Nišville:: Demonstracija sile Judith Hill (dan 4.)
31. Nišville Jazz Festival (Niška tvrđava, 14.08. – 17.08.2025.)
Njeno gitarsko umeće sugeriše da je zanat pekla prateći šta i kako su radili Jimi Hendrix, Prince i Lenny Kravitz, a glas joj neodoljivo podseća na čuvenu blues i R&B pevačicu Big Mamu Thornton. Iako su žene sklonije multitaskingu od muškaraca, u muzičkom svetu takvih baš i nema mnogo.
Ljubav prema „rokenrolu“ je nesporna, ali kada se uđe u poslednji krug bilo kog višednevnog festivala, čovek nekako gleda da ga „pregura“ sa što manje posledica, osim ako program ne nudi nešto što će vas baš izuti iz cipela. Četvrti dan ovogodišnjeg Nišvilla uopšte nije bio loš, naprotiv. No, stiče se utisak da se „peak“ festivala dogodio trećeg dana, te da je tu atmosferu i energiju bilo teško ponoviti i 17. avgusta. Kako god, za muzičke sladokusce je bilo sasvim dovoljno kvalitetnog sadržaja, samo što ovog puta on nije bio većinski koncentrisan na glavnoj (Earth & Sky) bini festivala.
Luca Aquino
Nažalost, neke događaje smo iz objektivnih i subjektivnih razloga propustili, ali verujemo da smo ključne momente četvrtog dana 31. Nišvilla uspeli da zabeležimo. Ostaćete uskraćeni za nastupe sastava Alpha Trianguli iz Austrije i poljsko-britanske kombinacije Light Star Guiding, pa današnju priču počinjemo od italijanskog trubača i flugehorniste Luce Aquina, praćenog dobro poznatim domaćim bendom Moba. Na prvu je očigledno da je Luca upijao svaki takt Milesa Davisa i Cheta Bakera. Obožavam samouke muzičare, uvek me fascinira do kakvih visina uspeju da dođu predanim i mukotrpnim radom, a Luca dolazi upravo iz takve priče. Još jedan razlog zbog kog mi je ovaj nastup privukao pažnju bio je sjajni bubnjar Miloš Vojvodić, koga zasigurno poznajete iz Eyota. Osim što ga je lepo slušati, Miloš je jedan od retkih bubnjara koga je zanimljivo i gledati dok svira.
Zasto Kafka
Selimo se na Open Stage, jer tamo nastupa Zašto Kafka?, domaći bend koji je veoma potcenjen i, po našem mišljenju, zaslužuje mnogo veću pažnju. Volim kada mladi bendovi i muzičari sviraju ispred svog vremena, a ovaj sastav radi upravo to. O Luki Malku smo već pisali, momak je uveliko „starmali“ sa svojim znanjem i veštinama, pa nije nikakvo čudo što ga je stari lisac Dušan Mihajlović (Dr Spira) uvrstio u svoja „ljudska bića“. No, za njim ni najmanje ne zaostaju Siniša Hadži-Antić (bas), Bojan Cvetković (klavijature) i Aleksa Milijanović (bubnjevi). Kako opisati njihovu muziku? Kao vrlo prijemčivi izraz bez žanrova, nešto što „klinci“ sviraju, a u čemu „matorci“ mogu da uživaju. Još jednom, šteta je što je ovaj koncert prošao „ispod radara“, jer ove momke zaista treba da čuje širi auditorijum.
Iskaz
Vreme je za Hip-Hop Stage, jer tamo nastupa crossover bend Iskaz, praćen svojim vernim saradnikom DJ Dedom. Uvek vedri, iskreni i direktni, Pančevci lako nalaze put do srca publike, pa čak i one najmlađe. Ne znam šta je razlog, možda i posebna ulaznica koja je neophodna za Hip-Hop i Midnight Jazzdance Stage (nalaze se na istom mestu), ali ovaj prostor ne dobija adekvatnu pažnju, pa umetnici često sviraju pred malim brojem ljudi. U svakom slučaju, Iskaz je opravdao poverenje Nišvilla, pa nikome od okupljenih nije bilo svejedno dok je slušao ovaj odlični bend. I, što je najvažnije, sve rade sa osmehom i ne glume opasne likove iz kraja.
Judith Hill
Vraćamo se na „mejn“, jer tamo nastupa američko-japanska kantautorka Judith Hill. Žena je apsolutni „zmaj“, s obzirom da jednako dobro peva i svira gitaru i klavijature. Njeno gitarsko umeće sugeriše da je zanat pekla prateći šta i kako su radili Jimi Hendrix, Prince i Lenny Kravitz, a glas joj neodoljivo podseća na čuvenu blues i R&B pevačicu Big Mamu Thornton. Zaista je bilo uživanje slušati kako Judith eksploatiše svoje raznovrsne mogućnosti. Iako su žene sklonije multitaskingu od muškaraca, u muzičkom svetu takvih baš i nema mnogo. Mada, moram da priznam da je ta „demonstracija sile“ Judith Hill u nekim momentima bila i preterana. Svakako, ovo je bio jedan od najboljih koncerata na ovogodišnjem Nišvillu.
