Nišville: I wanna go higher! (dan 3.)
31. Nišville Jazz Festival (Niška tvrđava, 14.08. – 17.08.2025.)
Fizički u besprekornom stanju (shodno godinama), sa energijom na kojoj bi i tinejdžeri mogli da mu pozavide, Rob Birch je neumorno špartao binom, pevao, skakao, pentrao se na monitore, imao svoj mini šou sa svim članovima benda i koketirao sa publikom, a naročito tokom numere „Elevate My Mind“.
Videvši šta nas sve očekuje trećeg dana ovogodišnjeg Nišvilla, iskreno sam se pribojavao nedostatka vremena i energije da se sve muzičke želje ispune. Neke stvari su bile „must see“, neke su morale da se ispoštuju zbog prirode posla, a neke su bile plod čiste znatiželje. No, zaboravio sam da se posle dva intenzivna i sadržajna dana i telo prilagodi ritmu festivala, pa i napor postane nekako podnošljiviji. Bilo mi je jasno da ću zbog jurnjave od bine do bine mnoge koncerte samo okrznuti, a nekima od njih je zaista trebalo prisustvovati od prve do poslednje sekunde.
Pa, da krenemo redom. Program na Earth & Sky Stageu otvorio je mladi poljski jazz sastav Cyryl Lewczuk Quartet (za ovu priliku bez pijaniste). Ovaj bend je veoma odvažno i otresito uskočio u vode klasičnog i tradicionalnog jazza u kojima se odlično snalazi. Od mladeži se obično ne očekuje da „zmiju odmah udare u glavu“, jer takve improkreacije su rezervisane za iskusne muzičare starog kova. Međutim, Cyryl i ekipa već sada pokazuju zavidan nivo veštine i kreativnosti, pa ljubiteljima jazza preporučujemo da obrate pažnju na ovaj perspektivni sastav. Za njih će se, definitivno, tek čuti u narednim godinama.
Cyryl Lewczuk Quartet
Kao i prve dve večeri, i trećeg dana festivala dodeljena je nagrada Nišvilla za doprinos razvoju jazz muzike. Specijalno priznanje za promociju jazzdance kulture i balkanskog jazza u svetu pripalo je Milanu Saitoviću, jednom od utemeljivača Midnight Jazzdance Stage na Nišvillu, sjajnom DJ-u i producentu. Nagradu je dodelio Dejan Šobot, stage manager Earth & Sky bine, takođe naš poznati DJ, jednako kao i Saitović zaslužan za širenje uticaja jazzdance žanra i desetogodišnji uspešan rad Midnight Jazzdance Stagea. Znajući kakve napore njih dvojica ulažu kako bi Nišville funkcionisao besprekorno, možemo samo da kažemo da je nagrada Saitoviću apsolutno zaslužena. Iz pravih ruku u prave ruke!
Dejan Šobot i Milan Saitović
A potom je stari italijanski šmeker Attilio Zanchi izveo na scenu svoj fenomenalni septet. Oh, kakvo je uživanje bilo slušati kako Zanchi „guli“ svoj kontrabas, proizvodeći poznate starovremske melodije kao u crtanim filmovima o Tomu i Džeriju. Sve je u izvedbi ovog sastava izgledalo tako ležerno i opušteno, a opet stilski istančano i utegnuto. Kao šoljica italijanskog espresa u prvim minutima „zlatnog sata“, dok se pale prva noćna svetla na šetalištu uz samu obalu mora. Publika na Nišvillu je prepoznala emociju koja stoji iza ovog umetničkog izraza, pa je Zanchija i prijatelje nagradila gromkim aplauzima.
Attilio Zanchi
Malo smo predahnuli od jazza i preselili se na Hip-Hop Stage, gde nas je čekao izuzetno kreativni hrvatsko-srpski sastav KaliKamo. Mistična crvena kreatura na sceni iza koje stoji lucidni MC Chakka Svraka, praćen bravurama Roka Margete na synthevima, Ognjena Zečevića na gitari i saksofonu i Đura Dobranića na bubnjevima, predstavila je okupljenima svoj prvenac, album „Jedinstvo“. Miroslav Csatalinac (AKA Chakka Svraka) je na početku nastupa izneo očekivanje da će bend i publika na kraju koncerta postati dobri prijatelji, a sudeći po atmosferi u prostoru kod umetničkih ateljea, možemo samo da ponovimo čuvenu rečenicu iz „Kazablanke“, kultnog filma iz četrdesetih: „Louis, I think this is a beginning of a beautiful friendship“.
