače nekim stepenom tuge.
Odrasla je u divnoj porodici (majka, otac, brat) punoj sloge i ljubavi. Zajedno su radili razne stvari, zajedno igrali, učili, išli na odmor, gledali filmove… Bili su srećni i tužni zajedno. Zajedno su prevazilazili sve dobre I loše trenutke, pevali zajedno (uglavnom pesme Novih fosila iz starog kasetofona). Neviđen sklad koji je prekinut kada je Majina majka iznenada umrla u godinama kada je Maja imala samo 14-15…
I odjednom se sve promenilo, budućnost koju su projektovali je nestala. Maji je možda bilo najteže, u trenucima kada je morala da prođe najzahtevniji put od devojčice do žene nije imala podršku majke. Nije imao ko da je nauči, ohrabri, posavetuje, nekog ko bi joj pokazao da će iza nje uvek biti neko, ko će je štititi i voleti šta god da se desi.
Tamni oblaci u duši, ta beskrajna radost i poverenje, harmonija i sloga nije živela više tu i od tada Maja ima tu tugu u očima. Brat, otac i Maja su se žrtvovali međusobno, da nastave kako tako po starom, ali ništa nije moglo nadoknaditi gubitak onog najsvetijeg – Mame.
Godine prolaze, Maja stvara porodicu, postaje majka, radost neviđena, ali ipak, negde duboko u tom pogledu oseća se ta tuga, seta u očima, sa nezaobilaznim i često postavljanim pitanjem: A zašto nema Babe da se raduje sa nama?
Godine prolaze, Jugoslavija se odavno raspala. Sve što nas povezuje verovatno su sećanja na zajedničku muziku sa tih prostora. Mnogi muzičari iz tog perioda došli su u Skoplje da podsete makedonsku publiku na jedno bezbrižno vreme, potpuno drugačije od današnjeg.
Među svim tim muzičarima, u organizaciji “VIBE” produkcije iz Gostivara (Stefan) dolazi posle mnogo decenija i grupa Novi Fosili, sa originalnim članovima Sanjom Doležal – vokal, Vladimirom Kocišem – Zecom i osnivačem Marinkom Kolnagom, uz podršku dve pevačice kao pratećih vokala, bubnjara, gitariste i klavijaturiste. Manifestacija je u prelepoj zgradi „Makedonske filharmonije“. Prepuna sala, nema mesta.
Tišina pred početak koncerta, svetla se gase, polumrak je. Jedan po jedan, svi muzičari se penju i eto je Sanja, još uvek detinjasto – nevina, lepa, poletna. Publika u delirijumu. I ređaju se: „Još te volim“, „Plava košulja“, „Dobre devojke“, „Ja sam za ples“, „Za dobra stara vremena“, „Zatvori oči“, „Tonka“, “Milena“, „Putuj sretno“, „Šuti moj dečače plavi“, „Saša“, „Da te ne volim“, „Sklopi oči“… Wooow, kakvu zbirku sjajnih pop pesama je stvorio Rajko Dujmić (osnivač, kompozitor, vođa koji već nekoliko godina svira i peva gore, na nebeskim poljima).
Haos na sceni i u publici, sve pesme peva publika, odrasla uz njih. A Sanja, kakav šoumen! Ide u publiku, peva sa njima, slika se, igra kao da ima 30, a ne 61 godinu. U jednom trenutku, sa pratećim vokalom, toliko su me podsetili na pevačice afroameričkog soula iz 70-tih, tako da sam mislio da uživo gledam „Dream girl“. Svaka čast.
Onaj Marinko, koji sada ima 82, stepuje, vrti se, peva, svira, skače, kao da ima 40 godina, a Zec sa 75 godina ga prati u stopu. Svi su srećni, publika, muzičari, ton majstor, redari, novinari, organizatori… i svi pevaju u jedan glas.
I onda u tim trenucima primetim Maju u publici. Stojim po strani i gledam je. Vidim kako uživa, peva, vidim radost u njoj, i prvi put posle ko zna koliko vremena, za samo nekoliko minuta, ona tuga je nestala u njenim očima, iako taj momenat traja samo nekoliko trenutaka, kao da je trajao tri života. I onda mogu samo da zamislim Maju kao devojčicu, koja je sa mamom čekala da na ručak dođu Bato iz škole I Tata s posla, a u međivremenu ona i majka zajedno pevaju u dnevnoj sobi uz muziku Novih fosila. Tako su skakale, veselile se, pravile jela, kolače, majka i ćerka zajedno. Verovatno se u tim trenucima i sama planeta radovala sa njima, kao mala nevina deca crvenih lica, uživajući u ljubavi koju dele zajedno.
I tada se zapitaš šta je, u stvari, muzika, i u tim trenucima shvatiš da postoji prava vremenska mašina, i njeno ime je MUZIKA. Na nekoga ona deluje pozitivno, na nekoga negativno, zavisi kakve uspomene nosiš iz tog trenutka kada si je čuo. Neko je možda doživeo svoju prvu ljubav uz određenu pesmi, i biće srećan, neko se na istoj pesmi odvojio od voljene osobe, i normalno će biti tužan. Za svakoga ponešto, ali taj vremeplov svakoga dotakne u nekom trenutka.
Za Maju je muzika Novih Fosila bio njen Perihel (Perihelion) i Afel (Aphelion), njen vremeplov kojim se, makar i nakratko, vratila u neko drugo vreme, koje je potom neko ili nešto ukralo od nje.
Koncert je skoro gotov, jedan bis, drugi, niko iz publike ne odlazi, svi zajedno pevaju pesme iako je bina prazna. Neverovatna količina pozitivne energije koja se diže iz svakog pojedinca iz publike stvarajući zajedničku mešanu energije. Ko zna, možda neko nađe način da je pretvori u korisnu energiju koja može da pokreće turbine.
Novi Fosili se još jednom penju na bini, srećni su, verovatno nisu očekivali ovakav prijem ovako divnu publiku… Otpevali su još jednu pesmu i odlaze. Vidim kasnije Maju, sa drugaricom Milenom, iza garderobe, kako se slikaju sa Sanjom, a suze joj teku niz lice. Pa to je ona omiljena pevačica njene majke. Grle se, onako neobavezno, a ne znaju se. Maja grli projekciju svoje prošlosti, Sanja grli i svoju sadašnjost i svoju prošlost. Valjda zna Sanja, a i autor pesama Rajko Dujmić, šta su uradila ne samo za Maju nego za sve njih koji su voleli (i još uvek vole) njihovu muziku. Maji su vratili vreme, jednostavno napravili su da ovo juče bude sada, tj. vratili su je u vreme pre mnogo godina kada je bila u majčinom prekrasnom naručju, zaštićena i srećna, puna ljubavi.
