Miki Radojević (Six Pack / ČBS): Maštu sam pustio s lanca
Naučio sam da dečaka zvezdanih očiju u sebi obuzdam… Ovo džigi-migi, drž da ti ga stavim mumlanje koje se trenutno sluša je kao i svi jeftini i prolazni trendovi… Manje ispunjavam želje i očekivanja publike, više slušam svoje instikte. A instikt me u poslednje vreme ne vara… Društvene mreže vrište od onoga “kuka i motika”, a motiku ne hvatamo u ruke ni kad treba da se potkreše korov ispred svoje kuće… Čini mi se da se Six Pack prosto nalazi u tom “sličan se sličnom raduje” balonu.
Kimija znam, ako to tako računamo, duže nego što ga ne poznajem. Kod njega je ta srazmera još i veća, jer je mlađi od mene. Poznajem ga još od prve kasete, koju je Six Pack objavio u sred one nedođije (čini se onomad beše) 90-tih, kad su se golobradi, a razboriti klinci zapucali pravo iz Smederevke Palanke ravno do ulaza rahmetli Drugog programa Radio Kruševca.
Pogodila me na prvu njegova estetika, mada tada nisam znao da je baš iz njega sva ta muzička rapsodija potekla. Zatim se ta naša priča nastavila kroz jedan od najuzbudljivijih albuma te burne decenije, kroz “Fabričku grešku“, koji sam bez prestanka vrteo, nalazeći u njemu svu tragediju Srbije, koju je Sloba nepovratno vukao ka XIX, dok su klinci svim silama pokušavali da skejtom uzlete do XXI veka.
Danas ima prvi solo album “Na kraju skitanja“, kojim dokazuje da je jedan od najjačih rok autora ovih prostora (rastegljiv termin) u poslednje tri decenije.
Rokenrol i vinil su kao crne cipele: nikad neće izaći iz mode
Da krenemo skejtom, koji ti je i nakon tri decenije omiljeni sportski rekvizit, bar sudeći po promo fotkama za solo album. Šta on danas, u vreme virtualne zabave, još uvek može da poruči i da li je od simbola mladalačkog bunta prerastao u relikviju prošlosti, kao što su i naši snovi o bezbrižnom društvu postali fatamorgana?
Miki: Kako i treba da bude u mojim godinama, skejt za mene jeste relikvija prošlosti. Relikvija, jer mu dugujem puno toga. Da se razumemo, nisam ja bio skejter iz video igre, niti neki svetski šampion. Prosto sam u početku u njemu video nešto izuzetno zabavno i drugačije od Poni bicikla. Zatim se par nas drugara izveštilo u vožnji i skejtbord nam je postao nešto poput obuće; nikud iz kuće bez njega.
Usput se ispostavilo ne samo to da se nesvesno zapravo bavimo sportom, nego i da smo jako cool u očima ostatka generacije. Neću da lažem, dobijali smo i dodatne poene kod devojčica. To je, da vidiš čudo, u to vreme bilo jako bitno – osvajati simpatije suprotnog pola.
E onda je skejtbording, kao tadašnji svetski trend i fenomen, sa sobom doneo i neodvojivu konekciju sa muzikom, stilom oblačenja, imidžom. Bili smo drugačiji i posebni, ali na dobar način.
Bili smo povezani. Razmenjivali smo priče. Kasete. Albume. Stripove. Principe i stavove.
Nemoć mediokriteta da shvate o čemu se tu radi, prozivke i isčuđavanja – to je bilo dodatno gorivo za našu želju da istrajemo u toj furci.
Danas, baš kao i onda, klinci koji vole skejt (a ima ih!) su takođe u manjini. Ali vidim ih ja… dobra su deca, lepo se druže, nikad nisam primetio da konzumiraju alkohol, slušaju neku OK muziku. Strašno dobro su organizovani, poštuju se i pomažu međusobno. Ono što nije isto je to da danas takav tinejdžer mora da pravi kompromise. Na njega jednog dolazi 9 onih koji već sanjaju neke druge snove, već vide sebe kako dotiču zvezde učešćem u rijalitiju, nemaju blage veze šta uopšte slušaju sa onih prokletih telefona, kakve klipove gledaju ili šta je dobar humor. I onda, šta? Dark side of the moon fazon: onaj ok klinac malo fura šta mu je u srcu, malo ono što stado nalaže.