KaliKamo
Vraćamo se na Earth & Sky Stage… Zbog otkazivanja nastupa indonežanskog sastava Keubitbit, na glavnoj bini dolazi do promene rasporeda, pa na scenu ranije od planiranog izlazi [machina], mešoviti sastav sa članovima iz Bosne i Hercegovine, Sjedinjenih Američkih Država, Rumunije i Moldavije. Ovaj bend postoji već 20 godina i ima svoju (vernu) publiku, pa smo mogli videti veliki broj obožavalaca koji napamet znaju i pevuše sve pesme. Neka me razapnu, ali zaista mi nije jasno šta ovaj sastav traži na Nišvillu. Nisam razumeo njihovu muziku, njihove kostime i poruku, imao sam utisak kao da slušam modernu verziju Valentina („Samo sklopi okice“). Uz to, potpuno su prekinuli logičnu nit i poništili sjajnu atmosferu koja je građena do tog momenta. Do ovog momenta to je jedini nastup koji mi se uopšte nije dopao.
[machina]
A kada se tako nešto desi, tu su „stare kajle“ da vade kestenje iz vatre. Švedska pevačica ruskog porekla Viktoria Tolstoy, inače praunuka slavnog pisca Lava koji nosi istovetno prezime, u nastavku je nastupila praćena triom koji predvodi pijanista Jakob Karlzon. Ovaj sastav se oslanja na klasične melodije kojima Viktoria svojim toplim i nežnim glasom daje novi smisao. Njeno pevanje jeste u prvom planu, ali je savršeno kompatibilno sa klavirom koji se šunja kroz jedva primetne taktove bubnja i skoro pa bešumni kontrabas u pozadini. Definitivno nešto što je bilo potrebno da relaksira masu pred nadolazeći uragan.
Viktoria Tolstoy
A taj uragan je, naravno, bio čuveni engleski sastav Stereo MCs, apsolutni headliner ovogodišnjeg Nišvilla i, slobodno mogu da kažem, jedan od najvoljenijih bendova na ovim prostorima. Fizički u besprekornom stanju (shodno godinama), sa energijom na kojoj bi i tinejdžeri mogli da mu pozavide, Rob Birch je neumorno špartao binom, pevao, skakao, pentrao se na monitore, imao svoj mini šou sa svim članovima benda i koketirao sa publikom, a naročito tokom numere „Elevate My Mind“, kada je okupljene naterao da za njim ponavljaju „I Wanna Go Higher“. Ne smemo da zaboravimo ni Cath Coffey, sjajnu pevačicu sa fantastičnim glasovnim mogućnostima i izuzetno zaraznom energijom. Nakon gotovo sat i po vremena bespoštedne svirke i dva bisa, na koje je Rob izašao sa limenkom „zaječarca“ u ruci, Englezi su se vidno zadovoljni i zahvalni oprostili od publike na Nišvillu. Zapravo, nisu… Jer nakon koncerta su veoma strpljivo i do iznemoglosti razgovarali i fotografisali se sa fanovima.
Stereo MCs
Bend koji izlazi na scenu nakon takvih veličina često se nađe u nebranom grožđu jer dobije težak „domaći zadatak“. Uz to, publika često bude emotivno ispunjena i premorena, pa teško prima bilo kakve nove informacije. No, ono što je posetiocima festivala priredio domaći sastav Igralom praćen trubačkim (mada je pravilnije reći tubačkim, jer tuba je dominantni instrument) orkestrom Bogdana Nikolića Donje ne može nikako drugačije da se nazove već – čista ezoterija. Igralom je sam po sebi izuzetno mističan bend, a t(r)ubači iz Grdelice su savršeno ispunili brisani prostor oko njih i dodali mu sopstvenu, etno ornamentiku. „Vražji sin“ nekako uvek bude onaj orgazmični momenat na koncertima Igraloma, ali kada duvačka sekcija isprati glavnu (gitarsku) melodiju pesme, ona istovremeno ulazi u orgazam i u trans. Mita, Čarli i Ivši su sada otvorili „tajnu sobu“ u kojoj ima mnogo toga zanimljivog, samo treba biti strpljiv i pretražiti svaki ćošak.
Igralom i Bogdan Nikolić
Bilo je nakon toga zanimljivo i na Midnight Jazzdance Stageu, ali svi folderi su bili odveć prepuni, a telo na izmaku energije. Bilo je potrebno odmoriti organizam i pripremiti ga za završno veče, na kome nas očekuju Fun Lovin’ Criminals, Judith Hill, Zašto Kafka?, Vlada Nedelja, Iskaz, Hornsman Coyote i brojni drugi sastavi različitih provenijencija. Po tradiciji, program zatvaraju Nišlije, što će na Earth & Sky bini biti bend Proces, a oni najuporniji i najizdržljiviji će svitanje novog dana dočekati sa Dejanom Šobotom (DJ Loptica) na Midnight Jazzdance Stageu. Pa, hajde, da i ovo izdanje Nišvilla okončamo sa stilom…
Nišville: Mistično putovanje sa Nilsom Petterom Molværom (dan 2.)
