Milan Mumin (Love Hunters): Emigracija nije mi padala na pamet

Ja sam umetnik, samim tim sam i lud, pa mi nije potrebna i luda žena… Sebe ne vidim zakucanog u Njujorku, ali ni u Novom Sadu, bilo gde… Ušao sam u “Velikog brata” samo da bi i poslednja baba na pijaci znala za mene

Razgovarao & fotografisao: Bojan Božić

Pomenuo sam Love Hunters u jednom momentu. Njihov kultni “Everclassic” objavljen je davne 1994. godine, baš kada sam upisao fakultet i počeo da studiram u Beogradu. I ubrzo mi u uvo uleti “I’d rather be your fool”… Pitka muzika koja lepo klizi kroz etar, simpa tekst na engleskom kao Bogom dan za muvanje cura i neki lik sa grubim, hrapavim, ali šarmantnim glasom, kojim jednako kao i stasom podseća na Drakulu iz Direktora. A nije panker, osvedočeni je hipik. Oduvek sam voleo takve sulude kombinacije. Milan Mumin, frontmen Love Huntersa, lako ulazi pod kožu. Potpuno atipični Novosađanin, ne zna se da li brže misli ili priča, odajući utisak da bi, poput Fidela Kastra, mogao satima da skače sa teme na temu i drži vam pažnju, da ima u rezervi hiljade i hiljade neispričanih priča koje će jednog dana spakovati u albume ili knjige… I sada ja treba da svedem razgovor sa njim na dvadesetak minuta… Kako kada je spisak tema podugačak?! Novi album, reizdanje “Everclassica” na vinilu, prednovogodišnji koncert u SKCNS Fabrici, priče iz Amerike… Naravno, razgovor je trajao duplo duže, a rezultate istog čitajte u narednim redovima.

Novi album je na prvo slušanje mekši, emotivniji, više okrenut ka ženskom rodu. Šta se to promenilo kod tebe?

Mumin: Prosto, pravio sam ga u raznim etapama i voleo bih da to ima neke veze sa sazrevanjem. Mada, mi smo u jednom momentu odustali od same forme albuma, ali smo joj se kasnije vratili kada smo shvatili da imamo puno singlova, to jest više nego dovoljno materijala. Dobro si primetio, album je nešto ženstveniji jer ima mnogo više ženskih vokala nego što je za Hanterse uobičajeno. Gostuju nam Frajle na jednoj pesmi, tu je i Ana Perišić… Uglavnom sam tokom karijere ja samom sebi pevao vokale. Kako smo i želeli, album je malo šareniji u smislu da neke tipične instrumente koristimo na atipičan način, da neke interesantne, ne tako često korišćene instrumente, upotrebljavamo na klasičan način… Ono što je meni naročito drago je da će publika po prvi put čuti bendžo, mandolinu, ukulele, havajsku gitaru… Nikada mi nismo vijali neki specifičan vajb, voleo sam da u prostoriji za vežbanje neke stvari zaokružimo do 70-80 odsto, a da uvek dopustimo 20 odsto ne klasične improvizacije, već da nas sudba kleta negde usmeri. Na ovom albumu je bilo pregršt nekih sudbinskih epiloga. Na primer, u pesmi “Black & Blue” pomislio sam da bismo mogli da angažujemo profi pevače, prvake opere. A moja žena je došla na potpuno sumanutu ideju da u te svrhe pozovemo drugara koji je operski pevač, ali je kafanjeros, pošto su ga izbacili iz svih tih horova. No, kako voli operu, on i dalje zaurlava te Toske i Aide kada se otruje sa nama. “Pa, što vam ne peva Đole Operski div”, predložila je moja žena, a ja sam se oduševio tom idejom. Bilo je još mnogo takvih sudbinskih rešenja koja su najbolja zato što su i najjednostavnija, najdostupnija, najspontanija i sa takvim stvarima nikada nema greške. Zvali smo još neke naše ljude koji i nisu neki popularni muzičari, više su naši drugari, komšije…

Otkud naziv “Mother Mono Father Demo”?