Nekada je postao balans. Pola vukovi, pola ovce. Pa i ako te neka ovca ne obožava, ti se ni najmanje ne nasekiraš, jer uvek te čeka i raduje ti se tvoj čopor vukova.
Godinama unazad pomalo sam bio utučen činjenicom da većina današnje omladine slabo kapira rokenrol i da su na svirkama uglavnom sredovečni tipovi (ispisnici), ali se ovih dana, meseci… stvari iz fundamenta menjaju. Izgleda da je okrenut pun krug, dosta ih se loži i na vinile, a ti si bukvalno pretrpan novim albumima ovih dana… Kako ti te fenomene rokenrol preokreta vidiš?
Miki: Malo sam češće na bini nego ti, pa mogu da ti iz prve ruke i binske perspektive kažem da se ne bih baš kleo da su se stvari fundamentalno promenile ili da je okrenut pun krug. Ali okrenuće se.
Ovo džigi-migi, drž da ti ga stavim mumlanje koje se trenutno sluša je kao i svi jeftini i prolazni trendovi. Jedno vreme su na globalnom nivou ljudi jurili Pokemone. I šta je sad s tim? – Ništa. Ne pominje se više. Da je valjalo – trajalo bi.
Rokenrol i vinil su pak nešto drugo. Kao crne cipele: nikad neće izaći iz mode.
Dešava se da manjak medijskog prostora na neko vreme minira prave vrednosti, ali one se uvek vraćaju.
Što se mene i mojih novih ostvarenja tiče, ona su tu jer puno radim. I to punokrvni radni konj.
Naučio sam da dečaka zvezdanih očiju u sebi obuzdam, da ne sagorevam, da ne izbacujem materijal u etar pošto poto. U etar ide samo ono za šta sam siguran da ima potencijal.
Kad se vodi ovakva priča, uvek se i obavezno setim Bjelogrlića i odgovora na pitanje zašto su uspele “Senke nad Balkanom”. Čovek je veoma prosto odgovorio da pošten i krvav rad uvek proizvedu kvalitet, a kvalitet uvek rezultuje prepoznavanjem. Pa čak i kod onih iz manje skupih sedišta.
Objašnjenja dugujem samo sebi
Da, i kad možeš da daneš dušom ti objaviš solo album! Ne znam šta da mislim o naslovu dotičnog, a vajao si ga dugo to se odmah da čuti. Stiže li te to ono doba zvano sredovečnost i menja li to nešto u umetničkom pogledu i izrazu stvaraoca?
Miki: “Na kraju skitanja” je naziv pesme posvećene mom preminulom saborcu Mikici Zdravkoviću i odnosi se na tužni završetak našeg zajedničkog skitanja, naših zajedničkih kilometara, koncerata, drugovanja. Strašno je to što njega više nema, a možda jedina sićušna iskra u mraku tamnom kao katran je to što je njegov prerani odlazak mene naterao da pronađem sebe. Daleko od toga da ranije nisam imao odrednice. Ali sada sam, fakat, izrafinisao prioritete.
Zrele godine u koje sam kalendarski ušao naravno utiču na stvaralaštvo.
Manje ispunjavam želje i očekivanja publike, više slušam svoje instikte. A instikt me u poslednje vreme ne vara. Treba raditi najbolje što umeš, treba praviti pesme po osećaju. Ja se više ne ljubakam po parkovima i ne pijem pivo ispred dragstora da bih se uklopio u nečije društvo i njegove navike. Otud ni pesme više ne mogu biti usmerene ka tinejdž fan bazi, sve i da hoću. Takve pesme treba da pišu mladi ljudi, spram onoga što trenutno žive. Kao što mi više nije mesto u noćnom klubu sa dečurlijom, tako ni moje pesme ne smeju biti “lake note”. Ako ni zbog čega drugog, onda zato da bih i dalje mogao da budem iskren i bavim se temama sa kojima sam u bliskom kontaktu.
