Saša i Goran Furunović (Popečitelji): Pozivamo na odazivanje

Na probama nadjačavamo jedan drugog i u tome tražimo muziku… Ne sviramo i ne ponašamo se onako kako to drugi očekuju… I u Prištini i u Kragujevcu smo bili smatrani nekom vrstom avangarde.

Baš kao i Disciplina kičme u svoje vreme, putem kojim se ređe ide krenuli su i Popečitelji. Na sreću, iskušenja na koja su naišli nisu ih pokolebala u nameri da budu to što jesu. Beskompromisni, iskreni, energični, posvećeni… Ovo je samo mali dijapazon prideva koji pristaje bendu, ali verujem da bi se i oni sami saglasili sa ovakvim opisom. Sa malo teksta i mnogo buke reći će vam sve što imaju. Na sceni, gde i treba da se “priča”. Novosadski Bulevar Books je za Popečitelje scena kojoj se rado vraćaju i gde je buka uvek u modi. A za “malo više teksta” smo se pobrinuli mi.

Biću neskroman i reći ću da je ovo bio jedan od najboljih koncerata u Novom Sadu ove godine. Doneli ste sa sobom sjajnu energiju i bili veoma sinhronizovani. A šta tvoje strogo perfekcionističko oko kaže? Jeste li vi zadovoljni svirkom?

Saša: Jesam, zadovoljan sam. Svirka je bila odlična, a publika veoma dobra. Mislim da svi imamo razloga da budemo zadovoljni.

Gorane, smem li da se opustim u ovom razgovoru, s obzirom da je stariji brat vrlo strog na sceni, gde sve prati i kontroliše?

Goran: Da, on nadgleda sve nas. Ali, nadgledamo i mi njega.

Saša: To je samo scenski nastup (smeh).

Šta je “udarna vest” kada su Popečitelji u pitanju?

Saša: Današnji koncert u Novom Sadu i sutrašnji u Beogradu. Kao i obično, koncerti su udarne vesti u našem radu. Nastupi uživo su nam uvek bili i biće najbitnija stavka u karijeri.

Goran: Mi želimo da udarna vest bude taj neki sklop koji mi kreiramo, nešto što je nama bitno, što i prezentujemo na sceni kada se pojavimo. Kažeš da smo uvežbani… Mi najviše volimo kada nismo uvežbani kao sada. Zapravo, mi i nismo zaista uvežbani, već na licu mesta koristimo tu energiju neuvežbanosti, pa se onda svi ekstremno potrudimo i to ispadne super.

Saša: Ono što nam je bilo bitno na ovom koncertu je da odsviramo set listu koja se razlikuje od uobičajenih. Cilj nam je bio da izbegnemo opšta mesta i sviramo neke pesme koje dugo nismo svirali.

U više navrata ste istakli da je buka osnov svega što vi stvarate, da se iz nje rađa vaša muzika. Kako se tokom te buke artikulišu vaše pesme?

Saša: To se dešava nagonski na probama. Kad uključiš pojačalo, ti čuješ tu buku i imaš želju da ga pojačaš što više, da budeš što glasniji. Takvi smo mi na probama, nadjačavamo jedan drugog i u tome tražimo muziku. Poenta je u tome da mi zaista uživamo u glasnoj muzici.

Koliko vam je u tom smislu značila podrška koju vam je pružio Dušan Kojić Koja, frontmen Discipline kičme? Da podsetimo, on vam je producirao prvi album “Ko radi?” i sa njim ste imali jako dobru komunikaciju. Šta vam je Koja doneo, šta ste od njega najviše upili?

Saša: Disciplina kičme nam je od tinejdžerskih dana bila zvezda vodilja u muzičkom smislu, a kasnije smo u saradnji sa Kojom naučili mnogo toga.

Goran: Najviše nam je pomogao oko aranžmana, u koncipiranju pesama.

Saša: Kada smo razmišljali o snimanju albuma i producentu, samo smo Koju imali na umu. Na kraju se to i dogodilo, što je za nas bilo veliko zadovoljstvo i neprocenljivo iskustvo.

I Disciplinu i vas karakteriše značajna uloga bas gitare. To zahteva veliki angažman i napor, kako na sceni, tako i u studiju. Koliko je tebi teško da budeš uvek u akciji?

Goran: Kad smo već pomenuli Koju, sećam se da mi je pre dvadesetak godina, kada smo sarađivali na prvom albumu, rekao da sam samom sebi zadao veoma težak zadatak. I bio je sasvim u pravu. Trudim se koliko mogu i mislim da ispunjavam očekivanja. Meni to ne predstavlja neku veliku teškoću, ja uživam u tome i naše pesme uglavnom i nastaju iz neke moje teme na basu. Nisam od onih muzičara koji stalno vežbaju, ja samo uzmem bas i sviram.

Kako uspevaš da tako brzo oporaviš palac desne ruke?

