Ivan Velisavljević: Ja sam uvek voleo angažovani levičarski punk i hardcore
Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.
Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.
Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.
Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal.
Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.
Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.
Ivan Velisavljević rođen je 1982. u Šapcu. Diplomirao je opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu i dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu. Master studije komparativne književnosti završio je, radom iz filmologije, na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Radio je kao novinar, kolumnista, filmski i književni kritičar, a njegovi filmološki tekstovi objavljeni su u vodećim stručnim časopisima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i u Nemačkoj, Holandiji, Velikoj Britaniji, SAD… Tri godine predavao je kreativno pisanje na Fakultetu za medije i komunikaciju. Kao dramaturg, sarađivao je na brojnim radio-dramama, televizijskim emisijama i pozorišnim predstavama. Autor je knjige Kritički vodič kroz srpski film 2000-2017 (sa Đ. Bajićem i Z. Jankovićem, Filmski centar Srbije, Beograd, 2017). Uredio je knjigu Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma (sa D. Ognjanovićem, Clio, Beograd, 2008) i temat časopisa Gradac o neobičnim telima/invaliditetu u kulturi i društvu (2012). Knjige poezije Kan (2001) i Antologija: pesnici heteronimi (sa Milanom N. Lukićem, 2011). Režiser je i scenarista nekoliko filmova, od kojih su tri nastala u koprodukciji Akademskog filmskog centra Doma kulture „Studentski grad”. Na Radio Beogradu emitovane su mu četiri originalne radio-drame, kao i petnaestak adaptacija proznih dela. Autor je dva izvedena pozorišna komada, a kao dramaturg sarađivao je na nekoliko uspešnih pozorišnih predstava. Dobitnik je nagrada „Rejmon Keno” za prozu, „Josip Kulundžić” za najbolji objavljeni esej iz oblasti filma, „Vitomir Bogić” za najboljeg mladog radiofonijskog stvaraoca i nagrade Festivala stručne knjige za knjigu koja ostvaruje važan naučni doprinos.
Značajan teorijski i praktički doprinos u borbi protiv društveno dominantnog istorijskog revizionizma dali ste svojim stručnim radovima, novinskim tekstovima i predavanjima o kinematografiji, književnosti, muzici i popularnoj kulturi SFRJ, kao i dramaturškim promišljanjima njenog kraja i humanističko-emancipatosrskog nasleđa, zaključno sa pozorišnom predstavom „Jugoslavija moja dežela/otadžbinaˮ.
Ko su, po vašem mišljenju, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ, koje kriju akademski i medijski proizvođači nacionalističkih istorijskih falsifikata i neokonzervativne kulturne hegemonije? Ako kritički uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima su uživale brojne posleratne generacije, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena?
Ivan: Ja sam pristalica teorije o unutrašnjim protivrečnostima i tenzijama u SFRJ kao prvenstvenim uzrocima njenog raspada. Kapitalizam i nacionalizam su zatekli socijalizam i jugoslovenstvo u takvom stanju nereda i nemoći da su ih razorili u paramparčad. Takozvani pritisak spolja jeste bio veliki, ali socijalistička Jugoslavija od tržišnih reformi 1960-ih praktično nije izlazila iz krize. Kriza je trajala od studentske pobune 1968, preko etničkih tenzija i „čvrste ruke” Partije tokom 1970-ih, čuvenih problema u federaciji koje je izazvao Ustav 1974. i sve veće slabljenje federalne države, do kulminacije konflikta 1980-ih u potpunom gubitku kredibiliteta kako federalne Vlade, tako i Partije, uvođenju „mera štednje”, porastu nezadovoljstva socijalnim položajem, sve jačim elementima kapitalizma… Pad Berlinskog zida SFRJ je dočekala u ekonomskom nacionalizmu svoje tri vodeće republike, sa oportunistima koji su postali lideri Partije, s jedne, i konzervativcima s druge strane, i tako je sama Partija, Savez komunista Jugoslavije, paralisana u okoštaloj strukturi koja se slomila na pitanju demokratskog centralizma. Dok se SKJ slamao, došlo je do strahovitog porasta popularnosti desnice, pre svega crkve i šovinističke kontrarevolucionarne emigracije u Hrvatskoj i Srbiji, u narodu poznate kao ustaše i četnici. Podsticanje vojnog rešenja krize zauvek je zakopalo nade da se mirnim putem mogu rešiti nagomilane tenzije, i ratno rešenje postalo je poželjno i jedino moguće. Dojučerašnji komunisti, udruženi sa mračnjacima svih fela, zapravo su pripremili rat, privatizaciju i dugoročni savez sa kolonijalnim upraviteljima.