Mikica je imao tu vulkansku energiju da pokreće i održava stvari kojima se bavio na visokom nivou, upoznali smo se kad je ČBS objavio prvu kasetu, imali ste puno sličnosti i samim tim dopunjavali različitostima… Može li ČBS nastaviti bez njega?
Miki: Može ali je pitanje koliko to želimo.
Čovek bez Sluha
Iako si kroz čitavu karijeru bio autor svih pesama koje su rađene pod okriljem bendova sada si po prvi put u poziciji potpune medijske ogoljenosti, sada je na omotu tvoje ime “firma” i pokrećeš samim tim novu vrstu perceptivnosti kod publike. Uz to, kao što si i sam pomenuo, prelaziš na neke jezgrovitije i skladno godinama “ozbiljnije” teme – koliko ti to predstavlja opterećenje ili je to pak neka vrsta olakšanja?
Miki: Sam praviti materijal za album je užasno težak posao. Jedna pojedinačna pesma zahteva: pisanje i komponovanje, preprodukciju, uvežbavanje, usnimavanje, aranžiranje i produkciju… Postprodukciju ipak poveravam stručnjacima.
Dakle mozak mora da radi za petoricu. Teško je i fizički. Pritisak je veliki. Ali koji je posao lak?
I to je odgovor na pitanje opterećenja.
S druge strane, sve što želim – mogu da radim u realnom vremenu. Ne zovem nikoga, ne čekam pomoć, ne zavisim od tuđeg raspoloženja ili raspoloživosti. Maštu sam pustio s lanca. Objašnjenja dugujem samo sebi. Ako bude lovorika – super.
“Firma” koja je ispisana na omotu albuma je ime koje se stvaralo tri decenije. Nema tu ni mrve straha od vetrometine. To se već sad pokazuje kroz pozitivne reakcije medija, publike i kritike.
Najzad, ovaj solo poduhvat je zaista došao sam od sebe. Niti sam priželjkivao niti sam ranije sanjao da ću jednog dana imati samostalni album. Namestilo se, a kad se već namestilo – nisam hteo da ispustim priliku. Znaš, jednog dana nas neće biti. Šta god ostane iza čoveka, to je ono po čemu će biti zapamćen.
Moja fan baza je sazrela kao i ja
Bogami ti si druže već sastavio jedan dobar muzej iza sebe… Na solo albumu verovatno postoje i neke pesme koje su ti izuzetno bitne, a koje po karakteru ne bi bile koncepcijski prihvatljive za album Six Packa na primer… Ili se varam?
Miki: Kao po običaju, ne varaš se.
Da na albumu nema tih koncepcijski drugačijih pesama, možda solo albuma ne bi ni bilo.
Jer evo kako je to išlo; godinama unazad sam otkrivao, učio, pitao drugare za savet, gledao tutorijale i korak po korak sam naučio da koristim maksimum prosečnog kompjutera. Ukapirao sam kako se snima i sve više dolazio do pristojnih demo snimaka pravljenih u kućnim uslovima. To mi je puno olakšavalo rad sa oba benda. Jednostavnije je ljudima poslati na mail mp3 nego objašnjavati uživo šta je pesnik hteo da kaže.
Onda je došla “Korona”. Lock down. Socijalna distanca i ostale nezgodacije.
Šizio sam na više frontova; em smo bili odsečeni jedni od drugih, em je bila nepoznanica da li će to trajati mesec dana ili tri godine.
Nagomilao sam instrumente, nagomilao plaginove za kompjuter i počeo da eksperimentišem.
Ubrzo su nastale pesme koje sadrže trube, violine, akustične gitare… Neke su zvučale kao balade. Neke kao disko-pank, a u neke sam ubacivao hip hop lupove. Polu sam se blesavio, polu od toga što je narastalo kao kvasac pokušavao da izvučem pismenu pesmu – što bi rekli – kad je već u kancelariji.
