Nemanja Kojić Kojot (Eyesburn): Non-stop sam zauzet muzikom

Malo su nam kraći fitilji i više idemo na nerve jedni drugima… Roadrunner Records nisu želeli bend iz Istočne Evrope pre dve decenije… Ovo što se nama sada dešava je novi svetski poredak, ali na srpski način… Digitalna agresija je enormna…

Govorim u svoje ime, ali verujem da će se i mnogi drugi složiti: da nije bilo tako dobre, iskrene i kvalitetne muzike tokom devedesetih, ne znam u kakvom mentalnom stanju bih dočekao srednje godine i da li bih ih uopšte i dočekao. Istina, muzika nije mogla u potpunosti da izmeni tadašnju krvnu sliku društva, ali je mogla da bude svojevrsni stent koji je olakšavao protok krvi i omogućavao „pumpi“ da kako-tako radi. Naravno, trebalo bi mnogo vremena da se pobroje svi značajni bendovi i albumi iz tog vremena, ali i dan-danas pamtim svoje oduševljenje nakon prvog slušanja albuma „Dog Life“. A šta tek reći za „Fool Control“ i „Solid“, koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji srpskog rokenrola. Prosto rečeno, Eyesburn i Nemanja Kojić Kojot NIKADA nisu razočarali. Naprotiv, kako je vreme odmicalo, samo su sve više i više dizali lestvicu, što jednako važi i za produkciju i za žive nastupe. Posle dužeg vremena bio sam u prilici da ih čujem uživo u novosadskoj SKCNS „Fabrici“. I to baš na Kojotov rođendan!

Vreme brzo prolazi… Imaš li u svesti da će naredne godine biti tri decenije kako Eyesburn postoji?

Kojot: Naravno, svakog dana razmišljam o tome i pričam sa drugarima iz benda. Ne očekujemo mi sad neku pompu povodom toga, ali ćemo verovatno na isti ovakav način to obeležiti – koncertima za našu publiku, naš svet i ljude koji vole bend.

Možda i novim albumom? Za poslednjih 17 godina izdali ste samo dva…

Kojot: Možda bude nekih novih singlova. Kod nas je album preveliki proces, jer mi smo svi ponaosob veoma zauzeti muzikom. Ja imam još dva benda i solo karijeru pored Eyesburna, naš basista Laza je stomatolog, Alek je studijski i session muzičar, svira sa svima koji ga pozovu, pošto je sjajan bubnjar, Lale radi kao tonac… Mi sada baš i nemamo tu privilegiju, a trenutno smo i bez prostorije, tako da idemo kao demo bendovi i iznajmljujemo prostor u lokalnim studijima da bismo se uvežbavali za koncerte. A sve to se dešava zato što u ovoj zemlji ne može da se živi od jednog benda ako nemaš neki posao pored toga. Ja se jedino bavim muzikom i to su moji redovni i ekstra poslovi. Ja sam non-stop zauzet nekom muzikom, to je uglavnom reggae, ali imam i hard core i grunge bend koji nisu nešto zapaženi, jer to je sve low-fi u poređenju sa Eyesburnom, to su sve male svirke.

Šta bi izdvojio kao najvažnije momente u ove tri decenije rada?

Kojot: Naravno da su to albumi Eyesburna, naročito „Fool Control“, „Solid“, a bogme i ovaj poslednji „Troops Of Light“ posle toliko godina pauze i sa ovom manje-više originalnom postavom. Imam i par svojih dobrih reggae albuma koji su veoma slušani u tim muzičkim krugovima na sve četiri strane sveta. Svirao sam na dva albuma nominovana za Grammy, sarađivao sam sa Lee Scratch Perryjem, prvim producentom Boba Marlija, koji je preminuo pre dve godine… Ja kao solo izvođač imam 16 izdatih albuma i nebrojeno mnogo singlova, i sve to na vinilu i diskovima. Mnogo toga još ima, ni sam više ne mogu da se setim, jer ja non-stop nešto snimam.