Mumin: Očito sam old school, jednako volim i mono i demo, i vremenom sam skontao da sam dete stare analogije, mono sistema, gramofonskih ploča, zbog čega želim da se svi naši albumi nađu na vinilu. Osim toga, primetio sam da neke moje pesme bolje zvuče u demo verziji. Ta mi se verzija negde ureže i ostane žal za njom, i pored toga što finalna verzija zvuči sjajno. Nekako sam, u suštini, poluprotivnik miksanja, remiksovanja, masteringa, produkcije, preprodukcije, pa je to jedan od razloga zašto su mi demo verzije jako drage. Slučaj je hteo da se u završnici albuma, kada je on već i dobio ime, moji otac i majka razbole i ja sam ih u nekom kratkom roku izgubio. Tako je i sudbina rekla da je ovo neki omaž i posveta njima, pa mi je tek u tom trenutku ceo akord bio zaokružen.

Žao mi je, nisam znao da te je tako nešto zadesilo…

Mumin: Pa… (uzdah) Neki albumi u mojoj karijeri su išli glatko, a neki nisu. Sreća je da ovih drugih nije tako puno. Neka ružna uspomena bi mogla da me veže za album iz 2000. godine “Harley Krishna”, kada sam ja bio u velikom psihičkom rastrojstvu i ceo bend je patio zbog mene, a onda i ja zbog celog benda. Lomio sam se između dve žene, puno pio, dosta me je depresija mučila. Na kraju, komercijalni uspeh tog albuma nije izostao, a neke pesme sa njega su mi veoma drage.

Na novom albumu urađen je spot za numeru “IFL” sa vizuelizacijom u kojoj ti menjaš različita lica i u jednom trenutku se kao jedno od njih pojavljuje… kondom! O čemu se radi?!

Mumin: Hahaha… Pa, ja sam dao odrešene ruke mom starom drugaru i dizajneru, koji je dizajnirao i taj gorenavedeni album (Harley Krishna). Milan Letić je ozbiljan, vrhunski dizajner koji nam uvek napravi drugarsku cenu i za to što platimo uvek dobijemo neuporedivo više. Neki dogovor sa njim bio je da ne radimo spot kao spot, nego da probamo sa tim nekim minijaturama i vizualima upravo da bismo išli u korak s vremenom na Tik-Tokovima, Instagramima… Znaš i sam da danas nikoga ne zanima da gleda neki sadržaj duže od 3-5 sekundi. No, na kraju ćemo sigurno imati jedan ili dva nova spota na ovom albumu. A kada je čuo da ćemo izdati „Everclassic“ na vinilu i da se slavi 30 godina tog albuma, Milan je rekao da ima dobru ideju i da on časti rešenje za taj vinil. „Everclassic“ je u ono doba krize izdat samo na kaseti, a kasnije, kada smo prešli u Komunu, objavljen je i na CD-u, ali je to originalno dizajnersko rešenje našeg drugara Duleta Savića Duće premundureno na CD. I onda Letić kaže „već smo premundurili kasetu na CD, nećemo valjda i CD na vinil, nema mi logike“. I onda je on došao na fenomenalnu ideju, kojom sam ja bio veoma oduševljen, a to je da stavimo 3D sliku kasete na omot vinila, što je meni bilo tako slatko, originalno i nepretenciozno. Inače, ne postavljam uslove svojim režiserima, producentima i dizajnerima, jedino što od njih tražim je da rešenja ne budu dosadna i pretenciozna.

Kako si i sam jednom prilikom rekao, naziv benda „Love Hunters“ je došao iz tih nekih tinejdžerskih dana, kada niko od vas nije imao devojku, pa ste ih mahnito „lovili“…

Mumin: Da, klinčadija u potrazi za ribama. I onda „šta ćemo, kako ćemo“… Tadašnji basista Laci je još u osnovnoj školi imao bend „Vesela šlajmara“ i bio je školska rok zvezda, punio je fiskulturne sale i imao neki poluhit „Marta, Marta, al’ te sere karta“. I on je imao predlog da ostane njegovo ime benda, Medan je imao ideju da se zovemo „Snegovi Kilimandžara“, a Singer se tada palio na U2 i njihov album „Joshua Tree“, pa je na generalnoj probi, na kojoj je i doneta odluka o imenu benda, rekao: „Ja se zovem Joshua, a vi kako hoćete“. Na kraju je prihvaćen moj predlog „Love Hunters“, kao najpitkiji i najsmisleniji.

