Ramones: Pola veka od albuma prvenca
Ko nikada nije bio u pank vodama, teško da u potpunosti može razumeti i ostalu muziku koja, logično po zakonima verovatnoće, iskristališe i sluh i ukus, a uglavnom dolazi u nekim zrelijim godinama, kada se u čoveku lagano smiruje svaki adrenalin, telo stišava svoje pokrete, a sam život ulazi u jednu kolotečinu. Mlad čovek, čitaj tinejdžer, mora biti agresivan, mora biti gladan svega, čežljiv, nametljiv, razočaran u sve što ga okružuje, a najmanje je sklon da se povinuje autoritetima. Ako nije takav u mladim godinama, kasnije manje više biva problematičan, bez obzira dokle je sustigao svoje težnje… i navode da se uspinjao na poveće stepenice tobožnjeg uspeha, ostaje ta praznina, nedorečenost duha i uskogrudi vokabular neutemeljen na onom istinskom talasu života koji je trebao da ga nosi. Tzv. višak pameti zna otkriti sve one ranice koje nikada nisu zacelile, a da se toga nije ni bilo svesno.
Kada se kaže pank muzika, uvek mi je prva asocijacija na Ramonse. Džoi, Džoni, Di Di i Tomi, svi Ramone, biološki nesrodni, ali muzički i te kako povezani u jednu telesnu celinu.
Sam bend osnovan je 1974. godine. Svirajući po njujorškim malim klubovima, trebalo im je skoro dve godine da se, kako-tako, približe mogućnosti da izdaju svoj prvi album. Mislim da mnogi pre pola veka nisu razumeli u šta se bend upustio, često su ih omalovažavali u smislu da samo prave buku i da tu nema ni M od muzike. Svesno prenebegnuvši ili ne želeći da čuju mlade sa donje margine društva, one o kojima niko nije želeo da vodi, ne samo računa, nego i da pokuša bar da im u začetku življenja pomogne na neki način da se oslobode stega siromaštva, skrajnutosti i nezainteresovanosti društva za osobe bez nadolazeće budućnosti.
U tom i takvom kontekstu stvari, okruženju bespomoćnosti, normalno je da bend u samom začetku svog postojanja, a želeći da skrene pažnju na sebe, izlutajući u svim svojim skrivenim težnjama da postanu i opstanu u muzičkom svetu, bilo je poprilično nejasnih ili teže objašnjivih pesama.
Tako je bend početkom 1976. godine izbacio singl temu “Blitzkrieg bop“, a koja kasnije i otvara njihov debi album nazvan jednostavno Ramones. Sama veza teme istorijski se odnosi na taktiku nemačke vojske tokom drugog svetskog rata i znači munjeviti rat. Pesmica je jednostavna, ali ima početne reči koje su zgodne za prosto pevanje sa publikom. No, kako ima stih koji govori o pucanju u leđa, pojedini kritičari su im prebacivali i za koketizam sa nacionalizmom, ne znajući, ili ne hajući, da je temu napisao bubnjar Tomi, rođen u Budimpešti od roditelja Jevreja koji su preživeli Holokaust, a da su njegove mnoge rođake nacisti pogubili tokom II svetskog rata, tako da teško ikakog veličanja nacionalizma može biti. Kratka ali izuzetno eksplozivna tema drži pažnju u tih par minuta.
Jednostavnost, kao odlika surove lepote, i ovde je na jedan agresivno komunikativni način izražena. Teško mi je naći bilo koga ko tu numeru nije čuo bar jednom, makar i greškom, u životu, bilo na radiju ili nekakvom drugom mediju.
Sledeća je “Beat on the Brat” sa veoma agresivnim tekstom koji, opet nije naišao na vedar pogled tadašnje kritike, izražavajući svu onu ogorčenost siromašnih aktera društva protiv bogataša, u ovom slučaju razmaženog derišta.
E sad, ko ne zna temu “Judi Is A Punk“, teško da je ikada i slušao neku muziku a da je i uživao u njoj. Sirova, jednostavnog teksta, pankerski horski pevljiva u samo minut i po.
Sledi “I Wanna Be Your Boyfriend“, malo umerenija, no i ne nežnija, pank stvar. U tih dva i po minuta mladić pokušava uspostaviti komunikaciju sa devojčicom koja mu se sviđa. Domišljato intrigantna pesmica i ništa više.
“Chain Saw” dokoličarska tema koja je inspirisana temom filma “Teksaški masakr motornom testerom“, brzopotezna, u manje od dva minuta rečito govori o samom nastupu benda u tim kratkim relacijama.
