Preslušavanje: Pičke Vrište – “Memento Mori”
Album godine kao posveta ljubavi, bolu i sećanju
Nisam hteo da budem baš poslednji u recenziji novog albuma Pičke Vrište – “Memento Mori“, ali slučaj je tako hteo. Mesec dana od objavljivanja nije ni malo, a ni mnogo, ali svakako sam hteo ceo album da pažljivo preslušam više puta i tek onda da napišem koju reč
Nije uopšte svejedno napraviti dobar album posle vanserijskog 1. hit singla – “Čuvaj suze”, koji je i najavio album jer kasnije je izgleda sve moralo stvarno da bude imperativ, a vrlo često to i nije baš lako sprovesti u delo. Da stvar bude još komplikovanija i drugi singl – “Sjećanja”, uradio je svoj deo posla, iako je to bila potpuno drugačija pesma u odnosu na potonju po svemu: muzici, tempu, uostalom i po neobičnom DIY spotu koji je tu možda proforme radi… ali u osnovi su zajedničke teme, ne samo sa prvim singlom već i sa ostalih 7 pesama koje čine dugosvirajući album “Memento Mori”, pa sve to pravi isti nesvakidašnjom i stvarno kompaktnom celinom. Unutrašnja introspekcija ljudskog bića u korelaciji sa životom u neizvesnoj svakodnevnici punoj stresova i pre svega, i posle svega, ljubav i bol kao konstanta našeg postojanja. Ako sve posmatramo globalno, ovaj dugosvirajući materijal momaka iz Zagreba je zaista nešto najbolje što se u poslednje vreme može čuti.
Teško se može porediti sa bilo čim napisanim u melodičnom punkrocku i tzv. alternativnoj muzici na domaćim prostorima, jer lirika koja je zasnovana na filozofiji života, ljubavi i bolu govori u prilog tome da ovo zaista jeste album autorski vredan apsolutno svakog poštovanja. I zapravo, mnogo više od toga. U moru tuđih jednoličnih tekstova pesama, Pičke Vrište nas kroz svoj “Memento mori” lirski uče da se kroz maternji jezik mogu iskazati najdublja ljudska osećanja najvećom jačinom, što baš i nije tako čest slučaj, ne samo u alternativnom žanru jer je nedostatak dobrih tekstova danas uopšten u okviru celokupnog pop-rok stvaralaštva na teritoriji ex-Yu. Dobro, znam da nije sve i sva lepota dobrog teksta u pesmi u obaveznoj rimi, to odavno nije pravilo i to ovi momci najbolje potvrđuju, ali ovde je zaista interesantan i impozantan broj hitova koji su i imenilac, ali i brojilac celog albuma.
Svaka pesma ima svoje mesto, svaka se može tumačiti višesmisleno i iako je prisutan kontrast skoro u svakoj pesmi sa filozofskim narativom i varijacijama emotivnog karaktera i ako posmatramo parcijalno, u pitanju su pojedinačni mega hitovi upakovani u najsavremeniju moguću muzičku produkciju. Sve je snimano u studiju “Pod.room” pod producentskom palicom i mixom Dražena Gavrilovića Gare, dok je za master bio zadužen Pavle Miholjević, izdato za izdavačku kuću Dostava zvuka iz Zagreba. I da, sve baš zvuči kao da hoćete da napravite kompilaciju najvećih hitova raznih izvođača, na CD-u ili na kaseti. Prosto neverovatno! Ono što svakako jeste teže je to što je ovo jedan bend, po redu tek 3. album, i posle više od 15 godina izlizano je reći da je pred ovim momcima zaista svetla budućnost, ali se nadam da će u vremenu koje će u tek mnogo godina kasnije iznedriti njihov the best of album. Ali, ako je ovo svojevrsno putovanje kroz vreme i imajući u vidu sve šta se sa ovim bendom sve dešavalo od njihovog nastajanja i ako smo imali najpre “Nedovršenu priču”, pa “Crnu kutiju”, onda “Memento mori” moramo posmatrati možda i stvarno kao the best of album jer je do sada inicijalno doveden praktično do savršenstva.
Možda nova lična karta benda zaista jeste već više puta pomenuta “Čuvaj suze”, možda i prošlogodišnji nezvanični hit godine na domaćim prostorima, ljubavna briga i normalni strah od prave istine i nemoći da se pronađe izlaz iz unutrašnjih nemira i oluja. Ovde su suze predstavljene kao poslednja linija odbrane, kao poslednji dokaz da je srce još uvek tu, dokaz da još uvek nismo postali mašine. Sa bedrelidžnovskom atmosferom i harmonijskim tercama u bek vokalima koje stvaraju osećaj širine, ovo je bila zapravo prva pesma koja je studijski predstavila novog pevača benda Marina Lugovića širem auditorijumu. Baš sjajno! Dinamički kontrast i gitarska perfekcija u izvođenju braće Rašidagić, Tomislava i Nina u celoj pesmi, a naročito između stihova i refrena daje pesmi poseban šmek i jasno je u startu postavlja kao favorita. Muzički, konstantno je prisutna ta kalifornijska škola punkrocka, iako je boja gitara, pa i tempo različit od pesme do pesme. Međutim, jedinstveni način na koji je aranžmanski sređeno ono “Nema mjesta tu za nas“ tako postaje nova himna ne samo ove generacije, dok „daj mi razlog da odem od tebe“ zvuči više nego išta kao vapaj za oslobađanjem koje nikako da dođe… Jeste, u pitanju su “Sjećanja”, gde je vokal u prvom planu, dok bas gitara Igor Hilla i bubanj Filipa Kekerovića grade pozadinu zvučne slike koja podržava emotivni naboj kroz nešto mekši aranžman.