I, jeste li „uhvatili ljubav“ u međuvremenu? Ili je bilo kao kod Goribora „jureći ljubav hvatao sam samo kraj“?

Mumin: Neee, nije… Mogu sa ponosom da kažem da sam dobar deo života bio nesrećan, ne u smislu da sam se tražio, jer sam od prvog momenta znao šta ću biti. Govorim o privatnom životu, o ljubavi i moram da priznam da me tu nije išlo. Imao sam nesreću da uglavnom nailazim na neadekvatne osobe. Ja sam umetnik, pa sam lud kao takav, ne treba mi još i takva žena, jer ludo na ludo ne izađe na dobro. Negde mi je uvek bio potreban oslonac, muza, i neke žene su mi to zaista i bile, ali na kraju sam, ipak, želeo tu toplinu doma, porodicu, decu, iako sam sebe lagao da to ne želim. Dugo sam imao grižu savesti kada sam ostavljao te žene, razmišljao sam da li sam ih ugrobario, da li sam im traćio vreme… A na kraju sam video da su sve one uglavnom ostale same. Dakle, nije ih zanimalo isto što i mene. Dugo me je mučio taj „twist of fate“, ali je iz toga bilo i pozitivnih stvari, puno lepih pesama, dobre poezije. A sada, sa 52 godine, mogu slobodno da kažem da sam srećan čovek. Mada, znaš i ono, ne može srećan čovek da piše pesme. I, zaista, ja neko vreme ništa nisam pisao, malo sam tavorio. No, sreća u nesreći je što ja imam ceo novi album spreman, tako da imam ideja, projekata, svega… Svih desetak pesama negde postoje, kao kostur, crtica… Ove godine, ili one tamo, treba i knjiga da izađe, poslednja mi je objavljena 2000. godine. Videću, i u Americi imam neke planove, što akustik, što elektrik… Voleo bih u nekoj perspektivi sa nekim džez triom ili kvartetom da uradim jedan album, ili da oni sviraju moje hitove, a ja da pevam. Velika mi je želja da uradim nešto i sa nekim ruskim vojnim orkestrom, poput orkestra Aleksandrov koji je stradao u avionskoj nesreći. Ideja je da samo glasovno učestvuju, a ja da urlam preko njih. Dakle, da to bude vokalni album bez ikakvih instrumenata.

Pomenuo si ljubav, porodicu, decu, toplinu porodičnog doma… Jesi li i u kojoj meri  patrijarhalan i tradicionalan? Ovo te pitam zbog one pesme „Save Your Body For Your Loving Man“ sa „Everclassica“…

Mumin: Hahaha, u suštini nisam. Nisam nešto ni religiozan niti tradicionalan. No, opet, znaš me… Ja nikada nisam bio u tom fazonu, ja ni sada nisam u tom fazonu (braka, dece…). Ali, da mi je ova pamet u ono vreme, imao bih desetoro dece. Duboko sam ubeđen da je sve sem toga sviranje onoj stvari. Dozvoljavam ako je u pitanju neki ozbiljan bračni par, neki naučnici, šta već… da neko dogovorno nema decu, to mogu da shvatim. Ali, bračni parovi koji ne žele… To je kao da imaš dva spomenika u kući. Naravno, uvek ima tih strahova, ja sam ih prvi proživeo: da li ću biti dobar otac, da li ću biti dobar muž, čovek… Toliko sam zla naneo ljudima tokom života, toliko sam ljudi rastužio da je moja dužnost da svojom muzikom, a potom i na druge načine, celim svojim bićem, činim dobra dela. Dakle, nisam nešto ni religiozan niti patrijarhalan, ali sam duboko ubeđen da uložena ljubav mora da se vrati čoveku.

A kako se onda pojavila „Save Your Body For Your Loving Man?