Kada govorimo o Eyesburnu, bilo je baš napeto 2016. godine, pred 50. Zaječarsku gitarijadu. Tada ste objavili „definitivni“ prekid rada, otkazani su i brojni koncerti i nastupi na festivalima… No, na kraju ste se, ipak, predomislili. Šta je presudilo?

Kojot: Mi smo odrasli zajedno, ime Eyesburn je tek malo mlađe od imena Aleksandar Petrović, Nemanja Kojić i Vladimir Lazić. Napravili smo bend kada smo imali 17-18 godina, a ja sada imam 48, sutra (17.12.) mi je rođendan…

Živ i zdrav nam bio još mnogo godina! I da dočekaš slobodu u ovoj zemlji.

Kojot: Hvala, nadam se i tome, na neki način… Nadam se slobodi i normalnom životu, da prestane animozitet među ljudima zbog različitih političkih opredeljenja. Ja preko leta živim u Starim Banovcima, na pola puta od Beograda do Novog Sada, i tamo se svi držimo zajedno i volimo bez obzira na političko opredeljenje. Zaista sam apolitičan kada govorimo o strankama, to me uopšte ne zanima, ali bih voleo da se stvari na političkoj sceni malo brže i češće menjaju.

Dakle, šta je presudilo da bend opstane?

Kojot: To je prijateljstvo koje traje trideset i kusur godina, mi se svi znamo i pre Eyesburna. Upoznali smo se nekih 5-6 godina pre nastanka benda, što znači da naše prijateljstvo traje skoro četiri decenije. Vreme brzo prolazi, svašta se tu dešava… A mi kao duševno transparentne ličnosti ne možemo da krijemo emocije i ponekad reagujemo malo grubo jedni prema drugima, što je i bio razlog da razmišljamo o razlazu. Na kraju smo, ipak, ostali zajedno jer oni su bukvalno moja druga porodica. Sve drugo u životu mogu da biram, ali njih ne mogu, jer oni su od početka uz mene. Možda se, gledano sa strane, ljudima čini da sam ja glavni u toj priči. Ja jesam pokretač te neke osnovne ideje, ali ona ne bi imala taj oblik i ne bi bila toliko moćna bez mojih prijatelja iz benda, i zbog toga su oni za mene nezamenljivi. Mogu da radim neke druge projekte, ali Eyesburn sa drugim ljudima… Pokušao sam, i to je bilo super, ali je te poduhvate trebalo nazvati drugim imenom.

Možemo da kažemo da su „Fool Control“ i „Solid“ bili neka vrsta prekretnice, momenti kada ste sazrevali kao bend.

Kojot: Da, definitivno. Možda je to do godina koje smo tada imali, do strasti prema muzici koju smo osećali kao dvadesetpetogodišnjaci. U međuvremenu, dešavaju se promene, dolazi kriza srednjih godina, ljudi se menjaju, bore se istovremeno sami sa sobom i sa onim što ih okružuje… Mi sad, naravno, ne sedimo svako veče zajedno, ne pijemo pivo i pušimo vutru kao što smo to radili ranije. No, i dalje smo, sada kao pedesetogodišnjaci, bliski i neizbežni jedni drugima u životu. Ne kažem da smo gotovi, imaćemo mi još snage. Uostalom, Lemi je cepao do sedamdesete, Ozi se i dalje drži, neki moji reggae uzori su takođe u poznim godinama izbacili svoje najbolje i najlepše albume… Dakle, definitivno to više nije svakodnevna bleja, druženje, sedenje po parkovima, ispred dragstora… Život se malo promenio, imamo veće odgovornosti, neki od nas imaju i decu. Malo su nam fitilji kraći, malo više idemo na nerve jedni drugima, ali je sve to u granicama podnošljivog.

Prelazak iz buntovnih devedesetih u novi milenijum su na domaćoj sceni obeležili Darkwood Dub, KKN, Eyesburn, Sunshine, Jarboli… Ali, jedino vama su se otvorila i vrata internacionalne karijere. Zbog čega se taj potencijal na kraju nije realizovao?

