Savo Kostić (Šapat) & Nebojša Ćato (Shoplifters): Kvalitet je jedino merilo

Alternativni centar Šapat je studijski prostor koji afirmisane i neafirmisane bendove tretira na identičan način i svima daje jednake uslove za predstavljanje. Poenta je da se muzičari ohrabre i uđu u krugove koji kasnije mogu da im donesu ozbiljniji novac. Parametri po kojima se bendovi biraju za sesije su karakteristika zvuka, originalnost i ozbiljnost u radu.

Osim prezentacije sviračkih sposobnosti, ovi svojevrsni mini koncerti u radijskim studijima (KEXP), knjižarama i sličnim umetničkim prostorima (NPR Music, Tiny Desk Concert) prilika su za ljubitelje muzike da utole glad za omiljenim bendovima kada im ovi nisu dostupni, ali i da se upoznaju sa novim muzičarima, grupama, žanrovima… Čuveni američki Radio KEXP je prvu takvu sesiju napravio pre više od 15 godina. U međuvremenu, pojavili su se i mnogi drugi, a kako vreme odmiče, sve više pažnje se, pored nezaobilaznog zvuka, poklanja i ambijentu. Zbog toga svaki nastup na Tiny Desk Concertu praznik za uši, ali i za oči. Nešto nalik tome radi i poznati brend Cercle, koji na kulturno-istorijskim lokacijama od svetskog značaja organizuje žurke za ljubitelje elektronske muzike, a na njima kreira i video zapise kao svojevrsnu vrstu baštine za sadašnje i buduće generacije.

I, čemu sva ova priča, kada su takve stvari za nas „španska sela“? Zapravo, projekat nalik gorepomenutima postoji i u Srbiji. Tačnije, u srcu Novog Sada. Reč je o studijskom prostoru u kome muzičari mogu snimiti live session, koji će putem Youtube i drugih audiovizuelnih platformi biti dostupan publici. Uz pojedinačne numere i full performance sesije, na Youtube kanalu Alternativnog centra Šapat možete pogledati i zanimljive intervjue sa izvođačima, ali i kratke zabavne forme „Tvoj stih“ i „Tvoj zvuk“, u kojima izvođači pokušavaju da pogode autora na osnovu kratkog muzičkog isečka ili dva-tri stiha otrgnutih iz pesme. Želeli smo da vidimo kako stvari funkcionišu iznutra, pa smo „upali“ u Šapat u momentu kada je poznati novosadski bend Shoplifters snimao svoj „live act“. „Mastermind“ Šapata Savo Kostić priča nam o tome kako je ova ideja nastala i u kom pravcu sve to (treba) da ide.

Kako bi ti definisao Šapat? Šta je bila vaša zamisao i da li sve ide baš u tom pravcu?

Savo: Ja bih to definisao kao nešto što je meni bilo veoma potrebno kada sam bio mlad, a u to vreme nije postojalo. To je mogućnost za autorske bendove da se kroz saradnju sa nama predstave široj javnosti, kroz ove sesije i druge segmente koje radimo. Opet, ovo je jedinstveni prostor koji afirmisane i neafirmisane bendove tretira na identičan način i svima daje jednake uslove za predstavljanje. Živimo u vremenu polarnosti, gde je puno politički korektnih stvari i projekata, a malo konkretnih rezultata.

Koliko je u tom smislu rokenrol Sizifov posao?

Savo: Ne mora da bude! Nisam pobornik teorija zavere, ali ljudi ovde smatraju da život od muzike u Srbiji nije moguć, već da je to izvodljivo samo na zapadu. U Srbiji možeš da sviraš jedino ispod šatora, jer novac se baš tu i nalazi. Voleo bih da kroz Šapat bendovima iz rokenrol i alternativnog sveta pomognemo u tim nekim prvim koracima. Poenta je da te ljude ohrabrimo, da uđu u te krugove koji mogu da im donesu novac, da im te ideje približimo i predočimo. Ni na zapadu ljudi u tome ne uspevaju od prvog dana, ali postoji neki vremenski period nakon koga ti počneš da zarađuješ od svog autorskog rada. Nisu to samo svirke, imaš tu i merchandising, naknadu za autorsko delo, monetizaciju sadržaja na digitalnim platformama i mnogo drugih načina kako da dođeš do novca. Ne živim ja u zabludi, znam dobro gde mi živimo i koliko se sve to kod nas vrednuje, ali to je nešto o čemu treba pričati javno i na čemu svi zajedno treba da radimo.

