Nenad Baraković Bara: Melanholija je funkcionalno stanje

Luzergrad je esencija, reč koja obuhvata sve malignitete u društvu… Sloboda je suverenitet, količina novca koju imaš u džepu… Angažovanost je moguća samo ako je aminovana odozgo

Zašto Luzergrad? Da li zbog toga što je luzerstvo večita stigma u rokenrolu koji je neizostavni deo tvog života, zbog ovog podneblja koje nas čini luzerima ili je to neko tvoje lično iskustvo?

Bara: Pre tri godine je, takođe u izdanju “No Rules”, izdata moja prva knjiga “Besparačke priče”. U nekim od tih priča pojavljivao se i taj Luzergrad, pa me je urednica izdavačke kuće pozvala i rekla da želi da napišem celu knjigu o Luzergradu, što sam ja i uradio. Ima u njemu rokenrola, ima i gubitnika, malo je i do sredine, ali ništa od toga nije konstantna linija. Recimo da sam na neki karikaturalan način pokušao da približim sliku stvarnosti u kojoj živimo.

Da li je mesto u kome živiš (Beočin) neka vrsta “luzegrada”? Jesu li ljudi koje srećeš luzeri?

Bara: Celo čovečanstvo je u suštini luzersko, jer retko šta i retko gde stvari idu nabolje. Dule Nedeljković mi je rekao: “Ti si baš super gari, trebalo je da roman nazoveš “Garigrad””. A meni je “luzergrad” esencija, reč koja obuhvata sve te neke malignitete u društvu.

Šta je onda uspeh u ovakvom sistemu vrednosti?

Bara: Očigledno je da je materijalna dobit najviše na ceni, a da su ljudi koji nešto rade iz ljubavi čista gerila. Ja lično nemam neka posebna merila uspešnosti.

Je li ovo o čemu ti pišeš autobiografija?

Bara: Pa, nije baš autobiografija, ali može biti neka mešavina fikcije i autobiografije, jer čovek na neki način mora da prođe kroz to o čemu piše. Više su to neka zapažanja, pripovedanje, naročito o arhetipovima ljudi koji su oko nas. Nisam ja Brus Springstin da bih delio neku autobiografsku pamet, pre će to biti neka beleška o trenutku u kojem sam ja možda sazreo, a možda i nisam (smeh).

Kako se osećaš nakon što si iz sebe izbacio dve knjige? Nije to baš mala stvar za nekoga ko ima 32 godine…

Bara: Prvo te smatraju za budalu koja “nešto piše”, ali onda dobiješ povratnu energiju od medija i publike, pa krenu da se raspituju o tebi. Mada, u suštini se ništa nije promenilo, samo ljudi promene odnos prema pojedincu u datom trenutku. “Luzergrad” je bio među 188 knjiga koje su bile u konkurenciji za NIN-ovu nagradu, mada ja nisam ni znao za to, urednica je poslala knjigu bez mog znanja. U suštini, ne znači mi ništa što je bio jedan od 188, značilo bi mi da bude prvi.

Da li se, nakon dve knjige, promenio tvoj odnos prema pisanju? Je li to i dalje samo potreba da nešto izbaciš iz sebe ili je to i intelektualni izazov?

Bara: Kod mene je to dolazilo prirodno. Bavio sam se muzikom, bavim se novinarstvom i dalje, bio sam na bini, iza bine… I onda mi je došlo da nešto napišem, a da to nije izveštaj sa koncerta ili recenzija albuma. Tako sam krenuo da objavljujem kratke priče po nekim sajtovima, pa su one spojene u zbirku koja je nazvana “Besparačke priče”. I onda je, kao što sam već rekao, urednica tražila od mene da napišem celu knjigu o Luzergradu smatrajući da to ima komercijalni potencijal. Mada, ja baš i ne razumem šta to znači komercijalni potencijal, nešto se i ne slažem sa time. Što bi moj drugar rekao: „Ako hoćeš da budeš komercijalan, piši kao Nele Karajlić“.

Kakav onda potencijal ima ova knjiga?

Bara: Bilo bi pretenciozno reći da će neko postati pametniji nakon čitanja moje knjige, nisam ja nikakav Mesija.