Eyesburn
Nazad na Hip-Hop Stage, jer tamo svira Eyersburn Crew. Ni sam više ne znam koliko sam puta do sada slušao Nemanju Kojića Kojota. No, ovoga puta je bilo drugačije, jer Kojota sam po prvi put čuo da peva na maternjem jeziku predstavljajući svoj novi album „Iznova počinjem“, snimljen uz podršku sjajnog Del Arno Banda. Kojot veoma zanimljivo zvuči na srpskom, a to mu daje priliku i da adresira neke lokalne probleme na konkretniji i razumljiviji način. Nemanja je vrlo otresito poručio investitorskim bagerima da u Srbiji neće kopati, a publika je prepoznala taj momenat i horski ponavljala „nećete kopati“. „Ovde još ima ljudi sa kičmom“, konstatovao je Nemanja, uz gromko odobravanje okupljenih.
Fun Lovin’ Criminals
Fun Lovin’ Criminals su mi u jednom periodu života bili veoma simpatični. Ne da sam ih nešto posebno gotivio, ali mi je prijao taj njihov iskren, ležerni i šmekerski pristup kreaciji i prezentaciji njihovih ideja. Takvi kakvima ih pamtim bili su i poslednjeg dana 31. Nišvilla. Uz to, sa godinama su malo i dobili na harizmi, pa je njihov nastup prerastao u prijatnu i opuštenu žurku na niškoj tvrđavi. Nakon ubitačno energične Judith Hill, rap-rock sastav iz Njujorka je lagano spuštao „šiber“ najavljujući skori završetak festivala. Svesni da je njihov zenit već prošao, Criminalsi su bili prijatno iznenađeni ovacijama publike, te srdačno i sa osmehom otpozdravili.
Proces
Kao što smo već rekli, niški bendovi po tradiciji otvaraju i zatvaraju Nišville, a čast da budu „the last, but not the least“ pripala je lokalnom ska sastavu Proces. Izuzetno voljen među Nišlijama, verovatno zbog činjenice da su svoj opus u velikoj meri posvetili rodnom gradu, Milan Krajnalić i ekipa su sve okupljene naterali na ples, a bogme i na kvalitetnu „šutku“. Uz to, ovo je bio i nastup na kome se najviše „pumpalo“, a kada su se začuli prvi taktovi pesme „Dušanovom ulicom“, što je jedna od glavnih „žila“ grada Niša, publika je pala u kolektivni trans. Zaista, sjajan način da bend proslavi 30 godina postojanja, tek jednu godinu manje od Nišville Jazz Festivala.
To, ipak, nije bilo sve. Noćobdije su imale priliku da se presele na Midnight Jazzdance Stage, gde su nastupili Emir Mardan iz Iraka, DJ Psycut iz Francuske, a program je, po tradiciji, zatvorio DJ Loptica (Dejan Šobot) sa uvek sjajnim mashupom tradicionalnog i modernog jazza, soula, funka i srodnih žanrova. Nažalost, nisam imao dovoljno snage da budem deo i „noćne smene“. Moraću da predložim organizatorima da organizuju neku vrstu „restrooma“ (ne toalet, već literarno sobu za odmor, odnosno dremku). U poznim godinama entuzijazam i energija definitivno ne idu ruku pod ruku.
DJ Loptica (Dejan Šobot)
Narednih dana imaćete priliku da čitate i retrospektivu celog festivala iz pera sjajne Ane Bjes Nikolić. Do tada, da kažemo da je, po rečima organizatora, Nišville ove godine posetilo oko 200 hiljada ljudi, što je na nivou rekordne posećenosti pre koronavirusa. Direktor Nišvilla Ivan Blagojević konstatovao je da je ovodišnje izdanje festivala bilo skoro savršeno, ali da se zbog sve većeg obima posla i sve manje raspoloživih ljudi ozbiljno razmatra skraćenje trajanja glavnog programa sa četiri na tri, a pratećeg sa deset na sedam dana. To će zavisiti i od toga da li će resorno ministarstvo podržati Nišville ili ne, istakao je Blagojević uz nadu da će naredno izdanje festivala biti održano u drugačijim društveno-političkim okolnostima, s obzirom da su se tri od četiri dana glavnog programa u Nišu održavali građanski protesti.