Kada već govoriš o ulaganjima, isplativosti, zaradi… Koliko sve ovo ima smisla?

Savo: Direktno ne, indirektno i te kako da. Sesije su zamišljene tako da se pravi jedna velika baza na internetu. Mi snosimo troškove produkcije, ali sav taj materijal na kraju ostane nama, baš kao i njegova monetizacija na digitalnim platformama. Mi i dalje nemamo povraćaj tog novca, ali ideja je da se jednog dana napravi ozbiljna baza materijala koja će tako nešto omogućiti. Pritom, bendovi koje mi dovodimo nisu sezonska atrakcija. Ja očekujem da će ovi Shopliftersi, koje slušamo danas, da budu slušani i za 20, možda i za 30 godina. Dakle, od samih sesija nema zarade, ali kroz njih ljudi mogu da čuju šta mi znamo da radimo i na kom nivou, pa će kasnije doći za neke druge projekte poput snimanja singlova, albuma, reklama, voice overa… Prošle godine nam je dolazio Amerikanac, poznati tiktoker koji putuje po Srbiji i snima jugonostalgične klipove, i želeo je da napravi pesmu o Novaku Đokoviću koju mu je kasnije na US Openu i prezentovao. Momak se raspitao šta sve od mogućnosti u Srbiji postoji i ljudi su ga poslali kod nas. Dakle, ovaj studio može da živi i radi i od indirektnih projekata.

Sve ovo što pričaš ukazuje da postoji neki dugoročni biznis plan…

Savo: Tako je, postoji. S druge strane, mi podstičemo ljude da nas podrže na razne načine. Za početak, mogu da nas zaprate na društvenim mrežama kako bi mogli da isprate šta mi to i na koji način radimo. Takođe, mogu da odu na platformu Buy Me A Coffee (www.buymeacoffee.com/sapat) i putem jednokratnih donacija od jednog, tri i pet evra kupe nam virtuelnu kafu, koju mi kasnije pretvaramo u novac za promociju materijala koji ovde snimamo. To nam mnogo znači, jer mi na kraju dana plaćamo i račune, ljudi koji ovde rade imaju i svoje dnevnice i sve to poprilično košta. Strani bendovi koštaju još i više, tako da nam je svaka pomoć dobrodošla.

Kako je izgledao zvanični početak Šapata? I koji je bio prvi bend koji je ušao u ovaj studio?

Savo: Bio je to 12. septembar 2021. godine. Ako odeš u onu prostoriju, videćeš da sve fotografije bendova na zidu imaju crni okvir, samo jedan bend ima zlatni. To je Stray Dogg, oni su bili prvi bend koji nam je gostovao i tada je bilo i zvanično otvaranje studija. Snimanje sesije je trajalo mnogo duže od onoga što si ti danas gledao (smeh). I mi smo se tada tražili u svakom mogućem smislu, a oni su na kraju ostali i napravili svirku za sve ljude koji su pomogli da se Šapat desi i snimi taj prvi nastup. Tako smo mi krenuli da šapućemo…

A zašto „šapat“?

Savo: Ja sam svojevremeno imao sastav koji se zvao Šapat i meni se to ime veoma dopalo. U momentu kada je Šapat nastajao nije me puno toga vezivalo za to ime, ali kako vreme prolazi i naš rad se profiliše, sve više dolazi do izražaja činjenica da neke stvari ne smeju da se pričaju naglas, već moramo da šapućemo.

Kako uzeti pare od SOKOJ-a (šapatom)?

Savo: (takođe šapatom) Tako je, di su naši novci?