Zašto onda pišeš?

Bara: To je neka vrsta rada na sebi. Postaješ bolji novinar, bolje zapažaš neke stvari… Prva knjiga jeste bila potreba da se nešto izbaci iz sebe, a sada mi je već bilo važno i da to stilski bude kako treba. Onda i više stvari pročitaš, jer čitanje je veoma važno ako nešto želiš da napišeš. Mada, na mene je više uticala muzika, pa se tako neke plejliste provlače kroz „Luzergrad“. Nakon prve knjige se nekako desilo da sam narednih par godina više bio u muzici, ali sam u novinarstvu bio sve vreme jer od toga i živim. Potom mi se javio prvi gitarista Psihomodo Popa Saša Novak i rekao da mu je neophodan gitarista, pa sam se posvetio muzici. U međuvremenu sam postao i deo benda Bunker 13. Sa druge strane, kao novinar sam napisao PR tekst za oproštajni koncert Hladnog piva, što je meni puno značilo kao nekome ko je u mladosti slušao taj bend. To sam isto uradio i za Atheist Rap povodom 35 godina postojanja benda. Takođe, napisao sam i pogovor za knjigu Borisa Leinera „Sve bio je ritam“. Iako je Branimir Štulić tu knjigu ispljuvao, meni je bilo drago što je Leiner odabrao baš moj tekst, a ne tekst nekog drugog pisca sa većim kredibilitetom.

Imaš zanimljiva muzička interesovanja koja sežu mnogo iza perioda u kome si ti rođen. Otkud to?

Bara: Početkom devedesetih i dvehiljaditih su se na Trećem kanalu mogli videti EKV, Block Out, Bjesovi, Džukele, Goblini… Takođe, i Novi Sad je imao „Gruvanje“, pa nisi morao puno da istražuješ da bi došao do dobre muzike. Mladi sada moraju mnogo više da eksperimentišu i čeprkaju kako bi došli do kvaliteta.

Nisi prvi koji piše o nekom imaginarnom gradu i dešavanjima u njemu. Setimo se Nišlije Zorana Ćirića, koji je kroz svoja književna dela provukao priču o Nišvilu…

Bara: Baš nedavno sam čitao Ćirića, a i Dejan Stojiljković ima nešto slično u „Levoj strani druma“. Naravno, nisam ja izmislio toplu vodu. Takav stil se ponekad naziva „petparačka književnost“, što je i bio razlog da ja svoju prvu knjigu nazovem „Besparačke priče“.

Sudeći po tvom muzičkom ukusu (Džoni Štulić, S vremena na vreme…), moglo bi se reći da si melanholik…

Bara: Volim ja i Clash, Police… Ali, neka bude, recimo da sam melahnolik.

Možda je to do Srema?

Bara: Uh, ravnica stvarno ume da bude problem… Voleo bih da vidim kako bi Nikola Vranjković stvarao kada bi živeo u Beočinu. Mada, melanholija nije nužno usporavanje. Ima i ona izreka „negujmo melanholiju tako da ne pređe u depresiju, negujmo ironiju tako da ne pređe u cinizam“. Stoga, mislim da su i melanholija i ironija i dalje neka vrsta funkcionalnih stanja.

Kad smo već kod Srema… Vinski ili svinjski Srem?

Bara: Pa, ja ne pijem, a pljeskavica i ćevapi uvek dolaze u obzir. Tako da… Svinjski Srem!

U rokenrolu si prisutan kako kroz sviranje, tako kroz i pisanje. Koliko sve to ima smisla s obzirom da javnost i mediji polako odustaju od rokenrola?

Bara: Ako ništa drugo, ostaće neki trag na mikroplanu. Sam proces stvaranja daje smisao, on je meni mnogo lepši nego momenat realizacije. Sa realizacijom kreće i trgovina, a ja njom ne znam da se bavim, barem kada je reč o mojim delima. Završni čin nekog projekta nije samo bar kod ili etiketa, to je ceo proces koji je trajao mesecima, godinama… Ja živim od svoje pisane reči. Kao što je rekao gitarista Kiza Zoranović: „Prvo moraš da živiš za muziku da bi kasnije živeo od nje“.

