Vedran Mujagić (Dubioza Kolektiv): Živimo svoje tinejdžerske snove
Svi smo u Monthy Python skeču koji je mutirao i evoluirao / Poljoprivreda je subverzivnija nego aktivizam na društvenim mrežama / Teško je ući na prezasićeno tržište rakije u Srbiji.
I meni je bilo teško da poverujem u tu činjenicu, ali, da… Cifre ne lažu, što bi rekao petao Sofronije. Dubioza Kolektiv postoji cca 20 godina! Nije ovo cca nimalo slučajno, jer Dubioza odnedavno postoji i u flaširanoj varijanti. Popularni zenički (mada će oni rado reći nadnacionalni ili nadbalkanski) bend zatičemo na Nišville Jazz Festivalu, pa ih, sasvim logično, pitamo kako vide ovih 20 leta iza sebe.
Vedran: Verovatno je naše najveće dostignuće to što smo dobacili ovako daleko. Kad smo počinjali s bendom, nije bila ideja ni da ovoliko trajemo niti da ovoliko posla napravimo. Realno, sami smo sebe iznenadili. Bili smo dovoljno tvrdoglavi da vredno radimo sve ovo vreme i postignemo to što smo postigli.
Kako se bend menjao tokom ove dve decenije?
Vedran: Pretpostavljam da smo na mnogo načina sazreli, i kao muzičari i kao ljudi, da na neke stvari drugačije gledamo. No, ono što je konstanta je da nam je i dalje jednako zanimljivo, da uživamo u ovome što radimo, tako da ne primećujem zamor materijala kod bilo koga od nas. Još kao tinejdžeri smo maštali o ovakvom načinu života i biznisu, da putujemo po svetu, sviramo i živimo od toga. I, sada kada nam se to dešava, vidim da su svi u bendu srećni i uživaju u tome.
Kažeš, sami sebe ste iznenadili trajanjem… Da li ste, shodno rezultatima, revidirali i neke svoje planove i ideje?
Vedran: Nama je super tu gde smo, ukazale su nam se neke prilike koje nismo mislili da ćemo imati, sa nekim binama, zemljama, festivalima… Sada u oktobru idemo po prvi put na turneju u Meksiko, sviraćemo desetak koncerata tamo. Već celu deceniju nam je to želja, a sada su se kockice poklopile. Sledeće godine idemo u Australiju, Novi Zeland i Ameriku, tako da uživamo u tome što radimo bez bilo kakvih opterećenja i imperativa. Uradili smo većinu stvari o kojima smo maštali, ostale su tu neke stvari poput Japana i drugih nedosanjanih snova.
Pomenuo si i biznis (model), a tu možemo uočiti izvesne paralele sa Thievery Corporation, koji su velika zajednica i porodica, kombinuju različite muzičke stilove, obilaze svet… Jedino vam nedostaje produkcijska kuća.
Vedran: Manje-više, sve što je izašlo iz Dubioza Kolektiva je DIY (do it yourself) varijanta. Mi bukvalno sve snimamo, produciramo, dizajniramo, sve se u kući radi. Većina video produkcije, menadžmenta socijalnih mreža i ostalih stvari se radi u okviru kolektiva koji vidiš na bini i malo proširenog van bine, a koji je deo porodice više od 15 godina. Dakle, mi na neki način imamo produkcijsku kuću, samo se ne bavimo štampanjem diskova. To smo svesno prepustili drugima, jer taj deo nam je najmanje važan, stvaranje muzike i njeno plasiranje ljudima su mnogo značajniji za nas. Osim toga, u poslednjih 20 godina muzička industrija se okrenula naglavačke, od ploča i CD-ova do streaming servisa. Da smo energiju trošili na te stvari, mnogo manje bismo napravili na muzičkom planu.
Koliko smo mi (Balkan) kao prostor zaista u dubiozi?
Vedran: Poprilično. Mi smo još pre 10 godina rekli da se ovaj prostor zove Apsurdistan, da je to zemlja u kojoj smo svi državljani bez obzira na nacionalnu, geografsku i versku pripadnost. To najbolje sublimira ovu stvarnost u kojoj svi mi živimo. Pustiš dnevnik sada, pre deset ili dvadeset godina i skontaš da je to jedna jedina konstanta, da je to ludilo u kome živimo jedan veliki Monthy Python skeč koji je samo mutirao i evoluirao u nešto što je progutalo sve nas, a mi se čudimo otkud mi ovde i pitamo se kako da odatle izađemo.
Nedavno ste bili na velikoj evropskoj turneji, između ostalog i u Nemačkoj i Holandiji. Ima li i tamo nekih naznaka dubioze?
Vedran: Svuda je to prisutno, pa se valjda zbog toga i drugi ljudi konektuju sa našim pričama i tekstovima. Daleko su oni od savršenih društava, samo su oni svoje bazične probleme odavno rešili, pa sada bave nekom nagradnjom.
A koje okruženje vama više prija, kada govorimo o interakciji sa publikom?