Kojot: Pa, iskreno ću ti reći jednu stvar. U to vreme, kada smo mi imali priliku da budemo internacionalni bend, nije bilo nikoga iz Istočne Evrope u krugu velikih, bilo je samo bendova iz Velike Britanije i Amerike. Čak je i Francuzima, Belgijancima, Holanđanima… bilo teško da se probiju, niko nije postojao osim Amerikanaca i Engleza. Sada na toj hardcore sceni imaš bendove iz Istočne Evrope koji rade solo turneje i stoje rame uz rame sa američkim bendovima. U ono vreme je to bilo nemoguće. Sa druge strane, kada se nama ta prilika ukazala 2004. i 2005. godine, tada je muzički biznis menjao svoj tok, tada su nestajali CD-ovi i ploče, sve je odlazilo u zaborav i sistem distribucije muzike se menjao. A mi smo u tom trenutku bili u situaciji da idemo na turneju sa Soulfly i Maxom Cavalerom. I tada su u Roadrunner Records za nas rekli „super su oni, slatki su kao šećer, dobro sviraju, mladi su, dobro izgledaju, imaju energiju, ali mi nemamo uslova i volje da radimo sa bendom iz Istočne Evrope“. To je tada bila realnost, svet nije bio zainteresovan za hardcore-metal-reggae influenced bend iz ovih krajeva na internacionalnoj sceni.

Poslednji put kada smo razgovarali tema je bila album „How Much For Freedom“ i konstatovali smo da sloboda nema cenu. Međutim, iz sadašnje perspektive se postavlja drugačije pitanje: koju smo mi cenu, kao slobodoljubiv narod, spremni da platimo kako bismo došli do slobode? Zašto više nema bunta i borbe za slobodu?

Kojot: Zato što je ovo što se nama sada dešava novi svetski poredak na srpski način, prilagođen našem mentalitetu. Ovde se ljudi i dalje vole međusobno, tu nema problema. Ali, u svakoj zemlji politički oponenti pujdaju ljude jedne na druge. To je u Srbiji došlo do velikog izražaja i ovde je zaista teško živeti. Ja sam dobar komšija, dobar drug, lično ne osećam toliko posledice svih tih dešavanja. Ali, ta internet, digitalna agresija je enormna i ona samo dovodi do srpske verzije tog globalnog ludila, mislim da smo ponajviše zbog toga nesrećni kao narod. Ipak, ljudi koji često putuju dobro znaju da takva vrsta teskobe postoji svuda.

Da li misliš da je sloboda uopšte moguća u digitalnom svetu, u svetu eUprave, satelita, dronova, čipova… ?

Kojot: Ne mislim, jer ja u tom „idealnom“ svetu komunikacije od svoje banke nisam dobio informaciju da su se oni uparili sa drugom bankom i da moj račun više nije aktivan, da sve što ljudi meni uplaćuju na taj račun ne postoji. Eto, toliko je taj svet savršen…

Hornsman Coyote je nedavno završio snimanje svog novog albuma u saradnji sa Del Arno Bandom. Šta možemo da očekujemo od tog albuma?

Kojot: Nakon punk-rock benda Mind Rape, Del Arno Band je prvi ozbiljan sastav u koji sam ušao. Sve je sa njima krenulo sjajno i veoma sam srećan što mi je Jovan Matić ustupio svoj kompletan personal. Konceptualno su uobličili pesme koje sam ja snimio na akustičnoj gitari kod kuće i poslao im ih kao demo snimak. Oni su sve to lepo razradili i od toga napravili jednu prelepu reggae simfoniju. To će biti moj prvi album na „jugoslovenskom“ jeziku, za sve ljude sa ovih prostora. Jako mu se radujem, mislim da je to baš dobar album koji će doneti i osmehe i suze, i radost i tugu… Nema previše pesama, ima ih svega osam, ali ima i osam dub verzija, odnosno osam remiksa. Dakle, biće to dupli album, dva puta po osam numera.

Tagovi: Eyesburn, intervju, Nemanja Kojić Kojot