Goran: Tako što ga malo zaštitim izolir trakom. Sada imam i malo bolju gitaru, pa mi je lakše. Dugo sam imao bas koji je ekstremno težak za sviranje, ali se nikada nisam predavao, mada su mi prsti konstantno bili puni žuljeva. No, ja jedino tako i mogu da sviram, ne prija mi klasičan način sviranja basa. Očigledno se to i ljudima dopada.

Dva brata u bendu su konstanta, što se za poziciju bubnjara ne bi moglo reći. Tu je bilo promena, odlazaka, povrataka… Da li je to mesto i definitivno zacementirano? Kako to da treći brat Aleksandar nikada nije dobio priliku u Popečiteljima, iako je i sam bubnjar?

Saša: Toliko pitanja, a malo odgovora… Sviranje bubnja u energičnom instrumentalnom rok triju nije jednostavan zadatak. To Rade najbolje zna, pošto on ima najduži i najupečatljiviji staž. Zna i Aleksandar, ali on to radi u Fitnesu i sa CD Ministrom i Grupom Ljudi. Ivan Cvetković Ivši svira sa Goranom u sklopu nastupa vezanih za promociju Goranovog stripa. Cenimo i poštujemo bubnjarski talenat. Na kraju krajeva, ritam je i suština ovog benda.

U muzičkom, ali i u svakom drugom smislu, minimalizam je jedna od odlika benda. Nazivi pesama su uglavnom jedna ili dve reči, a omoti albuma u jednoj ili dve boje. To je, pretpostavljam, tvoja ideja, pošto si i kreator vizuelnog identiteta Popečitelja.

Saša: Pošto bend nema tekstove, onda se trudim da makar u tom pogledu, preko naziva pesama i izgleda omota, ispričam neku priču. Svaki album to ima i za mene je veoma važno da u pozadini postoji koncept. Ako drugi to uspeju i da prepoznaju, tim bolje.

Pa, šta je onda “Uvek”?

Saša: Ovaj bend, njegovo trajanje.

A šta je “Pozivanje”, koga i na šta pozivate?

Saša: Pozivamo na “Odazivanje”, jedno ne ide bez drugog, odgovor je na samom albumu. To je dvosmisleno, svako može da ima svoje viđenje. Imam i ja neki svoj odgovor, ali ne bih želeo da preciziram.

Jeste li zadovoljni odzivom?

Saša: Uvek može još. No, kada jer reč o koncertima poput ovog večerašnjeg, moramo da budemo zadovoljni.

Koja je simbolika omota poslednjeg albuma “Uvek”? Njime dominira poznati kragujevački dimnjak koji će prepoznati svako ko je bar jednom bio na Arsenal Festu. No, tu je i sunce koje se rađa, pa sve to zajedno nekako upućuje na radničku klasu koja zorom odlazi u fabriku na svoje bedno plaćene poslove…

Saša: To je to… Međutim, postoji još jedna simbolična linija vezana za taj omot. Popečitelji su nastali početkom devedesetih u Prištini i bend smo tako nazvali sticajem okolnosti. Kasnije se bend preselio u Kragujevac, gde smo nastavili sa radom. A to mesto odakle se gleda ka dimnjaku na omotu albuma je mesto gde je popečiteljstvo i nastalo, tu su se održavali sastanci Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog.

Ta slika na omotu deluje prilično emotivno. Naravno, nikome nije prijatno kada mora da ostavi rodni grad i preseli se u neki drugi, kao što je sa vama bio slučaj. Da li vam prija Kragujevac? Da li ga osećate kao svoj grad?

Saša: Definitivno, da. Mi više od 20 godina živimo u tom gradu, za sebe i Gorana mogu da kažem da smo Kragujevčani, to je neki moj osećaj. Svašta smo radili u tom gradu i za taj grad tokom protekle dve decenije.

Goran: Ni sada, a ni ranije, kao bend nismo bili previše vezani za grad. I u Prištini i u Kragujevcu smo bili smatrani nekom vrstom avangarde, bili smo van konteksta i neshvaćeni. Tako nešto i dalje osećamo.

Pošto si tako strog i odlučan, kakav bi bio kao “prvi popečitelj”, odnosno premijer?

Saša: Nikakav, ne bih to radio nikada. Ali, treba biti politički svesna osoba. Ili to, ili si žrtva. Danas je to naročito važno pitanje, to je pitanje morala.

Kako danas izgleda biti popečitelj, odnosno ministar, u ovakvoj državi?

Saša: Eto ti sad, nećemo da idemo na tu stranu…

Malo autoironije za kraj… “Pozajmljujemo” završetak jednog drugog intervjua, sa drugim protagonistima, s obzirom da bi se iz mnogo razloga ovde savršeno uklopio.

Olivera Kovačević: Pa, hoćemo li da pričamo ili nećemo?

Dušan Kojić Koja: Pa, nećemo…

Tagovi: Goran Furunović, Popečitelji, razgovor, Saša Furunović