Ovo, ipak, moramo glasnije. Kako neki bend ili solo muzičar može da okuša sreću i prijavi se za session u Šapatu?

Savo: Putem našeg mejla alternativnicentarsapat@gmail.com. Radimo isključivo sa autorskim bendovima, a oni treba da nam pošalju snimke svojih pesama, poželjan bi bio i neki live, kratka biografija… I onda mi te bendove imamo u vidu za naredna snimanja. Shopliftersi su nam 20. ili 21. bend koji smo snimili. Dvadeset bendova, dvadeset različitih žanrova. Pa, ako nam se jave tri reggae benda, logično je da ih nećemo zvati jedan za drugim. No, sve ih imamo u vidu, pa ćemo iz verovatno nekom prilikom pozvati, pošto sa svima ostajemo u kontaktu. Ako je neko baš nestrpljiv da uspostavi saradnju sa nama, može da pošalje pesmu za rubriku „Tvoj zvuk“, gde naši gosti preslušavaju te pesme i daju neku svoju konstruktivnu kritiku, savet, ideju…

Može li bend da plati i preko reda uđe u studio?

Savo: Ne, to nije opcija. Mi snosimo troškove produkcije, pa shodno tome i biramo bendove. No, mi dosta radimo na decentralizaciji, pa smo imali i sastave iz Svilajnca, Niša, Zrenjanina, Čakovca, Kikinde… Potenciramo aktiviranje i nekih drugih sredina na koje niko ne obraća pažnju. Bendovi koji dolaze iz unutrašnjosti imaju osećaj da se stvari dešavaju samo u Beogradu i nigde drugde. Donekle i jesu u pravu, ali to se može promeniti tako što ćemo i njih podstaći, aktivirati, dati im prostora… Srbija nije samo Beograd i Novi Sad, svaki kraj ima neki svoj zvuk. U Srbiji je to veoma karakteristično. Što više ideš na jug, sve više ima tog stoner doom momenta u muzici. Recimo, Niš je jako blizak grčkoj sceni koja ima puno tih stoner bendova, dok beogradske i novosadske bendove i dalje radi taj „new wave“ momenat. Naravno, prepoznatljiv je i BIGZ zvuk, Hali Gali…

Gledate u budućnost, pa se tako biraju bendovi koji će se (verovatno) slušati i za 15-20 godina. Ko i kako pravi tu selekciju i procenu?

Savo: Svi bendovi se prijavljuju na naš email koji ja otvorim na kraju dana, ali se u dogovoru sa ljudima sa kojima radim odlučuje koji bendovi prolaze, a koji ne. Moji ljudi se trude da se ne mešaju previše, ali ja znam da iz njih izvučem šta oni misle, da li je nešto pogodno za naš prostor ili nije. Pomirio sam se sa činjenicom da mi se neće dopasti svaki bend koji ovde dovedemo, ali moraš da budeš svestan da je nešto objektivno kvalitetno, bez obzira da li ga ti voliš ili ne. Dakle, selekciju pravim ja, ali u dogovoru sa svima, čime se održava stepen neophodne objektivnosti. Finansijski ne zavisimo ni od koga, pa možemo da se posvetimo suštinskim problemima, a to je veliki disbalans između pozitivnih i mračnih nota na našoj muzičkoj sceni. Recimo, mi na svakom festivalu imamo od 12 od 15 bendova koji mrače svojom muzikom. Nije to baš ni loše, ali mislim da je to dovelo do neke atmosfere u društvu da ljudi na pomen alt muzike prvo pomisle na Darkwood Dub, KKN, na neku melanholiju… Zapravo, alternativa je mnogo šira od toga. Kada kažem alternativa, mislim na alternativu u odnosu na neki mejnstrim koji se propagira. Mi smo doveli EJO (Ethno Jazz Orchestra) koji sviraju etno džez, oni su alternativa. Zašto? Zato što nisu zastupljeni kod nas. Kod nas je alternativa mnogo štošta što na zapadu nije. Važne parametri po kojima biramo bendove su karakteristika zvuka, originalnost i ozbiljnost u radu. Recimo, od 250 bendova koji nam se jave nisu svi spremni za ovo. Ljudi se prepadnu, slede se od treme kad stave slušalice, kada odjednom čuju sve, a ispred sebe nemaju publiku, škripu i buku, već imaju četiri kamermana. Stoga, na kraju smo dali sebi tu slobodu da koristimo princip „invite only“.

