Dejan Gvozden (Kristali): Kad pravim muziku, ne razmišljam o parama

Sve je lepo kada sviram, jer tada i moje postojanje ima smisla… Volim da odem u prirodu, gledam u nebo, pijem kafu u kafiću na livadi… Umetnici osećaju kolektivnu svest, tako da više niko ništa ne planira

Ono što su u svetskim okvirima predstavljali Oasis, The Verve, Blur… a što je zajedničkim imenom nazvano brit-pop, u Srbiji se ponajviše reflektovalo kroz muziku Kristala, Eve Braun i Velikog prezira. Danas su na meniju ovi prvi, a o njima valja reći sledeće… Osnovani su davne 1993. godine i izdali četiri albuma: Kristali (1994), Sve što dolazi (2001), Samo bluz (2013), ali se nekako čini da je Dolina ljubavi (1997) najčistija krvna slika Kristala. Bend je i dalje koncertno veoma aktivan, a novosadskoj publici se redovno predstavlja nastupima u knjižari Bulevar Books. Eto njih tamo, eto i nas… Iz žablje perspektive razgovaramo sa Dejanom Gvozdenom, frontmenom Kristala, pevačem i gitaristom, čovekom koji se menja i svega seća i koji (zaista) ima dva metra.

Ti si definitivno jedan perspektivan mladić. Poprilično si porastao od našeg poslednjeg susreta. Da slučajno ne treniraš košarku?

Dejan: Daaa, naročito su mi porasle uši, a bogme i nos. Vozim bicikl, to mi je jedini sport u životu. I, naravno, sviram na koncertima.

I, koje su prednosti, a koje mane imati dva metra?

Dejan: Mana je što udariš u svaku plafonjeru ili luster, a prednost je to što prvi dođeš do vazduha kada si u gužvi.

Kako se osećaš, jesi li dobro?

Dejan: Pa, dobro… Guram, kao i svi. Kada se spremamo za svirke i sviramo, a u poslednje vreme sviramo često, onda je sve lepo i moje postojanje ima smisla.

Ono što mi je odmah upalo u oko je da svi imate nove, lepe i uglancane gitare. I ne samo gitare, oprema vam je, generalno gledano, u top stanju.

Dejan: Posle 30 godina rada se nešto i zaradilo, pa ne mora više da se svira Jolana (smeh). U suštini, to su ostvarenja naših dečačkih snova. Uvek sam želeo da imam Stratocaster i Vox, a to sada i imam. A imam i super bend, što je, zapravo, najbitnije što se desilo u međuvremenu.

Svaki put kada ste ovde nastupali imali ste neku drugu postavu. U bendu nikada nije bilo manje kose, čak si i ti na istorijskom minimumu…

Dejan: Da, tako je… Pa, znaš… Hormoni rade, gubi se kosa, muškarci smo… Ja se držim dobro, a kolege… “Ćelav sam, pa šta”. Uostalom, koliko sam ja čuo, žene se pale na takve muškarce.

Vladana, šta ti kažeš na to?

Vladana: Meni je moj muž lep sa kosom.

Dejan: Pa, dobro. Ukusi su različiti (smeh). Ja imam taj fazon, pustim kosu, pa se ošišam na kratko kad mi dosadi i kad više ne mogu da je gledam.

Od čoveka koji je bio sveprisutan, prijateljski nastrojen prema svima… Dejan Gvozden se odjednom povukao u svoju „čauru“. Šta se dogodilo? Da li te je neko naljutio? Ili je samo reč o kreativnom zanosu?

Dejan: U suštini, povukao sam se u studio, živim u manjem gradu, ostvario sam sve snove vezane za slavu, da budem na TV-u, na Pinku… Šalim se! Nažalost, bio sam i tamo. Kada se nešto novo dogodi, kada najavljujemo koncerte, obiđemo neke medije koje naša publika prati i to je sve. Ne mogu da idem na „Žikinu šarenicu“ kada tamo i ne znaju ko sam. Dakle, kada je neophodno mi se obraćamo našoj publici i oni nađu mesto gde mogu da čuju vesti o nama. Postoje i društvene mreže, pa je sada mnogo lakše nego u ono vreme kada je postojao samo Treći kanal. Tada je važilo: „Ako si na Trećem kanalu, onda postojiš. Ako te nema tamo, onda ne postojiš“. Sreća pa više nismo u socijalizmu.

