Petar Peca Popović: I u rokenrolu imate pravo da ostarite

Bedna bi to revolucija bila da mi u njoj učestvujemo… Gibonni je propovednik, govori o istinskim vrednostima… Rokenrolom se nekada osvajala sloboda, a danas se guši… Važno je i da nas novi talasi ne odnesu, već da daju energiju koja može uticati da svi postanemo malo bolji nego što jesmo

Verujem da primećujete da jedno veliko (najveće) ime nedostaje na ovoj listi. Zapravo, ne nedostaje uopšte, jer naredni redovi su posvećeni upravo Petru Peci Popoviću, to jest on će ih lično ispuniti govoreći o nekim važnim momentima u svojoj karijeri i muzičkim događajima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Sa Popovićem smo razgovarali na književnom festivalu „Sofa“ u Novom Sadu, koji već šest godina unazad sa velikim uspehom organizuje „Bulevar Books“, knjižara koja svira.

Peca: Pišem od aprila 1967. godine, ali se uvek rado prisetim svoja dva teksta. Izdvojio bih tekst za NIN koji sam pisao pred dolazak Leonarda Koena (2009. godine) u Beograd. Neko mu je preveo taj tekst, a potom mi je Koen poslao poster sa lepom posvetom. Kada se koncert završio, ja sam za novine pisao o njemu. I taj tekst su preveli Koenu, a on ga je objavio na svom zvaničnom sajtu. Za nekoga kome je muzika bliska to su veoma važni momenti. Takođe, pre dve godine je objavljena autobiografija Tine Tarner pod nazivom „Moja ljubavna priča“. Izdavači su me pozvali i pitali da li bih želeo da napišem predgovor za tu knjigu. Isprva nisam hteo da pišem, želeo sam prvo da vidim tekst, da vidim šta je dodato prvoj autobiografiji „Ja, Tina“ iz 1986. godine. Kada sam pročitao tekst, rekao sam im da želim da pišem i napisao sam uvodni tekst. Celih mesec dana nisam dobio odgovor da li će taj tekst biti prihvaćen ili neće. Posle mesec dana su me pozvali i rekli da su preveli moj tekst na engleski jezik i poslali ga Tini na odobrenje. Onda sam ja pitao zašto su ga poslali, da bi mi oni potom odgovorili da nisu verovali da je istina to što sam ja napisao. Tek kada im je Tina potvrdila da je to istina, tekst je bio objavljen. To su dve stvari, dva teksta na koje sam ponosan. Prvi na svetu sam objavio informaciju da se Tina razvela od Ajka Tarnera 1976. godine.

Tina je nedavno preminula, kako ste se osećali kada su te vesti došle do Vas?

Peca: Nažalost, nije me ta informacija iznenadila. Jednom prilikom imao sam promociju svoje pretposlednje knjige u Cirihu, a u to vreme sam stanovao u Cugu. Jedne subote krenuo sam sa svojim domaćinom do Ciriškog jezera i zastali smo ispred Tininog dvorca. Potom je on pozvao ženu poreklom iz Bosne koja radi tamo, ona je izašla i rekla nam je da je Tina jako loše, da ne znaju koliko će izdržati.

Šta je za Vas lično značila Hajdučka česma i koncert Bijelog dugmeta čiji ste inicijator bili?

Peca: Jedno lepo nedeljno popodne u Topčideru. Po zapisniku, iskidana dva žbuna i jedna mladica na 100 hiljada ljudi. Zamislite da sada negde dovedete 100 hiljada ljudi, šta mislite da bi se dogodilo?

Mislio sam više na činjenicu da je to jedan od najposećenijih događaja u istoriji ex-Yu rokenrola.

Peca: Nije najposećeniji, ali jeste bio prvi. Od deset najposećenijih događaja u Beogradu ja sam umešan u sedam. Najposećeniji je 13. januar 1997. godine, proslava Srpske Nove godine na Trgu Republike. Tu je, prema nekim procenama, bilo 300 hiljada ljudi. Svirali su Balašević, Riblja čorba, Rambo Amadeus, Partibrejkersi, bio je to jedan zaista nezaboravan koncert. Ali, računa se ono što je bilo prvo, a Hajdučka česma jeste bila prva.

