Preslušavanje: Paul McCartney – The Boys of Dungeon Lane
Od pamtiveka čovek se uvek plašio smrti, da ne bude zaboravljen i da ostari. Svi bismo voleli da dočekamo stotu, a da fizički izgledamo kao u četrdesetim, a misaono sposobni kao u pedesetim godinama svoga življenja. Priroda je obdarena raznoraznim čudesima, ali protiv fizičkih zakona je svaka borba uzaludna, eliksir mladosti nije pronađen, i ne treba biti, lepota života je baš u njegovoj prolaznosti i neponovljivosti
Koliko starost može biti lepa, ali i funkcionalna, na jedan intrigantni način objašnjava i Pol Makartni svojim dvadesetim studijskim albumom The Boys of Dungeon Lane. Čovek koji nije samo živeo u rokenrolu, nego koji je direktno uticao na nastajanje istog, ovoga puta nam na jedan dostojanstveni način, a zašto ne reći i gospodski, otkriva njegovu životnu harizmu kroz jedan nepretenciozni album, opisujući samu skladnost prirode čovekovog postojanja sa njegovim godinama u kojima stvara, bez obzira na umetnost iz koje proizilazi njegovo delo.
Makartni nije želeo da se podmladi i da podilazi publici, a svakako je bar on to mogao učiniti na više načina, nego je izdao jedan album umerenog tempa, gledano u celini on nije razvučen, prilagodio je visinu svoga glasa svojim godinama, od kojih nijednog trenutka nije bežao od te vremenske skale počev od šezdesetih godina prošlog veka, preko solo karijere, pa sve do današnjih dana. Čovek koji 18. juna puni 84 godine, svedok mnogih uspona i padova u rok muzici, kao da je u suton svog postojanja još jednom pokazao zašto su Bitlsi bili to što jesu, zašto su Lenon i on bili ta pokretačka mašinerija istorije jednog vremena i zašto njihova muzika traje i preko šezdeset godina. Odgovor je jednostavan, prisutnost kvaliteta, rada i nadarenosti, ali i životne umerenosti koja ga je održala sve ove godine.
Pevajući o ljubavi na ovom albumu on oslikava svu lepotu jedne njene strane, a to je čežnja da se voli i bude voljen, ta pritajena strast u njegovim stihovima nije ništa do okrajci jedne odanosti i skladnosti sa ženom sa kojoj je proveo gotovo trideset godina i koju nikada nije prežalio. Lindin otisak u pojedinim numerama kao duh prolebdi. Ne mogu se oteti utisku da The Boys of Dungeon Lane predstavlja jedan omaž ne samo Bitlsima, Wingsima, ne samo svetu rok muzike, nego svima onima koji su svoj vek časno odživeli i, koliko god su mogli, doprineli da svet bar na trenutak izgleda lepše no što jeste.
Album ima ukupno 14 pesama u trajanju od dobrih 47 minuta. Sve one su povezane nekom tihom vezom, ako se sluša ceo album, odajući nežnu kompaktnost i usklađenost sve do poslednje teme. Sa svojim saputnikom iz mladalačkih dana, Ringom Starom, uradio je Home to Us. Song govori o nekadašnjem domu, odnosno odrastanju u srećnijim vremenima, ruže su se pretvorile u prah, ali i to je bio njihov dom, jednostavan, ali njihov, bez obzira na sivilo neba. Umerenog tempa, odražava svu lepotu ljudske jednostavnosti.
Album otvara As You Lie There, romantičarsko sentimentna oda prolaznosti, prepušta se maštanju i uvek ono neizbežno pitanje misli li njegova ljubav na njega, ima li večnosti u njihovom odnosu. Više lagana numera koja svojom gracioznošću osvaja na prvo slušanje. Osećaj neizvesnosti je prisutan, ali na jedan soficiran način, neupadljiv, ali postojan. Ljubav izrasta kao motiv i pokretač svih snova. Sledi Lost Horizon, pitka muzika koja blago naginje čvršćem roku, dan se svlači duž izgubljenog horizonta, zvižduk voza, zvono sata i kočenje autobusa, učinilo je da svaki trenutak života bude važan. Izuzetna tema, možda iz drugog plana dolazi, ali ima veoma jak tekst uz muziku koja vezuje slušaoca.