Možemo da kažemo da si izabrao put kojim se ređe ide. Preselio si se iz Beograda u mali, ali lepo ušuškan grad. Kako ti je u Knjaževcu?

Dejan: Odlično! Počeo sam da izbegavam gužvu, pokušavam da smanjim stres u životu i tamo sam našao mir sa svojom suprugom. Tamo je divna priroda, divan vazduh. Kada sam bio mlad, i ja sam želeo da živim u centru grada i budem u centru dešavanja, da idem na žurke, na Akademiju… Ali, sada me to više ne interesuje. Sada volimo negde da otputujemo, da odemo u prirodu, gledamo u nebo, da pijemo kafu u kafiću na livadi… I to nam je najbolji provod.

Kako se to odražava na rad benda?

Dejan: Nećeš verovati, ali bend nikada nije bolje funkcionisao. Ritam sekcija mi je sada iz Knjaževca, imamo svakodnevne probe, a Željka ne moramo da uvežbavamo, pošto on sve zna. Tako se sastanemo ponekad, on dođe kod nas da sviramo, a dobra stvar je to što u kući imam studio. Dakle, uživamo u životu. I, da, nemam samo jednu gitaru, imam ih pet (smeh).

A koliko njih zaista koristiš?

Dejan: Pa, sve (smeh). Gitara nikad dosta…

Dobro je što po potrebi neku možeš i Željku da pozajmiš…

Dejan: Željko ih ima tri. Moje mu nisu potrebne, ali drugima i te kako imamo šta da iznajmimo.

Svi drugi su zamenljivi, samo je Željko konstanta?

Dejan: Tako je, nas dvojica smo esencija. Jedno vreme sam radio bez njega, čak smo snimili i album, ali to nije to… Fali nešto. Mrle i ja se znamo od predškolskog uzrasta i uvek smo želeli da napravimo bend. Napravili smo ga, tri albuma su naše zajedničko delo i mnogo mi je drago što se vratio. On je moj kum i ja njega mnogo volim. Jednako sam ga voleo i kada smo „raskinuli“, kada mi je rekao da je zauzet, da mora da radi i brine se o porodici… Međutim, to je prošlo, dete mu je poraslo, tako da možemo ponovo da sarađujemo i nastupamo na koncertima.

Prošle godine ste obeležili trideset godina rada. Zapravo, niste ih obeležili…

Dejan: Pazi, ima tu više jubileja… Mi smo 1993. godine snimili prvi singl „Dva metra“, a 1994. smo izdali prvi album. Dakle, prošle godine je bilo 30 godina od sastavljanja benda, a ove od prvog albuma. U suštini, slavimo to što smo živi i zdravi i možemo i dalje da sviramo.

Hoćete li, ipak, te tri decenije obeležiti na neki poseban način?

Dejan: Bio je plan da izdamo album, ali ne mogu da tvrdim da će se to desiti, jer producent kod koga smo snimali je lud i ne znam kada ćemo završiti te snimke, to može da bude i za dve godine. No, već smo usnimili neke stare pesme koje su na prvom albumu bile na B strani. To je super ispalo, pa ću se potruditi da se to ove godine pojavi na ploči.

Pominjao si i izdavanje nekih starih albuma na vinilu…

Dejan: To je već urađeno, „Dolina ljubavi“ je od prošle godine i na ploči. A ove godine planiramo da na vinilu izdamo neke odabrane pesme sa prvog, drugog i trećeg albuma.

Zaista, nije fer prema publici da obeležite tri decenije postojanja sa starim materijalom. Ima li novih pesama?

Dejan: Ima ih, ali Željko i ja sada to radimo u sopstvenoj režiji. Autorski smo se udaljili, on ima svoje ideje, ja imam svoje, pa smo se dogovorili da svako radi svoje pesme kako ne bi došlo do nekih sukoba. Mislim da je to fer. Ja svoju autorsku potrebu i želju ispunjavam u studiju aranžirajući svoje pesme. To je moj san, hoću da saznam što više o muzici pre nego što prestanem da postojim.