Na vašim Youtube plejlistama postoji mnogo manje poznatih bendova, ali ima i onih već etabliranih, kao što su Stray Dogg, Detour, Nemi pesnik… Očigledne su paralele sa video produkcijom koju ima američki Radio KEXP.

Savo: Tako je, samo što mi to radimo bolje (smeh). Šapat jeste „inspired by“, ja to uvek napominjem. Ovo treba da bude crossover između Tiny Desk Concerta i KEXP-a. Meni se kod Tiny Desk Concerta dopada što oni danas dovedu Brushy One Stringa, lika koji svira samo na jednoj žici, a sutra dovedu Stinga. Ja bih tako nešto voleo i ovde, da jednog dana dovedemo baš afirmisan bend, a sutradan potpunog anonimusa koji nema nijednu snimljenu pesmu, ali je dobar i perspektivan. Želja nam je da jedini princip po kome dovodimo ljude u studio bude to da su dobri u tome što rade. Stoga, trudimo se da dovodimo ljude koji znaju da sviraju i imaju neki karakterističan zvuk, pa ne možeš da ih pomešaš sa bilo kime drugim. Takvi su Stray Dogg, Daliborovo granje, pa i Shopliftersi.

Ovo isto tako podrazumeva da se muzika prati na jednom širokom nivou. Koliko je komplikovano pratiti stotine mladih, novih, nepoznatih bendova u našem regionu?

Savo: Istina je, izazovno je. Ali, imam sistem. Već dve godine se prijavljujem na sve kanale bendova, od onih koji imaju pet pratilaca do onih koji ih imaju 50 hiljada. Svakog dana gledam da li je nešto novo izašlo i u kom to pravcu muzika ide. Trudimo se da se fokusiramo na region, to si dobro primetio. Očekujem da ćemo ove godine imati bendove iz Makedonije i Slovenije, već smo u pregovorima sa nekima od njih. Imali smo do sada bendove iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, imali smo čak i jednu umetnicu iz Ukrajine. Ja sam ovo doživeo kao posao od devet do pet, mada ponekad dođem u studio u dva i izađem iz njega u ponoć. Dakle, preko dana šaljem dopise medijima, odgovaram na mejlove, slušam muziku, a uz sve to radim i svoj primarni posao.

Koji od nekih novijih bendova ti je na prvu loptu privukao pažnju?

Savo: Valentino Bošković! To su dva momka, jedan je iz Zagreba, a drugi sa Brača, i imaju neverovatno dobar koncept. Ne bih da prepričavam sve detalje, samo ću reći da prave cosmic pop i pevaju na bračkom dijalektu kojim se govorilo u 17. veku, a muzika im je jako groovy i zarazna. Slušali smo ih za vreme karantina i bili smo veoma opsednuti njima. Od nešto tvrđeg zvuka izdvojio bih zagrebački sastav She Loves Pablo, oni su mi baš dobri. Makedonci imaju dosta zanimljivih bendova za koje mi ovde ne znamo, valjda zbog te jezičke barijere. Na primer, Zulu 3.4 je odličan bend, a Foolish Green bih voleo da jednog dana vidim kod nas.

---

Nebojša Ćato (Shoplifters):

Mi smo mekani i osetljivi ljudi

Najsvežija informacija vezana za vas je da je krajem prošle godine objavljen novi, aktuelni album. Kakve su reakcije javnosti, kritičara, publike?

Ćato: Album je naišao na mikroodjek. Prdež u buretu, što bi se reklo. Šalim se, naravno… Bilo je nekih lepih reakcija od strane publike, nešto malo recenzija, a našli smo se i na nekim novogodišnjim listama najboljih izdanja.