Sledi “Now I Wanna Sniff Some Glue” – istinsko iznošenje problema gde su deca šmrkala lepak, gde svi znaju za to, ali se sve baca pod tepih. U minut i po sve je rečeno.
“I Dont Wanna Go Down to the Basement” je još jedna eksplicitna pank tema kratkog tekstualnog sadržaja i prenapregnute muzike, u kojoj se sin obraća tati da ne želi ići u podrum jer misli da dole ima nečega što ga plaši. Ona zatvara prvu stranu albuma.
Drugu stranu vinila otvara “Loudmouth“, klasična pank numera u kojoj momak preti svojoj prijateljici koja je previše brbljiva, bučna, da će se obračunati sa njom.
Sledi je “Havana Affair” brzopotezna pank pesma prostog i sažetog teksta da je momak od banana-čoveka postao špijun za američku vladu.
“Listen to My Heart” je takođe stvar koja je privukla širu pažnju, ljubavni narativ u simpatičnom i nadahnutom kratkom pank izdanju.
Sledeća “53rd&3rd” je umerena punk pesmica lakog sadržaja.
Za njom sledi fantastična “Let’s Dance“, punokrvna pank himna, ritmično usklađena za jedno vrhunsko skakanje na malom prostoru. Poziv na ples se ne odbija tako jednostavno.
“I Dont Wanna Walk Around with You” je kratka, dinamična i agresivna – urađena u tri stiha i ništa više, naravno da je lako pamtljiva.
Album zatvara “Today Your Love, Tomorrov the World” energična i tekstualno malo problematična jer pominje nacizam, rat i male dečake gurnute u njega. Mislim da su samo hteli da privuku pažnju i ništa više.
Jesu možda bučni, možda su agresivniji i tvrđi na prvo slušanje, možda su im songovi obavijeni kroz sličnu rukotvorinu, no Ramonsi ne beže od jednostavne svirke i prostog izliva radosti, tuge i žestokog jeda i razočarenja.
Sliv besa u jedan brzi, lako pamtljivi i ponovljivi ritam, kao da isklizava kroz dušu svakog tinejdžera, neshvaćenog, ne samo od drugih, nego i od sebe sama, kroz jednostavan i šematizovan tekst u skoro svakoj temi koja ne prelazi tri do četiri stiha i refren lakog sadržaja koji se urezuju u svaku usijanu glavu. U tih ni pola sata sabijene muzike na vinilni zapis, svoju dorečenost i prekomernu dozu energetske ustrajalosti leče na blizak i svakodnevni, obični prilaz svakoj mladoj nezadovoljnoj duši. Kada si mlad uvek si nezadovoljan, a kada ostariš, možeš i zadovoljan biti, ali teško usrećen na mladalački željeni način. Pank je samo povod da se kroz jedan kultivisani pristup izrazi buntovni stav svake generacije koja kroči u svet odraslih.
Kao utemeljivači, ne samo američkog panka, no i u širim okvirima razbijene muzičke kolotečine, bend je svoj prvenac predstavio pre 50 godina nagoveštavajući šta od njih može izrasti u neko dogledno doba. Album “Ramones” je svakako jedan od najboljih debi albuma u istoriji rokenrola, te široke grupacije mladih gubitnika koji su i na taj način skrenuli pažnju na društvene probleme. Bez ikakvog kićenja i ulepšavanja, uglavnom nezainteresovane stvarnosti, pank je u svojoj lakoj dostupnosti i jednostavnosti muziciranja, ne samo sebe približio običnom tinejdžeru skromnih muzičkih mogućnosti, već je dozvolio da on razvije besumučnu borbu za razumevanje i drugojačivost mladosti, kako u muzičkom, tako i u scenskom iskazu.
Društvena nepravda i težnja razbijanju ustaljenog vladajućeg šablona, ujedno sa izgradnjom sopstvenog stila, ne samo u muzičkom smislu, već i teatarnom nastupu, uz suprostavljanje meinstrim kulturi i večitoj pobuni protiv autoritaritativnih šablona, pečatirali su Ramonse kao predvodnike nezadovoljnih mladih ljudi u večitoj mobilizaciji protiv bilo kakvog akta diktatorskih tranzicija ka ofanzivnom gušenju tih istih nezadovoljstava uz jedan iskren i otvoren pristup. U svojih par akorda, jednostavne ritmičnosti i rasute energičnosti na sve strane, bend je već svojim prvencem pokazao da nijedna borba nije uzaludna. Kada se pobedi zlo u sebi samom, sve kasnije ide lakše. Taj prirodni mladalački nagon samo je pank rok mogao da iznese i da podršku najširim masama, bez elitističkog obeležavanja i provociranja.
Na putu za bestragiju: I Want It All ili jednostavno – Merkjuri