Dakle, hoće li biti novog materijala pod imenom „Kristali“?

Dejan: Moguće, ali ne mogu to sa sigurnošću da tvrdim. Važno je da se nešto radi, a da li ću da sviram sa Vampirima ili sa Ritmom nereda, meni je potpuno svejedno. Bitno je samo baviti se muzikom, na ovaj ili onaj način, da imam pored sebe drugare muzičare, da nešto zamišljamo i stvaramo. A da li će se to zvati „Kristali“, „Dejan Gvozden“, „Arkadija“ ili kako već, potpuno je svejedno.

Pod imenom Dejan Gvozden objavio si nekoliko novih pesama (Lebdimo, Svedok jutra, U tvojim očima, Život je lep). Jesi li zadovoljan kako su one propraćene?

Dejan: Jesam, pošto sam ja novi na sceni (smeh). Pokupio sam nešto od stare, a nešto i od nove publike. Postoji neka razlika i otklon u odnosu na Kristale, što i jeste bio moj cilj. No, ljudi prepoznaju moj vokal, pa sve to povezuju „aaa, to je onaj KristaL“. To je nešto od čega ne mogu da pobegnem.

Primetno je da si se u tim pesmama malo više okrenuo popu, kao i nekoj vrsti melanholije. Uz to, i poslednji album Kristala je bio neka vrsta zaokreta ka bluzu. Da li je to nešto što ide sa godinama?

Dejan: Mislim da je prosto takvo vreme. Evo, slušao sam novi album Depeche Mode… Ja sam malo dete za njih! Vreme je nekako čudno i tmurno, govorim o realnosti koja nam se servira. Ne postoji neka daleka budućnost, sve je od danas do sutra. Svi razmišljaju o tome da li će se desiti smak sveta, da li će nas udariti meteor, da li će neko da baci atomsku bombu… I onda ljudi sve manje prave neke dugoročne planove.

Nedavno sam pričao sa Koletom iz Velikog prezira i bukvalno je izgovorio iste ove reči.

Dejan: Ali, to zaista jeste tako! Umetnici osećaju tu kolektivnu svest na neki čudan način. Srećem ljude, pitam ih da li planiraju nešto, da li idu na more ove godine… A svi od reda odgovaraju „nemam pojma, ne znam da li će na leto biti mora“. Svi su u tom fazonu! Tužno, ali tako je… Više niko ne zna da li će nam se desiti neki veliki reset ili će se ljudi ponovo vratiti u osamdesete. A možda se pojavi i neki novi Regan…

A na koji način razmišljaš kada je reč o stvaralaštvu? Da li na isti taj način, bez planova i projekcija?

Dejan: Kada pravim pesme, ja ih pravim instinktivno. Šta osećam i šta mi se događa u tom trenutku, ja to odmah izbacim iz sebe. Ako je drugačije, onda to nije iskreno. Ja ne umem da pravim pesme po narudžbini, po nekim planovima. Umem na napravim nešto što direktno i čisto izlazi iz mene. Da li će to nekome da se svidi? Verovatno da hoće, a da li će biti hit… A šta je to, zapravo, hit? Kada si mlad, onda imaš tu energiju koja privlači ljude zato što si pun želje, sve ti je novo, osvajaš terene… i onda ne razmišljaš o uspehu. Ja sam bio fasciniran kada sam čuo „Dva metra“ na radiju. Pitao sam se „ko je ovo pustio, pa ovo je demo snimak“, ali ti nemaš kontrolu nad time, to se događa samo od sebe. Stoga, uopšte ne razmišljam o tome da li ću zaraditi od neke pesme ili neću, svejedno mi je. Imam novca da preživim, kao i svi drugi.

Pošto si rekao da pesme praviš instinktivno… Kada bi pesmu sada pravio, kako bi ona izgledala?