Ako preskočimo već ova 2 poznata hit singla i krenemo po redosledu pesama , A1 – tj. prva pesma na albumu je “Kada Vrijeme Stane“, kao još jedna saga o ljubavi gde je minimalna komunikacija u vezi, pa nas tako bol uči razumevanju, a ranjivost pravi zdravorazumskim bićima. Ljudi su i u ljubavi najveći kada priznaju svoje mane i poraze, jer tako nastaju duge veze koje prevazilaze vreme… “Pusti Me“ je o tome kako bliskost i povezanost uvek mogu biti mač sa 2 oštrice, kao dijalektika: i spas i opasnost. Ljubav nije idealizovana, ambivalentna potreba da se sačuva sopstvena bol je velika, ali i o želji da se u najtežim trenucima pronađe oslonac u svojoj boljoj polovini.
“Klinca bez avanture” možemo gledati kao pesmu sa jednostavnijom muzičkom strukturom, ali to sa druge strane baš naglašava emotivniji ton. Ne vole svi da budu superheroji u avanturama, da se hvale prevarama, već žele da budu istinski voljeni i da imaju svoje “rame za plakanje”. Sa iste strane “Sekunda straha” postaje sinonim za prolazni, ali stvarno težak trenutak – onaj u kom se život lomi između hrabrosti i nemoći. Brži tempo pesme samo naglašava impulsni osećaj hitnosti.
Naslovna „Memento Mori” je o granici između nestvarnosti i istine, o beznadežnom strahu koji prati potragu za realnim smislom, i o neumoljivom podsećanju da je smrt jedina izvesnost. Ona nas vraća u srž: podseća da stoji iza svakog ugla, ali da upravo zbog nje ljubav dobija težinu. “Mi 2” – Nije Pandorina kutija, ali jeste kompilacija unutrašnjih nemira: kroz motive nesanice, noćnih mora i lažnih osmeha ova pesma se pretvara u alegoriju ličnog gubitka. I jeste, to je manifest o trajnom gubljenju sebe u senci vlastitog trajanja.
Meni možda i najemotivnija pesma na albumu je “Sjećam se”, jedinstvena etida o tome kako se bol pretvara u stvaralački čin. Verujem da će mi momci iz benda i njihovi upućeniji prijatelji oprostiti ako možda i grešim, ali mi se nekako čini da je pesma posvećena bivšem pevaču benda Iveku koji nije više među živima, ali može da se preneseno odnosi na bilo koga… “Ja sjećam se i ne zaboravljam“ nosi dvostruko značenje: sa jedne strane, sećanje je uteha, jer niko ne može oduzeti ono što je autoru pesme bilo „tko smo bili mi“; sa druge strane sećanje je i ogroman teret, jer podseća na prolaznost života („al’ mlad ne ostajem zauvijek“). Još jedan kontrast među stvarno mnogo kontrasta na celom albumu, ovog puta između prisutnog i odsutnog: voljena osoba „više nije s nama tu“, ali se u našim snovima i vizijama non stop javlja, maše, pozdravlja, jednostavno tu je – odmah do nas. Ta nevidljiva prisutnost pokazuje da ljubav ne prestaje smrću, jer voljeni nikad ne umiru, a sve je upakovano kao poetski čin uskrsnuća.
“Memento Mori” je zapravo fantastičan materijal, ovo neće biti album samo za ovo leto, već za mnogo, mnogo duži period. Trebalo je da baš prođe dosta vremena, da bi se pojavili neki autori koji u svojim pesmama neće mrzeti nikoga, podsmevati se, a da ljubavna lirika ne bude standardizovani kliše. Svaka pesma na albumu je filozofski fragment i jeste vreme demokratije, ali Pičke Vrište nisu bend koji će se pojavljivati na RTV stanicama gde možete čuti voditelja kako najavljuje bend bez ikakve cenzure. To možda može i “da prođe kroz etar da se ne primeti”, u elektronskim medijima, ali teško će ostati neprimećeno ako se u nekim dnevnim novinama pojavi neki normalan članak, podržavajuće sadržine. Baš zbog toga, ovaj materijal je još jači. Zbog svega onog što im se loše dešavalo u prošlosti i zbog svega onog što će im se lepo dešavati u budućnosti ovaj materijal je još jači. U svakom slučaju za potencijalnu konkurenciju postavljen je domaći zadatak za koji sumnjam ne samo na teritoriji Hrvatske da će neko uspešno uraditi, ili sportskim rečnikom izrečeno: lestvica je podignuta na vrlo visok nivo i teško da će je iko uskoro dohvatiti, još manje preskočiti. Živi bili, pa videli.
