Skopje jazz 2025:Bolji tretman ljudskog tela i duše teško je pronaći

Izgleda kao da je makedonska jazz publika konačno sazrela, i to na zdrav način…

Četiri večeri pune različitih vrsta džeza, bez ikakvih afro-kubansko-južnoameričkih stilova, bez salse, kubanske muzike, već jedan direktan, iskren, čisti jazz do srži. I ono zbog čega je došla sva ta muzička avangarda, naravno mislim na publiku (bilo ih je odasvud, Doktor sa svojim prijateljem iz Zaječara, par iz Atine, grupa iz Turske, dva Bosanca, a veliki deo razgovora tokom pauza vođen je na engleskom) koja je uporno sedela, stajala, igrala, aplaudirala svakom novom izvođaču, ne napuštajući Makedonsku operu i balet (mesto gde se događaj održavao) usred koncerta.

Zato kažem da Skoplje sada ima pravu jazz publiku, ne glumce koji žele da budu viđeni već prave ljubitelje jazza. Sve to zahvaljujući nekolicini ljudi koji su osnovali i negovali ovaj festival (koreni su zasađeni davno), a najveće zasluge za to što je sve ovo ovakvo kakvo jeste pripadaju osnivaču, neverovatnom Oliveru Belopeti, koji čvrsto stoji iza ovog tradicionalnog dešavanja.

Dan I (16. oktobar), festival otvara poljski pijanista Andrzej Jagodzinski sa svojim triom. Bubnjevi, kontrabas i klavir. I ulazimo u magični svet Andreja, koji pored sopstvenih kompozicija ima i džez aranžmane dela Frederika Šopena, koje on, u svom besprekornom izvođenju, oplemenjuje/ uzdiže na novi nivo, kao da ponovo otkriva Šopena.

Odmah nakon njih, nastupa šesnaestočlani Makedonski nacionalni džez orkestar (MNJO) plus dva gosta, austrijski dirigent Sigi Feigl i američki trombonista Luis Bonilla. Orkestar MNJO polako raste u jednu od najkvalitetnijih velikih jazz grupa ne samo na ovim prostorima već i šire. Za one koji ne znaju, svakog meseca održavaju dva ili tri koncerta sa različitim stranim solistima pred makedonskom publikom. I koncert je bio zaista divan, trube, saksofoni, trombon, gitare, klavir, bas, bubnjevi, ponešto za svakoga, i svi oni, zajedno sa svojim gostima, vode nas kroz svet jazz muzike. Jedan član grupe, pijanista Gordan Spasovski, počašćen je nagradom za najboljeg makedonskog jazz muzičara.

Dan II (17. oktobar). Na sceni, Marc Ribot, sam sa svojim gitarama. Počinje sa malom akustičnom gitarom, kao da je James Taylor (akustični gitarista iz 70-ih godina prošlog veka). Njegov mirni način sviranja, zanimljivi tekstovi, lepota zvukova, poput mirnog jezera i odjednom počinje da improvizuje na maloj gitari, ali to radi tako vešto da bi mu čak i Jimi Hendrix pozavideo. A improvizacija je nebeska, svira, peva, udara gitaru i sve to prožima neka melodija. Isto je uradio i u sledećim pesmama, ali sa običnom akustičnom gitarom, a zatim sa električnom. Mislim da bi, da je bio učesnik Woodstoka 1969. godine, po pitanju improvizacije zasenio Hendrixa, Gratefull Dead, Ten Years After i Joplin… U svakom slučaju, zaista zanimljiv pristup mešavini jazza, buke, bluza, hipi muzike.

Odmah nakon njega, još jedan bend koji duboko zalazi u jazz improvizacione vode. Kahil El Zabar (čovek nije zubar po profesiji), koji dolazi sa istog mesta okupljanja odakle dolaze Roskoe Mitscheal, Antony Braxton, Art Ensamble of Chicago, i koji takođe, kao i oni, istražuje različite vrste takozvane crne muzike. Čovek je živa legenda i ovde je sa svojim bendom od četiri osobe to dokazao. Svaka čast, ovo treba doživeti uživo.

Dan III (18. oktobar). Stari prijatelji SJF-a – After the Wildfire. Ali sada kao kvartet. Moje iskustvo sa njima od pre dve godine nije bilo pozitivno, iako su iza sebe imali ceo orkestar, i makedonske kavaliste, gajde, pevače, a imali su i Đian Emina. Nekako mi se njihov koncert učinio pretencioznim, nedovoljno svarljivim, bez emocija, brzopleto komponovano delo autora Arve Henriksena i Jan Banga. I sada su svirali iste stvari kao i tada ali kao kvartet, i opet je nešto nedostajalo. Da, da, sada je bilo zrelije, jasno je da su radili na aranžiranju materijala u novom formatu, ali je ostala neka praznina.

Odmah za njima Šveđani Goran Kajfeš Tropiques. Zanimljiva kombinacija raznih instrumenata, koji polako grade dugu kompoziciju koja eruptira u svojoj improvizaciji, ulazeći iz jednog oblika u drugi. Da, da, i ovo je jazz, malo drugačiji, ali ipak jazz. Zanimljivo je da su samo za ovu priliku sa njima nastupila dva makedonska gudača.

Dan IV (19. oktobar). Wadada Leo Smith i Silvye Courvisier. Minimalistički, samo truba i klavir, ali kakav zvuk, kakve improvizacije, stvaranje prvog čoveka. Nema se šta reći o njima, na samom vrhu svetskog džeza, i pojedinačno i zajedno kao duo. Niko nije ostao ravnodušan.

Posle njih dolaze zvezde festivala – James Brandon Lewis kvartet. Tenor saksofonista James Brandon, zajedno sa klavirom, kontrabasom, bubnjevima stvaraju višeslojni zvuk, kao da svira veliki orkestar koji se sastoji od 20 muzičara. Kod njih čak i pauza između pesama ima određeni tempo koji vam ne daje mira, jednostavno plešete, njišete se, zujite, kao da ste hipnotisani. A kada saksofon počne sa svojim improvizacijama, osetite/vidite koliko je čovek mali u odnosu na muziku. Sat i po sa bisom u zvučnoj kutiji gde svi sviraju i improvizuju nešto svoje u isto vreme, a to ima tako dobar/pozitivan efekat na ljudsku frekvenciju od oko 7,8 herca (prema standardu ISO 2631). Bolji tretman ljudskog tela i duše teško je pronaći. I tako je završen ovogodišnji SJF 2025, koji se vraća svojim čistokrvnim jazz korenima, a koji je istovremeno pokazao da može da se takmiči sa bilo kojim svetskim jazz festivalom.

Bruce Springsteen od “Nebraske” do “Deliver Me From Nowhere”

Tags: 2025, Skopje jazz