Dejan: Ufff… Pa, dobro, poslednja pesma je izašla u aprilu, bila je to neka ljubavna melanholija. Pozitivna, ali i dalje melanholija. Na primer, da pomenem tekst iz devedesetih koji je, i pored pozitivne muzike, bio vrlo depresivan: „Da se dese stvari, neki lepši dani, ljubav nije večna, noć je teška, duga beskrajna“. Ako obratiš pažnju samo na tekst, to je teška depresija. Ali, mi smo tada bili klinci i to smo na pozitivan način saopštili. Ljudi shvataju energiju, kako im se neka priča predstavi, a ne tekstove. Možeš da ih psuješ poput Ramba, a da oni budu srećni. E, to je umetnost, tako ja to gledam. Sa druge strane, ovo je veoma naporan posao. Moraš da putuješ u druge gradove, da budeš fokusiran, prijatan sa svima… Lako je Canetu da nekome kaže „Marš odavde“. Ali, ja nisam Cane, ja to ne umem.

Mnogo je bendova uz vas koji su svoju muziku pravili na zaostavštini Bitlsa. Da li njihov uticaj gubi na značaju kako vreme prolazi?

Dejan: Oni su ušli u kolektivnu svest muzičara, udarili su svoj pečat, napravili gomilu žanrova muzike i to je njihova zaostavština. Može neki klinac i da ne zna za Bitlse, ali će znati za Nirvanu, čiji članovi su slušali Bitlse. To sad ide u neki mikser i ti novi klinci upijaju neku emociju Bitlsa, a da toga nisu ni svesni.

Kuda ide muzika? Pojavilo se mnoštvo novih žanrova, podžanrova, elektronika je postala sveprisutna…

Dejan: Sad je čudno vreme zato što je svakome dozvoljeno da pravi muziku. I čovek koji je muzički nepismen može da koristi semplove. Bitno je da ima želju da nešto saopšti, sve ostalo je nebitno. Skoro kao Pikaso. Slika za milion? Može, bum-tras i gotovo, iz nekoliko poteza. Ali, on to radi 30 godina i ima osećaj za to. Isto tako je i u muzici. Može neki Ice T da ne zna note, ali ume nešto specifično da saopšti i ljudi to prihvate. To je široka pojava, naročito u pop muzici.

Kako se ti lično snalaziš i kako se osećaš u ovom digitalnom svetu?

Dejan: Mislim da je sada mnogo lakše jer ne moraš da ideš od kuće, na razne šaltere. To je naročito važno u komunikaciji sa SOKOJ-em, sad im lepo pošalješ pesmu i oni je zabeleže. Pre je bilo „ne radimo od dva, otišli smo na pauzu“, a sada smo toga pošteđeni. Isto tako, mogu da skinem plaginove, mogu na Youtube da vidim kako se snimaju gitare, kao se snima vokal… Do bilo kakve informacije danas se dolazi mnogo lakše.

Sa tehničke strane sve je jednostavnije. No, koliko je to kompatibilno sa tim nekim emotivnim izrazom i porukama?

Dejan: Trudim se da i dalje snimam analogno na digitali. Obavezno mora tu da bude muzičar, da su žive gitare, mikrofoni, ali se snima na kompjuter. Više ti ne trebaju trake, to je jedina razlika. Sećam se analognog doba, snimali smo na traku, na taktalicu… Ako nešto hoćeš da kopiraš, moraš da snimaš sa jedne trake na drugu… U tom smislu, trudim se da radim na stari način, ali se ne libim da koristim nove tehnologije.

Neizostavni deo ovog posla je i finansijska konstrukcija. Da li se može živeti samo od muzike? Koliko možeš da budeš muzičar, a koliko moraš da budeš grafički dizajner?

Dejan: Ja više nisam grafički dizajner, taj posao sam napustio pre dve godine. Sada sam samo muzičar i, kao što vidiš, nisam umro od gladi. Postoje autorska prava, ja dugo radim i imam pedesetak svojih pesama. Porastao mi je bod, pa sada dobijam više novca od autorskih prava. Uz to, sviram na koncertima, pozajmim novac, pa ga kasnije vratim, prodam gitaru, pa potom kupim novu… I tako živim. I sve je OK, radim ono što volim i od toga zarađujem. To je nešto što bih svima preporučio, koliko god bilo teško. Mogu ja sada da odem u Nemačku, da čistim WC, budem vodoinstalater i obogatim se za pet godina. Ali, zašto bih radio tako nešto i bio nesrećan?

 

Tagovi: Dejan Gvozden, Kristali