Zvonko Bogdan – poslednji balkanski boem staroga kova

Moj deda Jakov Angelkovski je rođen 1901. godine kada je pao prvi sneg, a moja baka Cveta Gligorovska za vreme velikih kiša 1900. u Tašmarulištu (Struga, Makedonija). Turci Osmanlije su 1903. spalile i opljačkale selo i isterale komite, zato sto je u noći između 4. i 5. avgusta 1903. započeo Ilindenski ustanak i moji rođaci su se borili sa turskom vojskom.

Kasnije su se preselili u Zrenjanin, tadašnji Veliki Bečkerek. Moj deda je 1925. godine otvorio poslastičarnicu u centru tog banatskog mesta. Vratio se u Tašmarunište, uzeo moju baku i odveo je u Vojvodinu. Njihovo šestoro dece je rođeno je u Zrenjaninu i okolini, jedno od njih je moja majka Anastasija – Natalija.

Posao se širio i deda vremenom otvara nekoliko poslastičarnica u okolini (Ečka, Melenci, Botoš, Novi Sad) u kojima se prave najbolje bombone, orasi, sladoled, alva, kretoš, klaker, kabeza. Šezdesetih godina moja majka i tetka su se vratile da žive u zemlji svojih očeva, Makedoniju, u Skoplje.

Ja sam rođen mnogo godina kasnije u Skoplju. Letovao sam kao dete u Zrenjaninu, kod rođaka, gde su najveća dešavanja, u tom periodu, bili letnji vašari koji su se održavali na raznim mestima. Voleo sam te šarene, bučne gomile, reke ljudi, muziku, ringispil, klovnove, medvede sa svojim majstorima-dreserima, cigane trubače. Šarena čudesa u očima deteta od 7-8 godina. Moj deda i ujak su tamo držali tezge, u velikim ogromnim šatorima, pune boze, čokolada, kabeza, klakera, orasnika, kretoša… Deda je važio za jednog od najboljih poslastičara, učio je zanat od majstora Mađara – Pišta bačija (čika Pište-prev.).

Na tim vašarima sam pomagao za tezgama, prodavao, duvao balone, sipao bozu, pazio da ne kradu. Na jednim od njih dođe pravi gospodin, u kaputu, u odelu, sa šeširom, ružom na reveru, totalno različit od ostalih i sede na stolicu. Moj deda i stric su se sakrili i rekli mi da ga ja poslužim. Ok. Kaže mi gospodin: Mali čokalijo, daj mi malo kretoše i klakera. Ja mu to donosim. Pojeo je i opet mi rekao: Daj mi još kretoše i veliku flašu kabeze, ne, daj mi dve flaše. Ja mu služim. Gospodin je sve pojeo i krenuo. Trčim za njim, kažem: Gospodine, zaboravio si da platiš. On me i ne pogleda, samo tera pravo. Moj ujak i deda sakriveni, valjaju se od smeha. Daj mi pare za to što si popio i pojeo – kažem ja gospodinu. Okreće se i odgovara: Mali, znaš li ko sam ja? Ne znam, velim. Ja sam Zvonko Bogdan i spreman sam da pevam, tamo me čeka orkestar Janike Balaže, i otpevaću jednu makedonsku pesmu kao reklamu tvog dede.

Tada nisam znao ko je Zvonko Bogdan, ni Janika Balaž, niti sam znao da Zvonko nikada ne plaća mom dedi ono što popije i pojede. Moraš mi platiti. Šta će pevač, izvadi pare, plati i pope se da peva. A pevao je božanstveno, pevao je i makedonsku pesmu, pozdravio mog dedu i njegovu poslastičarnicu, ali i mene, unuka. Po završetku koncerta vratio se na našu tezgu i rekao mom dedi: Slušaj Jakove, mi Bunjevci i vi Makedonci imamo istu tešku sudbinu. Ali dokle god imate Makedonce poput ovog tvog unuka, vaša nacija će opstati. I opet je uzeo kretoš i kabezu, ali ovoga puta nije platio.

Od tada sam mnogo češće slušao Zvonkovu muziku i pevanje. Često su puštali njegove pesme na radiju gore. Sa sadašnje tačke gledišta, bila mi je čast da vidim Zvonka Bogdana uživo, pa čak i da razgovaram. I gledao sam ga vrlo često, svakog leta. A Zvonko, posebna priča. Harizmatičan, nasmejan, ženskaroš, imao je neverovatne pesme, što svoje, što drugih autora. Pravi boem, ljudina.

Njegovi nastupi smatraju se najoriginalnijim izvođenjima ove vrste muzike. Srce ti prosto zaigra kad zapeva „Fijaker stari“, „Več odavno spremam svog mrkova“, „Govori se da me varaš“, „Ko te ima taj te nema“, „U tom Somboru“, „Vratiće se rode“, „Bunjevačko prelo“, „Te san lančo trgovco“, „Kad sam bio mlađan lovac ja“, „Kada padne prvi sneg“, „Osam tamburaša s Petrovaradina“, „Ako kreneš sam“…

Biser do bisera, komad duše utkan u pesmu, u muziku i tekst. I taj nekrunisani kralj Bunjevaca, njegovo veličanstvo Zvonko Bogdan, jedan je od retkih koji sa publikom komunicira na tako poseban način. Koliko ga vole i priznaju svi narodi, razne generacije govori i činjenica da je svirao na najvećem i verovatno najboljem evropskom muzičkom festivalu rock-techno-pop “Exit” u Novom Sadu pred ogromnom publikom mladih ljudi koji su sve njegove pesme pevali uglas.

Godine prolaze, a ja saznajem da Zvonko dolazi u Makedoniju da peva na otvorenom. Zovem rođake u Vojvodini, da mi pošalju kretoš i klaker i dobijem ga dan pre koncerta. A koncert, neverovatan. Iako su godine prošle, on je ostario, ali ta energija, taj glas i stas, takva kondicija kao u tridesetogodišnjaka, toga više nema. Čak je i ženski deo publike s ponosom bacao donji veš na binu, kao u stara vremena.

Koncert se završava. Prilazim mu, on sedi na stolici. Izvadim kretoš i kabezu i dam mu. Gleda me, čudeći se: A otkud tebi kretoš, i još i kabeza. Kažem mu: Sećaš li se Jakova, poslastičara. Ustaje, vidno uzbuđen i počinje da me grli: Ma nije valjda, ma nije moguće, mali čokajlija, unuk Jakova iz Zrenjanina. Vadi novac da mi plati i smeje se. Ne, ovo je besplatno za tebe od mene. Probao je kretoš: Nije takvog kvalitet kao tvoj deda kad ga je pravio. Razgovarali smo i razišli se.

Momenat za istoriju.

I tako ponekad kad poželim da se odmorim, da se preispitam, da se vratim u mladost, jednostavno pustim Zvonka da peva sa telefona i polako počinju da se ređaju slike Begeja, Dunava, Tašmaruništa, Struge, Skoplja, Globočičkog jezera, vrbe pored Vardara, komita iz Ilindenskog ustanka, vašara po Vojvodini, mog dede, rodbine, bezbrižnog detinjstva i… veliko prostrano vojvođansko polje i nasmejano lice poslednjeg balkanskog boema starog kova.

Tags: Zvonko Bogdan