Šta je u ono vreme značilo „Biti rokenrol“, a šta danas u vreme tehnologije, interneta…?

Peca: Normalno, mi živimo u dva različita sveta, ni Zemlja nije na istom mestu gde je bila 1970. godine. Nisu bili isti tehnološki uslovi, nije bila ista publika, nisu bili isti razlozi… U ono vreme razlog za rokenrol bio je da se osvoji sloboda, a danas je jedan od razloga da se sloboda uguši.

Vidite li potencijal i snagu u mlađim generacijama?

Peca: Uvek postoje mlađe generacije, uvek postoje neki klinci sa gitarom i kompjuterom koji veruju da sa svojom pesmom mogu promeniti svet. Jedino što nam preostaje jeste da ih ohrabrimo i podržimo.

Da li biste nekoga izdvojili kao primer?

Peca: Nemam pravo da pričam o mladim ljudima, jer na njihove koncerte ne idem. Ja sam se najviše grozio kada neko mator dođe na moj koncert. Šta će on tamo? Mislio sam da je pripadnik policije ili državne bezbednosti. Volim da čujem nova izdanja kada se pojave, ali nema nekih velikih događaja i novih imena koji bi vas raspametili. Poslednji ko se pojavio i ostavio masu u nedoumici bila je Konstrakta na Pesmi Evrovizije, gde su mnogi rekli „evo nečeg drugačijeg“. To je bio pravi rokenrol, nešto što liči na trenutak u kome je stvoreno, a govori upravo o istom tom trenutku.

Istovremeno, imamo situaciju da brojni naši bendovi (Partibrejkers, Goblini, Obojeni Program…) slave po tri, četiri decenije postojanja i rada.

Peca: Kada smo neke moje kolege i ja ušli u ovu priču, tada je bila popularna pesma engleskog sastava The Who „My Generation“ koja je govorila „nadam se da ću umreti pre nego što ostarim“. Sada smo videli da se i u rokenrolu ima pravo ostariti i zato je važno da se obeležavaju ovakvi jubileji. Znate, niko nije verovao da će njegovih pet minuta ovoliko trajati, a sada vidite da traju.

Ovi bendovi svakako mogu da prenesu poruku. Da li je i energija ista? I ko može da je iznedri u nešto konkretno?

Peca: Poslušajte Gibonnija, pa ćete videti o čemu se tu radi. On je propovednik, govori o istinskim vrednostima, o ljubavi, toleranciji, razumevanju. E, to je ono što nama sada treba.

U više navrata ste rekli da nemamo pravo i luksuz da ćutimo. Možemo li još nešto osim da govorimo?

Peca: Nas obavezuje prošlost. Ali, bedna bi to revolucija bila da mi u njoj učestvujemo. Mi moramo da ohrabrimo da se u ovoj evoluciji isprave razne greške iz prethodnih revolucija.

Da li nam je neophodan novi „novi talas“?

Peca: Uvek se dešavaju novi talasi. Evo, dobio sam iz Francuske pre tri dana dve flaše belog i crnog vina koje se zovu „Novi Talas“. Tako i u svemu ostalom, uvek mora da postoji neki novi talas. Kada je voda mirna, uhvati se žabokrečina. Zato je tu novi talas da promeni stanje na površini. Ali, važno je i da nas novi talasi ne odnesu, već da daju energiju koja može uticati da svi postanemo malo bolji nego što jesmo. Svakako, u ovim godinama ljude cenim po onome što slušaju i čitaju.

Na kraju, šta Vam je kao piscu, stvaraocu… trenutno u fokusu? Čime ste sada zaokupljeni?

Peca: Samo da se ne obrukam!

Tagovi: Bulevar Books, Gibonni, Leonard Koen, Petar Peca Popović, razgovor, Tina Tarner