Josipa Lisac: Rok dama čiji vokal treperi pod zvezdama

Postati umetnik, možda i nije tako teško. Uz izvesnu dozu talenta za nameravano otkrivenje u oblasti za koju umetnik želi da se angažuje, neophodno je biti uporan i uz adekvatno uloženi rad, malo sreće i podrške medija, može se zakoračiti u svet glamura. Teže je tamo ostati, no, nekima je dovoljno da izžive tih par minuta slave i… to je to

Međutim, postati i opstati kao umetnik, trajati više decenija na onom stupnju izdignuća o kome veliki broj takmaca iz estradnog miljea može samo u svojim snovima prizvati isti, a osim toga biti uvek drugačiji, ekscentričniji u krajnje pozitivnom smislu, stalno donoseći nešto novo, što u samom interpretiranju pesama, tako i u izgradnji sopstvenog stajlinga, ne u ovom okruženju, nego u svetskim okvirima, na prste se može zbrojiti.

U ovom jezičkom području, gde se svi manje više možemo razumeti, drugo je pitanje ako to ne želimo, postoji samo jedna diva, prava rok dama, elegantnih manira. Za primer. Josipa Lisac. Osoba sofisticiranog glasa, neprevaziđenih vokalnih mogućnosti i unosilac raznoraznih noviteta, što muzičkih, što scenskih, ali uvek ostavljajući u dilemi široki auditorijum u vezi bilo kog nastupa, bilo gde. Jednostavnost Josipe ogleda se u njenoj stvarnoj prisutnosti oko nas, ne virtuelnoj, njen šmekerski nastup oivičen damskim manirima, njen visoki vokal koji prosto treperi pod zvezdama, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Već posle prvih izliva vokala, što god zapevala, vi znate da je reč o Josipi, taj fantastični ugođaj prelepog šuma kroz slovo Š, pleni gracioznošću koja lebdi pri oblacima još dugo posle svršetka songa.

U prvoj ligi rokenrola tih osamdesetih godina, a ako baš želite, pre gotovo četiri decenije, što i nije puno za jedan prosečan ljudski vek, Josipa se predstavila novim, odličnim albumom, kratkog naslova – Lisica. Album je odrađen u pravom rokenrol maniru, sa primesama kantri muzike i nekoliko simpatičnih balada. Kompletnu muziku napisao je Karlo Metikoš (Matt Collins), vrstan muzičar i Josipin životni saputnik, imam običaj da napišem Čovek. Nikada nisu bili venčani, ali njihova ljubav definitivno je trajala sve do Karlove smrti 1991. godine. U svim kasnijim intervjuima Josipa je uvek isticala da i danas ljubav između njih stoji, da je njeno srce ispunjeno Karlom.

Album Lisica nudi nekoliko izuzetnih rokenrol tema poput I Mama Mi Je Rekla To, Karte Na Stol, Hazarder i Noćna Ptica, uz prelepo nežnu Godišnjicu. Besprekorno muzički produciran album, nabojnog ritma, pevljiv na gornjim granicama ljudskih mogućnosti, sa raspevanim vokalima, razvučenih, čini se do svemira. Oseća se lepršavost Josipinog glasa, ta radost sa svakim otpevanim tonom i smirenost u baladama koje iznosi njen vokal, jednostavno, jetko, ali opet, na trenutke, tako divlje i neukrotivo. To je ta magija koju pevačica ima u sebi.

Sam album možda nije medijski i marketinški nikada, pa ni sada, kada govorimo o višedecenijskom jubileju, dovoljno propraćen. Ovakav album i vokal na istom, ne mogu se slušati tiho. On nije za laku noć, iako u njemu ima pregršt ljubavi, karakterno je oslikan od početka do kraja. Naime, koncepcijski gledano album počinje žestokom rokenrol pesmom i takvom istom i zatvara album. Kao da se želelo naglasiti da je sama ploča produkt onosavremenih dešavanja u roku, ali gde u prvi plan pristiže sav kreativni dar od Boga dat Josipinom glasu.

Njeni avangardni nastupi nikada nisu mogli ostati neprimećeni, njen stajling uvek je bio komentarisan, ali ta njena neverovatna individualnost, stroga posebnost i neuporedivost sa bilo kim i čim, i pre i posle, daje omaž njenom višedecenijskom stvaralaštvu. Neiscrpnost njenog zagonetnog smeška i tihi urlik niz krošnje okupanog zamaklog leta, stvara utisak o vanvremenosti postojanja jednog glasa utkanog u damu besprekornih manira i vokala prosutih iz usta Boginje.