Mumin: Imao sam te neke malo isključive fazone, kada sam malo ljubomorisao. Neki mi drugar skine ribu, ili ja njemu, iako je tuđa riba uvek bila svetinja. Par puta se to nije znalo zbog manjka komunikacije i drugih klinačkih budalaština…

Da li i danas misliš isto? Da li bi ponovo otpevao tu pesmu?

Mumin: Bilo je i puno nezrelosti u tim tadašnjim tekstovima, ali oni su sada tako slatki i naivni, meni se to baš dopada. Ali, to treba ostaviti da stoji tamo, u tom vremenu… Mada, to je zanimljiva tema, vidim da mnogi umetnici sada prepevavaju sami sebe. Ekipa iz Obojenog programa je pre dosta godina otišla u Holandiju kod Gileta Ćirića, našeg pokojnog drugara, i ponovo snimila svoj prvi album. Meni je to malo bezveze, prvi i drugi album mi baš imaju dušu, fantaziju, još ih je i Koja producirao i to nikako ne treba dirati. Zamisli sada Frica i Saleta Verudu da ponovo snime stare hitove bez pokojnog Tuste, niđe veze…

Da li bi mogao da opišeš splet misli i emocija koji te obuzmu kada u Kamikazama kreneš sa onim „Pa-ra-ra-ra-ra-ra“?

Mumin: Teško je to opisati, s obzirom da sam nedavno izgubio oca. Pesma je posvećena njemu, uvek sam se prisećao njega kada bih to pevao, pogotovo sada kada ga nema, teško mi je. Ima par takvih autobiografskih, životnih pesama koje su baš direktno iz nekih međuljudskih odnosa proistekle, nekada iz tragedija, a najčešće iz nesuglasica. Ta seta nije nužno negativna, nekad pustim suzu, a nekada sa radošću otpevam. Na nedavnom koncertu u Beogradu dirnula me je pesma „The Aunt“ sa poslednjeg albuma, to je moja tetka iz San Franciska kod koje sam otišao prilikom prvog boravka u Americi. Bila je ljuta na mene što sam rešio da ostanem i sređujem sebi papire, valjda je pomislila da ću tamo ostati ilegalno i da ću je startovati za lovu i sve to. U međuvremenu mi je oprostila, ali obrisi ove pesme su nastali još tada, a tome ima petnaestak godina.

Naravno, ne može intervju sa tobom bez Amerike kao teme… Pa, kako Amerikanci reaguju kada čuju tvoj engleski, kako te doživljavaju? Nekako najsličnije tebi zvuči Eugene iz Gogol Bordella. Ili Rade Šerbedžija u holivudskim filmovima…

Mumin: Najčešće misle da sam Irac ili Nemac, mada ima mnogo onih koji pogode iz prve da sam iz neke od slovenskih zemalja. No, svima se dopada moj glas zato što zvuči iskreno, zato što je u čelepenku… Koliko ti se puta desi da staneš ispred bine, slušaš neki bend… i vidiš da je to fejk, da im ništa ne veruješ…

Ako zaboravimo na Bruklin, Menhetn, „Seks i grad“, svetla velegrada… Kako je za malog, običnog čoveka živeti u Njujorku?

Mumin: Pa, meni je predivno. Znaš, Amerika nije za svakoga. Poznajem mnogo ljudi koji je ne vole. Imam neke prijatelje koji žive u Nemačkoj, i vole tu zemlju, ali Ameriku ne vole. I ja onda pitam prijateljicu „pa, gde si ti to bila u Americi“, a ona kaže „bila sam dve nedelje u Oklahomi“. Pa, znaš, nije to isto kad fasuješ selendru i kad odeš u Njujork, Oklahoma nije reper. Ja sam od prvog momenta zaljubljen u Njujork i sve mi se tamo dopada. Mnogi se ne slažu sa mnom i pljuju me zbog toga, ali Amerikanci su najbolji ljudi na svetu. Ako ne računam svoju zemlju, mada mi i nismo slobodni, jedino sam možda u Parizu osetio taj nivo slobode kao u Americi. Ne znam kako to da objasnim, da li zbog širine, konglomerata… Mada, ne vidim sebe ni zakucanog u Njujorku, daleko od toga, ali ni u Novom Sadu. Upravo tako kako živim, tako mi i odgovara, mada je za tako nešto bilo potrebno vremena. Ja bih toplo preporučio mladima da se otisnu u beli svet, probaju negde nešto, mada je teško reći nekome „idi i vozi kamion“ ili šta već. Svakako, videćeš svet, zaradićeš neke novce, otvoriće ti se neka vrata… Ja sam imao jasan plan, meni nikakva emigracija nije padala na pamet. Niti sam želeo da emigriram, niti sam emigrirao.