U sledećem trenutku imao sam materijal za album, ali ne za klasični “Six Packovski” album.
Razmišljao sam kako bi na njega odreagovala postojeća fan baza. Da li bi rekli da sam se prodao? Pao? Usporio? Ostario? Izanđao? Ispostio?
Ne. Moja fan baza je sazrela kao i ja. Verovatno bi prepoznali nameru i shvatili da ja nisam osuđen da pravim isključivo brzu i namunjenu muziku kao po naređenju i šablonu. Tako sam noću kada legnem hrabrio sebe i na kraju otišao u Mascom da čujem njihovo mišljenje.
Potpisali smo ugovor.
Ali sve ovo bi bila jedna klasična priča da mi se nisu desile jedna najgora i jedna najbolja stvar na svetu.
Prva je da sam izgubio najboljeg prijatelja i kolegu iz benda, jer ga je odnela ta kobna jesen (drugi pik Korone) i da sam se dve nedelje pre njegovog odlaska u nebeski bend oženio osobom koja mi je najjače od svega navedenog dala vetar u leđa da radim na sebi, ma šta god to podrazumevalo.
Tako da su dve pesme sa ovog albuma posvećene njima, a od toga, za mene ličnije ne može biti.
Da, tako sam i ja doživeo ploču na prva dva – tri slušanja i interesantno mi je da sam najmanje pažnje obratio na pesmu “Bot” koja se ovih dana pokazuje, valjda i zbog blizine novih izbora, kao najintrigantnija za slušaoce, čak je postala i hit nedelje na 202-ci… Jeste i vrhunska intriga, rekao bih, ali, na žalost, mislim da većina “botova” u ovoj zemlji odgaja i regrutuje novu generaciju istih, nešto kao nasledno zanimanje – kao dželatsko nekad. Jesmo li postali narod operisan od bilo kakve vrste srama?
Miki: Mislim da postoji tri kategorije, i to ako zanemarimo prirodno glupe ili one koji imaju previše godina da bi se uzimali u obzir kao racionalni: prvi su zaista besramni, drugi su do koske uplašeni i treći su ovi koji su voljni da ovako pipavu pesmu izglasaju za hit radija. Ovi poslednji nisu u manjini, ali su manje glasni jer su postali letargični. I tu leži problem, a taj problem nije samo političke prirode.
Knjige kažu da su lenjost i rezigniranost vrata ka depresiji.
Narod je toliko nasankan, toliko ubijen, toliko na autopilotu da čak i oni manje imućni, primera radi, jebeni hamburger naručuju putem kućne dostave.
Možemo li onda da sagledamo koliko su voljni da urade nešto konkretno, tipa da tog bota verbalno pljunu u lice, da uzmu stvari u svoje ruke, da nešto probaju da menjaju? Društvene mreže vrište od onoga “kuka i motika”, a motiku ne hvatamo u ruke ni kad treba da se potkreše korov ispred svoje kuće. Kao što reče onaj čiča što se vrteo po Instagramu – situacija je zajebana.
Među punk rockerima nema kurtona i folera
Imam konstantno utisak da mi neka nevidljiva ruka izbija vazduh iz stomaka… Jesi li možda planirao i zasebnu promo turneju solo albuma?
Miki: Kada imaš samo jedan album, jako je teško promovisati ga koncertno. Poznat je, za sada inkognito, sastav benda koji će pratiti čitav plan, a plan postoji. Jedan sjajan domaći bend koji slučajno baš simpatišem mi je ponudio saradnju u vidu split-svirki i to je odličan početak, pored naravno ovih zvaničnih promocija kakva je održana onomad u mom rodnom gradu. Leto je već druga priča, festivalski nastupi su po pravilu britki, pa ćemo da vidimo koliko interesovanja će postojati. Bio bih zadovoljan da se ovog leta pojavim i na jednom ali vrednom festivalu da ljudi mogu da čuju, uvere se u vanserijski koncertni kvalitet i da se lepa reč pronese dalje.