Kad je reč o drugom delu pitanja, ukoliko se deklarišemo kao zagovornici nepostojećih ili urušenih ideja na ovim prostorima, kao, dakle, jugoslovenski komunisti, u vrlo čudnoj smo situaciji da zagovaramo istorijski korak unazad. To je upravo stoga što su ključna dostignuća socijalizma poništena u tranziciji. I kad kažem „dostignuća socijalizma” ne mislim samo na SFRJ već i na principe države blagostanja, koje je socijalizam izborio i unutar kapitalističkih zemalja, poput besplatnog zdravstva i obrazovanja ili prava glasa na radnom mestu. Za ove prostore takođe se dogodila jedna nezapamćena emancipatorska modernizacija, a zemlja je i kulturno i diplomatski izašla iz provincijskog, perifernog položaja i barem ambiciozno pokušala da predvodi izvesne oslobodilačke procese u svetu, poput dekolonizacije. To su, mislim, nesumnjiva dostignuća socijalističkog projekta na ovim prostorima.
Međutim, ja i dalje ključnim smatram pitanje vlasništva. Društvena svojina, na primer, kao ideja gotovo je nepostojeća, a ključna je za neko novo preispitivanje socijalizma. Možda živi donekle u ideji commonsa, sa slabim odjekom. Trenutno je levica po tom pitanju dosta zakucana u taktičko zagovaranje državne svojine, antikorupcijskih politika i regulacije privatnog sektora, a sve to u ovom trenutku i u ovom kontekstu može da ima značajan, ali ipak ograničen domet. Zato mi se čini da utopijska imaginacija treba da bude obnovljena. U trenucima klimatskih promena, globalnog pregrevanja i nezapamćenih ekoloških kriza, treba nam politička imaginacija koja se trezveno bavi onim što je sada i ovde, ali i ona koja ide ka utopijama, a može doći zaista odasvud sa levog spektra: od socijaldemokratskih politika, tržišnog socijalizma, političkih rešenja u zemljama tzv. socijalizma za 21. vek, eko-socijalizma, anarhizma, čak i raznih vrsta religijskog promišljanja socijalizma, zašto da ne?
U čemu vi kao član Predsedništva Partije radikalne levice i veliki poznavalac problematike vidite glavne prepreke za stvaranje i udruživanje moćnih antisistemskih levih partija na jugoslovenskom prostoru, kao ispravnog načina rešavanja identitetskog i bitno ljudskog pitanja dehumanizovanih tranzicionih gubitnika? Da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, popularnost desnice, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?
Ivan: To vam je kao u pesmi Elvisa J. Kurtovića – dabogda crkla levica kad je svako zastupa! Treba da prihvatimo kritiku svi mi koji smo se upustili u stvaranje levih antisistemskih organizacija na jugoslovenskom prostoru da smo slabo organizovani, da nam ništa ne ide na ruku, i da nismo pokazali baš neku političku sposobnost koja bi predstavljala čudo gerilske taktike u nemogućim uslovima. Ali isto tako smo sačuvali vatru borbe, izvojevali neke pobede, neke teme nametnuli u javnosti, odbranili ugrožene, izašli na crtu fašizmu i istorijskom revizionizmu i sastavljali pokidane veze.
Treba priznati da je levica na ovim prostorima izgubila tzv. velike narative, kako naratolozi kažu, ili master narative – moćne priče koje objašnjavaju situaciju u svetu, orijentišu vas politički i motivišu na akciju. Jednostavno, priča o klasnoj borbi, revoluciji i dolasku besklasnog društva se istrošila, a protiv nje se ionako decenijama borilo svim raspoloživim oružjima desnice i kapitala. Moderna desnica i u svom umivenom i u ekstremnom obliku zaista uspeva, dobro podmazana istim tim novcem globalista koje toliko kritikuje, da mobiliše gomile ljudi. Ona nudi borbu za kolektivni identitet koji, šokantno ali istinito, ljudima i dalje deluje opipljiv (pre svega nacija – nacija nikada nije nestala kao borbena ideja i očito je da se i dalje ljudi s njom identifikuju pre nego sa svojim drugim identitetima), ona nudi borbu protiv zajedničkog neprijatelja (elite, „globalisti”), a često je udružena sa religijom koja je, ma šta postmodernisti govorili, pokazala da veliki narativi nisu mrtvi i da će ljudi motivisani borbom protiv „nevernika” u raznim oblicima biti spremni i da žrtvuju svoje i da oduzmu tuđe živote.