Ljudi te pamte i po učešću u „Velikom bratu“. Jesi li u bilo kom trenutku pomislio „šta mi je ovo trebalo u životu“?

Mumin: Nisam, jer, u suštini, ja ni sada nemam gde da promovišem svoju umetnost. Tada pogotovo nisam imao gde, s obzirom da su se Hantersi u tom trenutku na neko vreme i razišli, a ja sam imao svoj prvi američki solo album. Malo me nije bilo u medijima, malo je bilo i otklona zbog odlaska u Ameriku… A, zapravo, ja nikada nisam „otišao“, to i dan-danas objašnjavam ljudima, da sam ja više tu nego tamo. U tom trenutku nisam mogao da smislim ništa učinkovitije da etabliram i promovišem svoju umetnost. Još na početku su me tražili za prvi VIP „Big Brother“ na B92, kada su učestvovali Era Ojdanić i Ajs Nigrutin, a ja sam tada bio u Americi. A onda je „Veliki brat“ prešao na Pink i tada smo se nahvatali. Gledanost ulaska i izlaska bila je oko četiri miliona, a oko dva miliona ljudi nas je gledalo svakog dana. I to je ono što sam želeo: da za mene zna i poslednja baba koja prodaje krompir na pijaci. Nije mi novac bio presudan, samo sam želeo da se čuje priča. Kao i uvek u životu, znao sam šta hoću i šta neću. Nije me zanimalo da 100 dana sedim tamo, kao u regularnom „Velikom bratu“. VIP je trajao četiri puta po sedam dana i znao sam da mi manje od dve nedelje nije dobro za posao, a da više od dve nedelje neću izdržati. I super je bilo što su me izbacili ravno na dve nedelje. Na tom talasu sam gostovao po raznim drugim emisijama. Mnogi su znali za Hanterse, ali nisu znali za mene i obrnuto. I to je ono što sam hteo da raščivijam, pa sam se sve vreme pred kamerama u tom smeru i ponašao. Tada sam imao novi album i trudio sam se da ga ispromovišem. Više nije bilo Kize Betmena, Nikole Suvačarova… tako da nije bilo ni medija gde možeš da promovišeš muziku.

 

Nedavno si kod Ivana Ivanovića rekao da je Niš gurmanski centar Srbije. U koje kafane voliš da odeš kada si tamo?

Mumin: Nekako me put najčešće odvede u „Mrak“ i „Orač“, a često znam da odem i u „Mali vikend“, „Mali podrum“, te u „Etno podrum Brka“ u Jelašnici. „Skadarlija“ je oduvek bila legendarno mesto, „Meze“ je takođe odlična kafana… Često sam išao i „Kod Rajka“ u Kazandžijskom sokačetu, mada on nije Nišlija, ali mu je hrana vrhunska. Odlazio sam i u „Galiju“, „Staru Srbiju“, „Nišlijsku mehanu“, a imao sam čast i da upoznam Jocu i Nenu dok je i njihov restoran postojao, a kod „Amerikanca“ sam voleo da odem na jagnjetinu. Kada smo u tom kraju, obično odemo i kod kuma Ive Denića u Knjaževac, gde takođe imaju jedan vrhunski restoran, a usput obavezno svratimo u Svrljig kod „Kamiondžija“. Dakle, u Nišu i okolini nema greške sa kafanama.

Love Hunters u Zappa Bazi: Veliki povratak Velikog benda

Tagovi: Love Hunters, Milan Mumin, Novi Sad