Sledeća je Days We Left Behind, zadimljeni brodovi i jeftine gitare, ali ništa nije napravljeno da večno traje. Sećanje na liverpulske dane sredinom prošlog stoleća niko ne može izbrisati iz sećanja tvorca Buba. Nežan song u samo nešto malo više od tri minuta odiše blaženošću i teškom setom. Samo gitara i klavir su dovoljni da uz Makartnijev glas iznesu detinjstvo na dlan. Nakon tog ide song Ripples In a Pond, bacajući kamenčiće i praveći krugove (male talase) u vodi mladih ljubavnika, ponovo vraća na bezbrižne dane u mladosti. Srednji ritam i lepršavi vokali nose pomenutu stvar. Mountain Top je blago mistična, sva lepota sveta sa planinskog vrha je bolje vidljiva, umerenog ritma koja na samom kraju prelazi u jedan brži mod, kao kada slapovi vode krenu u svoj juriš niz planinski eho.
Naredna Down South je urađena u kantri stilu, pripovedajući o stoperima kao nekadašnjem jedinom načinu da mladi ljudi vide svet sa ili bez imalo novca. Bilo je nekog štimunga u tome. Samo akustična gitara i vokal. Ispričana storija u dva i po minuta vraća uzdahe na prašnjave drumove i duga čekanja da naiđe neko ko je voljan povesti putnike samo radi društva. We Two je pričica o prijateljstvu i nerazdvojenosti, ma kakve vremensko prostorne granice bile između njih. Nerazmetljivo i nadahnuto, bez velikih reči ali sa puno topline, lako je razumeti.
Zatim nastupa Come Inside, umereno brza, raspevani vokal i ritam koji ga prati do refrena gde se um i srce otvaraju, ujedinjuju u sopstvenoj sinhronizaciji. Zanimljiva pesma sa klavirskim rok prelazom u trećem delu. Never Know je klasična ljubavna pesma i sve ono što prati jedan turbulentni odnos. Svirački interesnatno obojena. Posle nje sledi Home To Us sa Ringom.
Sledeći song je Life Can Be Hard, lagana storija o ljubavi i istrajnosti kada naiđu teški trenuci, ali ljubav je ta koja posipa po licu ljubavnika i daje mu snagu da se bori sa životom i za njega. Ništa lepše no sastaviti dva života u jedan zajednički, ako ima ljubavi, samo jedan je put. Kroz First Star In the Night, Makartni nam samo uz akustičnu gitaru dočarava koliko je svet mali kada se prva zvezda u noći pojavi. Urađena je u stilu kao nekada dok je svirao sa Wingsima.
Salesman Saint je pretposlednja tema na albumu, koja vraća u poratne dane u Britaniji, uz smeh, pesmu i vrući čaj, sve se može prebroditi. Jednostavno – tema je nada i vera u budućnost, ma kako teško bilo. Uz par elemenata koji odišu džezom, uglavnom je akustična gitara nosilac i vodilja kroz glas.
I zaista konac delo krasi, Momma Gets By zatvara album. U čemu je veličina ove pesme do u tome da je Makartni kroz ovaj song dao veličanstvenu snagu svih majki na svetu. Ona je ta koja drži sve na okupu, taj upijač svih problema i nedaća. Kako je teško a ne zapeti na ovaj temi, to svi muškarci znaju. Prenežna, tiho otpevana uz klavir i orkestar, više je nego efektan način okončanja samog albuma.
Album The Boys of Dungeon Lane je tako koncepcijski urađen da sećanja vibriraju u više od pola veka unazad, da pragmatičnost i sterilnost veštačke inteligencije nikada ne mogu zameniti onaj trenutak ishitrenosti ljubavi ili bola u samom čoveku, da se ta praznina u ljudskom biću bez uspomena teško može okvalifikovati kao život, no samo kao usputna prolaznost na stanici koja ne vodi nigde.
Zvučna ravnoteža na albumu je urađena gotovo do perfekcionizma, balans vokala i instrumentala je čvrsta veza sa interpretatorskim sposobnostima, vokali precizni, ne previsoki i produženi, ali izuzetno šarmantno dočaravaju prolaznost jedne epohe kroz više od pola veka, od ranog detinjstva, mladalačke zaljubljenosti i srednjih godina, pa sve do onih dana koji upriličavaju starost. Da, možda album ne donosi ništa osobito novo na polju same muzičke produkcije, ali je lako uočljiva duboka strukturalna veza standardnih rok elemenata sa savremenim inovacijama koje odišu lirikom samih tekstova obojenih neizbežno prisutnom nostalgijom autora.
Sve u svemu, jedan zreo album, tekstualno prožet opuštenom melanholijom, muzički urađen sa klasičnim potpisom Makatnija, izdat u vreme u kojem i da je pola veka mlađi autor teško da bi ga drugačije skrojio. Iz samo jednog razloga. Pol Makartni je Pol Makartni. Odvojite pedesetak minuta vremena i odslušajte album, nećete se pokajati.