Zato je toliko bitna imaginacija levice da ponovo oživi ili stvori nove velike narative. Ta imaginacija mora ići udružena sa napornim radom da se dobro organizujemo pa i da u političkoj areni ponudimo politička rešenja koja glasačima deluju ostvarivo i kredibilno, poput većih radnih prava, strože regulacije kapitala, nacionalizacije strateških resursa i njihovog stavljanja pod demokratsku kontrolu i slično.
Šta mislite o emancipatorskim mogućnostima i značaju muzičkog i generalno umetničkog socijalnog i političkog aktivizma neojugoslovenske orijentacije, kao oblika i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice, koja utopijski nastoji da promeni vladajući idejni i materijalni poredak stvarnosti i povesno ostvari socijalno pravednije društvene odnose? U kome na jugoslovenskoj umetničkoj sceni prepoznajete aktere takvih povesnih tendencija i kakva su vaša iskustva i teorijski uvidi o moći angažovane filmske, teatarske i muzičke prakse?
Ivan: Takav kulturni aktivizam služi prevashodno za povezivanje i umrežavanje ljudi sličnih ideja, što nije baš mala stvar i ne treba je olako odbacivati s prezrenjem. Druga stvar je da se na mestima na kojima je takva angažovanost uopšte moguća čuva kakav-takav glas nove levice, odnosno njenih ideja. Reč je uglavnom o autonomnim kulturnim centrima, retkim javnim ustanovama kulture i malim, nezavisnim medijima, festivalima, školama… Na njima su, doduše, često i u publici i na bini ljudi koji se već opiru dominantnoj ideologiji slobodnog protoka robe i kapitala na štetu slobode izbora radnog i siromašnog naroda, i takva, angažovana, umetnost nema veliki odjek u javnosti i ne dovodi mnogo novih ljudi u borbu, ali zasad imamo to što imamo i treba da to čuvamo i razvijamo.
Kad je reč o konkretnim stvarima, ja sam u muzici uvek voleo angažovani levičarski punk i hardcore, i toga još uvek ima dosta. Međutim, najjači angažovani stih koji sam čuo desio se u srpskom trepu, i dolazi od Mimi Mercedez: „Ako ne znaš da se kurčiš, ti nauči da se kurčiš / Pod parolom ‘snađi se’, ako ne znaš – nauči!” Nema bolje angažovane političke poruke.
Damir Imamović je, pak, za mene muzičar po kom mislim da će se pamtiti ovo vreme i ovaj prostor. On mi je takođe i primer najefektnije angažovanosti. Putem izvođenja, preoblikovanja, prilagođavanja i oživljavanja sevdaha Damir uspeva da na neverovatno ubedljiv i suptilan način provuče brojne emancipatorske poruke a da ih ne nameće, da ne docira i da skoro nikad ne izađe iz okvira muzike.
Kada je reč o teatru, tu sam zasigurno pristrasan, jer sam njihov već dugogodišnji saradnik i prijatelj, ali izuzetno cenim spisateljicu i rediteljku Olgu Dimitrijević i reditelja Marka Misiraču, za kog po pitanju poruka i političkog značenja njegovih predstava važi što i za Damira Imamovića. Misirača je po svetonazoru i praksi, i po svom umetničkom stavu, pa i poreklu, pravi jugoslovenski reditelj, politički mnogo provokativniji i kompleksniji od veoma izvikanih i „angažovanih” reditelja.
U filmu sam toliko mnogo i dugo da bi se nabrajanje otelo kontroli, ali recimo da mi u odgovor na tvoje pitanje odmah padaju na pamet ljudi koji su u poslednjih 4-5 godina snimili sjajne angažovane filmove – uglavnom dokumentarne i eksperimentalne: Igor Bezinović, Hana Jušić, Senka Domanović, Srđan Kovačević, Ivan Mandić, Doplgenger artist duo, Ivan Ramljak, Kosta Ristić, Marta Popivoda, Dane Komljen… Cela jedna generacija vrlo osobenih autora i autorki!