Zašto se večno provlači ta luzerska stigma kroz rokenrol? Zašto se ljudi koji su na bilo koji način u rokenrolu tretiraju kao luzeri?

Bara: Mislim da je to do same scene. Zašto bi Woodstock bio gubitništvo, zašto bi Nirvanin „Nevermind“ bio gubitništvo, zašto su Goblini pred 100 000 ljudi gubitništvo? Underground scena pravi samoizolaciju, kažu da su sami sebi dovoljni, da su odbačeni od drugih, a zapravo su sami sebe izopštili od društva, jer smatraju da sa njim nešto nije u redu.

Pritom, sve je manje roka, a sve više popa ili pop-roka, bunta u tekstovima gotovo i da nema. Metal sve više osvaja Evropu, a aktuelni koncept mu se oslanja na silovanje gitara i besmislene tekstove…

Bara: Pa, da, ljudi su besni… Govorim o besnoj srednjoj klasi, ljudi imaju sve i opet im je malo. A kada pričamo o angažovanim tekstovima… Kada ih je bilo, tada je bilo mejnstrim biti angažovan. Ko je 1980. godine dobio nagradu SKOJ-a za najbolji album? Pankrti, koji su tada bili više nego angažovani! Tada je i Bijelo dugme imalo angažovane tekstove, a kompletan novi talas je bio mainstream. Dakle, i tada smo imali montipajtonovsko društvo, a sada imamo isto to, samo unapređenu 2.0 verziju. Stoga, ne verujem da je bilo kakva angažovanost moguća ako nije aminovana odozgo. Drugo, kome i čemu biti angažovan sada? Sebi i svojoj zajednici? Ili da se angažujemo za jednu grupu milionera koji treba da pobede drugu grupu milionera?

Više sam mislio na osnovne principe za koje se rokenrol oduvek borio (sloboda, ljubav, pravda, istina), a koji su nikad manje zastupljeni u društvu…

Bara: Zastupljeni su u nazivu partija! I sve su to neka opšta mesta koja nisu definisana. Mi 30 godina pričamo o tim istim stvarima. Nedavno sam video spot Joe Strummera i Mescalerosa – Tony Adams iz 2001. godine. U tom spotu se vide i snimci od 5. oktobra 2000. u Srbiji sa fokusom na transparent „Za slobodne i poštene izbore“. I sada, 23 godine kasnije, priča se o istim stvarima. Zašto se za sve ovo vreme nije definisalo šta je sloboda, a šta pravda? Da li je pravda ako se čini nepravda na nekome ko je počinio nepravdu?

A šta je za tebe sloboda?

Bara: Sloboda je suverenitet, koliko novca imaš u džepu. Ona se kupuje novcem i ja uopšte nisam srećan što je to tako. U skladu sa time je i ona priča „kada plata pređe 2000 evra, onda se priča o lepom vremenu“. Mada, i reč suverenitet se zloupotrebljava, jednako kao i patriotizam, demokratija… za račun onih kojima to odgovara. Predstavlja se neka iskrivljena slika tih pojmova, gotova i formirana slika, a to je samim tim i ukidanje slobode jer ti nemaš mogućnost da opipaš, da vidiš šta je to i kako to izgleda.

Neki bi rekli da je sloboda odbacivanje konformizma i egzogeno datih stvari, te mogućnost da ti sam istražuješ…

Bara: Ali, onda svi imamo slobodu…

Ali, izgleda da je ne koristimo…

Bara: Onda je moje bavljenje novinarstvom, pisanjem, muzikom… traganje za slobodom. No, mnogo pametnije glave od mene su pokušavale da definišu slobodu, pa nisu uspele. Nama je nametnuto šta je loše i šta je dobro, imamo arhetip junaka i zlog momka, Betmena i Džokera. Ali, i Betmen je ponekad lud, nije baš normalno videti čoveka u odelu šišmiša. On je heroj u Gotamu, ali bi ga u Beočinu, Novom Sadu… gledali kao ludaka. Stoga, mislim da previše slobode nije dobro, da treba uvesti neku vrstu cenzure.

Tagovi: Luzergrad, Nenad Baraković Bara