Oxajo u „Bulevar Books”-u: Umetnost udaranja čežnje
Prvi od dva uzastopna koncerta, brzinski rasprodata i pre opravdanog pomeranja najpre zakazanih datuma (u aprilu) na 5. i 6. jun. Zatvaranje muzičke sezone sada već čuvene „knjižare koja svira“” uoči letnje pauze. Krcat prostor, odlična atmosfera, strpljiva i raspoložena publika. Oxajo je fenomen, u to nema sumnje. Odgovor na pitanje kako uspevaju da održe našu zainteresovanost neposustalom uprkos tako velikom broju (Dukat reče, preko petnaest) koncerata najave/promovisanja budućeg albuma prvenca koji nikako da stigne, u potpunosti pruža iskustvo njihovog nastupa uživo
Odgovor glasi: oni, naprosto, rasturaju. Samouvereni su, odlično vladaju scenom i komuniciraju sa auditorijumom, vrhunski su, iskusni muzičari i poseduju (sjajno demonstrirano upravo majskim koncertnim konceptom „3”) tri persone sa, svaka svojim, karakterističnim domenom. Dušan Strajnić Dukat može se pohvaliti jednim od najlepših glasova u domaćem roku i nenametljivi je „šef”. Dario Vuksanović, što je više nego jasno, uveliko preuzima ulogu aktivne figure klasičnog rokenrol frontmena, neodoljivo harizmatičan, popularan (od malih devojčica do sredovečnih žena, još jednom pokazano u petak veče), energičan. Marko Ajković je snaga iz senke, tih a siguran za svojim bubnjevima. Međutim, već dugo ne funkcionišu samo kao trojka, jer tu je četvrti član, basista Marko Vlajčić, koji ne samo da se prirodno uklapa, već i dodaje onu specifičnu, rokersku težinu lajv nastupima. Kada su se pojavili, bili su pozdravljeni kao interesantan eksperiment i konvencionalna „super grupa” (članovi sastava Stray Dogg, Artan Lili i Savana) – u međuvremenu, pokazali su da kvalitetom, kako zvuka tako i prateće vizuelne komponente (od spotova do promotivnih kampanja), uveliko premašuju većinu toga što se na regionalnoj sceni danas može videti i čuti. Sa takvim rezultatima, vrede li čekanja? Apsolutno!
Na početku svirke, Dukat je opravdao kašnjenje, nešto duže od uobičajenog, odnedavnim angažmanom u predstavi Srpskog narodnog pozorišta „Posle milijon godina” (inače, adaptaciji prvog naučno-fantastičnog dramskog komada kod nas, verovatno i u evropskoj književnosti – distopijskog dela Dragutina Ilića s kraja XIX veka), sa koga upravo stiže. Što se pulike, ali i kolega tiče, nikakav problem: spremno i bez daljeg odugovlačenja, ljudi u crnom se postavljaju na mesta i kreću. Stišani uvod sa Dukatovim „Ružnim jutrom”, u koje se brzo distorzijom uključuje Dario, nastavlja se prvim velikim hitom, pesmom „Put”. U više navrata, kroz spretno formulisanu šalu, ukazali su na činjenicu sada već rekordnog kašnjenja albuma, usled čega na lageru već imaju materijal za drugi, po svoj prilici još bolji, te nije isključena primena obrnutog redosleda objavljivanja. Humor na stranu, repertoar su činile stvari koje odlično poznajemo, u prepletu sa novim, kao i premijerno izvedena pesma iz već spomenute predstave.
Nema „laktanja” ili nadmetanja između Dukata i Darija za prevlast. Savršeno se smenjuju, nadovezuju, jedan drugom prepuštaju vodeći vokal ili gitarsku deonicu – dve slivene, iako potpuno različite energije, jedna mirna, gotovo bluzerska, iskustvo oplemenjeno upravo zato staloženim stavom; naspram nje, naelektrisana mladost, „razbacanost” i temperament. Baš takve su im, kontrastirane, boje glasova, Dukatov topli, gotovo ženski zvonak i emotivan, Dariov oštar, rezak i sirov, često provocirajući.
Sa takvim stavom, „vozili” su nas kroz sparnu novosadsku noć: „MaMa”, „Čekam ih”, „Voz”, „Zauvek” (jedna od boljih – ma, šta boljih, najboljih! – obrada uopšte, originalno u izvođenju Senide), „Sećam se”, sa posebnim oduševljenjem prisutnih dočekano „Moje vreme”, baš kao i za kraj ostavljena „Sijam”. Od novih, stilski raznovrsnih i listom odličnih pesama koje zvuče nabijeno energijom i iskrenom osećajnošću, izdvajaju se „U sobi” (navijamo, naredni singl), „Menjam se” i „Srce”. Na bis, za razbijanje monotonije ili predvidljivosti najavljene Dariovim forama sa izglasavanjem najpopularnijih, a odmah iza snažne i transparentne „Čovek”, izvedene su „Put”, „MaMa” i „Sijam”, ovoga puta uz finu improvizaciju sa svetlima telefona. Posebno je važno istaći efekat reči pesama, budući da, (i)onako poluhermetične i višeznačne, stvaraju dobru simboliku koja, ponovljena horski, deluje i odjekuje veoma moćno, dobijajući izuzetnu vrednost, postajući spoj svevremene istine i ocene aktuelnog. Na primer: sve prolazi, i ovo proći će; moje vreme je moje; džaba mi tempo spuštaš, ne umem to ja!; ili čitav refren: ova zemlja je tvoja, i sve što je u njoj, hajde samo budi čovek, hajde samo budi svoj…
Dariovo prostorno manevrisanje, uključujući ulaske u publiku – mada je, istini za volju, specifična bliskost neminovna u ambijentu poput „Bulevar Books“-a – odlično doprinosi postizanju neposrednog doživljaja, dok uklapanje, glasovno-gitarsko duetisanje pre nego duelisanje sa Dukatom, dodatno podgreva atmosferu. Oxajo, zaista, ne ume da omane.
Na kraju, ostaje pitanje koliko još „fore” (iliti kredita) imaju sa odugovlačenjem objavljivanja ploče (Dario uverava da će se materijal uskoro kao celina pojaviti na digitalnim platformama)? Ovladavši nečim što bi se najpreciznije moglo nazvati umetnošću udaranja čežnje, osvojili su publiku dajući joj na kašičicu brdo kvaliteta, veoma promišljeno, odgovorno i bez izuzetka na visokom nivou povlačeći svaki potez. Ukratko, Oxajo, jasno je, jeste nešto što je bilo potrebno ovdašnjoj muzičkoj sceni, a sada i njima i nama pod hitno treba taj debitantski album. Potvrda vrednosti i poverenja ne manjka: sijaju već, uveliko!
Promocija nove knjige Duška Antonića u Multimedia Music Record Store