Vedran: Ja uvek kažem da je to do benda. Koliko bend daje energije i truda na bini, toliko je dobra i interakcija sa publikom. Tada više nije važno jesu li ispred bine Južnoamerikanci, Skandinavci ili Balkanci. Svakako je na zapadu malo opuštenije, jer manja je i tenzija, manje frustracija ima kod tih ljudi. Kod nas ljudi muziku više doživljavaju srcem, valjda zbog toga što svaku ovakvu priliku koriste i da kanališu neki svoj bes, frustraciju… Često vidimo da ljudi dolaze na naše koncerte da se isprazne, izduvaju. Nije to ništa loše, to izgleda kao neki vid grupne terapije na našim prostorima, ali nije da se razlika ne primeti u odnosu na regulisanija društva, gde nas ljudi prate znatno opuštenije i sa manje strasti.
Na kakav je prijem naišla “Agrikultura”? Na tom poslednjem albumu bavite se jednom ozbiljnom temom, gde naglašavate da se svi ljudi guraju u IT industriju, te da ćemo uskoro možda ostati bez poljoprivrednika koji nas snabdevaju hranom.
Vedran: Mi se zezamo na taj način, ta priča nam je došla negde usred pandemije kada smo svi bili osuđeni na nekakve Zoom pozive, Vibere, Skajpove i ostale stvari kao jedini način interakcije. I onda počneš da razmišljaš o nečemu radikalno drugačijem i tako skontaš da je poljoprivreda subverzivnija nego bilo kakav aktivizam na društvenim mrežama. Dakle, to je bila neka vrsta mentalne gimnastike, a poljoprivreda u bendu nam uopšte nije strana. Svi imaju svoje bašte i balkone koje obrađuju (smeh).
S obzirom da trajete već 20 godina, kako se privikavate na nove (tehnološke) trendove i potrebu da se bude sveprisutan na društvenim mrežama?
Vedran: Mi smo od samog početka u tome, jer smo to prepoznali kao alat za promociju, baš kao što su pank bendovi nekad izdavali fanzine. Imali smo MySpace, pa se on ugasio, pa onda Facebook, Twitter, Instagram, TikTok… Igramo se sa time, eksperimentišemo, to shvatamo kao kanal komunikacije koji ima svoju estetiku i pravila, i onda se u tim okvirima možeš zezati i praviti svoju priču. Mi smo jedna generacija koja na određeni način shvata svoju estetiku, pa neke mreže nismo mogli da razumemo. Recimo, za neki Snapchat moraš imati 16 godina, ne može neko sa 45 to da proguta. Mislim, može, ali je malo cringe (neukusno), što bi klinci rekli.
Evo nas na Nišville Jazz Festivalu, pa je red da vas pitamo koliko vam je takav zvuk blizak i da li imate u planu da sa njime koketirate?
Vedran: Ma, kakvi… Jedino ako baš puno grešimo u sviranju, ljudi bi to mogli da pomešaju sa džezom (smeh). Nemamo mi baš nekog muzičkog znanja da se u to petljamo. No, šalu na stranu, džez je odavno, a naročito evropski, prestao da bude nešto što je zaglavljeno u nekom tradicionalnom zvuku. Na većini džez festivala u Evropi se mnogo više čuje world, elektronska, fusion muzika nego nešto što ljudi smatraju tradicionalnim džezom. I to nije nešto što je nova stvar, takav trend traje već dvadesetak godina, a naročito u Skandinaviji i drugim liberalnim sredinama. I mi u Sarajevu imamo jako dobar džez festival koji promoviše upravo takvu novu muziku, tako da možemo da uživamo u svemu tome „neortodoksnom“.
Nedavno ste imali i eksperiment sa “DubiLozom” (rakija), koji je na kraju stigao i do official merchandisinga.
Vedran: Nije to eksperiment, to je bio projekat koji je dugo bio u pripremi, mi smo to pokrenuli kao neku autonomnu priču. “DubiLoza” je bila zezancija od koje je sve krenulo, a onda se to pretvorilo u šljivu. Tako sada imamo zaista dobar proizvod u saradnji sa jednom destilerijom iz Modriče. Rakija se sada regularno može naći u prodaji. U Srbiji ne još, ali u BiH, Hrvatskoj i Sloveniji se uveliko prodaje. U pregovorima smo i za Srbiju, s tim što je tržište rakije ovde malo prezasićeno, pa nije baš jednostavno ući na njega.
Mnogi bend SARS doživljavaju kao neki vaš srpski pandan. Oni imaju pesmu „Rakija“, a vi imate svoju rakiju. Dakle…
Vedran: Mi sa SARS-om imamo drugarski odnos i jako dugo sarađujemo, imali smo i jedan sound clash sa njima pre desetak godina u Zenici i to je zaista jako dobro funkcionisalo. I ove godine smo se sa njima dva puta sreli na festivalima i super nam je sve to. A rekli su i da nam je dobra rakija, baš im se dopala.
Foto galerija Nisville 2023