Naziv albuma je „Second Nature“. A šta je vaša „true nature“ (prava priroda)?

Ćato: Mi smo mekani, osetljivi ljudi koji bi se radije okružili lepim stvarima i uživali u njima nego da budu mnogo besni i fokusiraju se na stvari koje ih opterećuju.

U čemu to uživate, šta vam prija?

Ćato: Lične stvari, uglavnom. To što radimo u muzici, a potom i prijateljstva, razna iskustva, naše porodice…

Kada smo kod muzike, u vašem radu se poprilično oseća ritam „zapadne obale“…

Ćto: Da, imalo je to uticaja na nas, kao i sve drugo što smo slušali. Uticaji se vremenom šire, a ponešto od toga se zakači i na naš zvuk.

Na primer, Green Day…

Ćato: Da, oni su definitivno uticali na nas.

A dokle vi dobacujete svojim uticajem?

Ćato: Sviramo uglavnom u Srbiji, mada smo malo svirali i u Hrvatskoj. Imali smo u godini pre korone mini turneju u Hrvatskoj, Sloveniji i Italiji. Upravo smo se vratili sa nastupa u Madridu, tamo imamo dobrog prijatelja koji nam je izdao jedan od ranijih albuma. On tradicionalno pravi festival za svoj rođendan, pa je sada uspeo da se stisne i za naše avionske karte. I to je to… Mada, javljaju se ljudi i iz nekih drugih, za nas egzotičnih krajeva sveta poput Amerike, Japana… Kažu oni lepe stvari o nama, ali i dalje su to mikrodžepovi, ne može se govoriti o nekom globalnom uspehu ili bilo čemu sličnom.

A kada već odete negde preko, šta se dešava posle?

Ćato: Odeš, sviraš, ostaviš utisak… U nekom idealnom scenariju dođe ti dva puta više ljudi kada ponovo odeš, jer neko je preneo koju lepu reč o tebi.

Da li se to zaista i dešava?

Ćato: Da, dešava se. Ne toliko konstantno koliko bismo mi voleli, ali mi i ne sviramo toliko konstantno koliko je potrebno da bi se te stvari dešavale redovnije.

A u Srbiji?

Ćato: Isto tako, mada mi ovde već imamo neke utabane staze. Moram da priznam da smo u poslednjih pet godina retko svirali na nekim novim mestima i upoznali neke nove ljude. Mnogo češće je to isti krug ljudi koje smo poznavali i pre 10-15 godina.

Kako vidiš vašu i budućnost vaše muzike?

Ćato: Mislim da ćemo nastaviti ovo da radimo. To smo radili i u momentima kada smo imali osećaj da apsolutno nikoga ne zanima naša muzika, kao i u momentima kada vidiš da to ima nekog odjeka. U suštini, dogod smo mi međusobno muzički bliski, srećni i ispunjeni zbog toga što se dešava na probama, kao i zbog onoga što iz toga izlazi, bend će nastaviti da postoji koliko god ljudi da nas sluša. Kada je o muzici reč, stvari se dešavaju ciklično. Za dvadesetak godina aktivnog sviranja mogao sam da ispratim uspone, padove, smene generacija… I onda počneš da primećuješ neke šablone po kojima se stvari odmotavaju, imaš dobre i loše periode, ali ne bojim se da ćemo ući u rupu iz koje nema povratka.

Ono čega se ljudi generalno boje je sve veći uticaj tehnologije, veštačke inteligencije… Kako će se to odraziti na rokenrol?

Ćato: Mislim da za rokenrol ima mesta u budućnosti. On je bio dominantna muzička forma šezdesetih i sedamdesetih i ti već od osamdesetih gledaš kako globalna popularnost i udeo rokenrola na tržištu opada, ali to je prirodan proces. Rokenrol ima svoje mesto na sceni, ali to nije mejnstrim mesto gde će on biti osnova, a oko njega neke druge stvari. Ne, on ima svoju nišu, kao i brdo drugih žanrova, i verujem da će tu i ostati.

Tagovi: Nebojša Ćato, Šapat, Savo Kostić, Shoplifters