Ipak, postoji i nešto što se zove Six Pack, a ja toj porodičnoj firmi dugujem da tridesetu godinu postojanja obeležimo nastupajući na sve strane i s mojim punim fokusom. Da, ovo ukupno jeste veliki teret na leđima, ali prioriteti mora da se poštuju. Najbitnije je to da se dobre stvari dešavaju, a još lepše je to što jedna drugoj ne odmažu već pomažu.
Six Pack
Vrlo lično moram da priznam da savremenu srpsku scenu ne mogu i ne želim da zamišljam bez Six Pack-a… Gotovo paralelno sa tvojim solo albumom objavljena su i dva antologijska bendova izdanja na vinilima “Minut ćutanja” i “Epicentar”, nadam se da će i ostali osvanuti u izlozima u dogledno vreme?
Miki: Najpre, da se nešto dogovorimo: još uvek nema potrebe da zamišljaš scenu bez Six Pack-a.
Sama reizdanja (dodaj i ploču “Fabrička greška” koja je izašla za hrvatsku “Dostavu zvuka” i “Pretnja ili molitva” koja vrlo uskoro, takođe na vinilu izlazi za Mascom) govore da je taj bend i dalje u sedlu.
A kako budući koncertni datumi koje imam zapisane u kalendaru govore – i u sedlu i na belom konju.
To bi mi bio dakle savršen šlagvort za pitanje o sjajnim utiscima (sudim po komentarima) sa letošnjih koncertnih putešestava po regionu, a posebno me zanima Sinj. Intenzivno sam pratio sa koliko su vas ljubavi ljudi tamo iščekivali, prosto da čovek pomisli da se sve dešava u nekom paralelnom univerzumu, u kome bih zaista da se konstantno nalazim…
Miki: Ne bih puno ulazio u priču o samom gostoprimstvu. Ne postoji mesto gde smo svirali a da nismo dočekani i ispraćeni domaćinski. I mislim da to nema veze sa geopolitikom, mentalitetom ili geografijom. Čini mi se da se Six Pack prosto nalazi u tom “sličan se sličnom raduje” balonu. A stoti put ću da ponovim i to da među punk rockerima prosto nema kurtona i folera. Možda i ima, ali takvi s našeg podneblja nisu dočekali da vide binu van svog grada.
Ako ćemo o generalnijim kulturološkim poređenjima, što se tiče tih udaljenijih, a za naše pojmove egzotičnih krajeva, ove godine smo posetili Split i Sinj. Ne pominjem gradove u, na primer, centralnoj Hrvatskoj, ali mogu ti reći da su čak i oni poprilično paralelni univerzum u odnosu na našu unutrašnjost. Možeš li da zamisliš varaždinski okrug (letos smo svirali u Novom Marofu), tu očuvanu staru arhitekturu, očuvan svaki list na drvetu i žbunu, nigde smeća ili zaraslih parkova? OK, možeš li onda da pretpostaviš koliko su ljudi tamo izbalansirani i fini.
Neko bi rekao – ima toga i kod nas. Ima, istina. Ali koliki god ja lokal patriota bio, mi kao narod jesmo postali siroviji nego ikada, a retko ko sa strane nas zapravo posmatra kroz prirodna bogatstva ili mega kulturnu naciju. Sori bat jebiga, ovo je gola istina, znam, krećem se.
Posmatraju nas kao destinaciju za jeftino zezanje i bahaćenje bez posledica, kakvo u svojoj državi ne bi mogli da sebi priušte, jer u drugim državama postoji red. Što Slovenac voli Guču? Guču, pobogu? Pa zato što tu može da do mile volje pije i povraća u krug a da ga ne u’apše.
No, glavna stvar: Six Pack možda jeste voljen bend “preko”, ali mislim da gostoprimstvo naših komšija najviše potiče od poimanja da je u trenutku nekog, na primer, festivala – organizator i domaćin tog festivala zapravo ambasador i PR svoje zemlje i nacije.
Nije se Game of Thrones snimao u Dubrovniku zato što samo oni imaju tvrđavu, nego zato što su Dalmatinci umeli da je plasiraju.
