Vladimir Kolarić Kole (Veliki prezir): Planiranje me ograničava

03.02.2024.

Sve analize padaju u vodu kada se probudiš i shvatiš da su prošle tri decenije… Nemamo vremena, pa hvatamo trenutke kada nas život pusti da nešto napravimo… Sada je sve u „klaudima“ i ko bude znao da barata sa njima, taj je pobedio.

Razgovarao & fotografisao: Bojan Božić

Za većinu rokenrol bendova put je trnovit i od samog starta vas stavlja na testove strpljenja, izdržljivosti, kreativnosti i autentičnosti. Nedostatak adekvatnog prostora za probe, pa demo snimci, pa kako skupiti novac za studio i izdavanje prvog albuma… A kada ga izdate, a izostane očekivana reakcija javnosti, dođe vam da momentalno spakujete gitaru u kofer, zapečatite ga i više nikad ne otvorite. Da ne zaboravimo: gitaru koju ste veoma skupo platili…

Retko se dešava (ali se dešava) da vam se pasijans momentalno otvori. Te sreće, ali i umešnosti, bili su Kole i ekipa iz Velikog prezira. Odmah po izdavanju svog prvog albuma (Veliki prezir, 1996), krenuli su da praše na koncertima i privukli pažnju šire javnosti. Koletov melodični glas, kao potpuni kontrast oštrim i energičnim gitarskim rifovima, predstavljao je potpuno otkrovenje u to vreme. A kada se na to doda i činjenica da, pokeraški rečeno, bend na koncertima uvek igra “all in”, onda nije ni čudo što je Veliki prezir potpuno neplanirano (ključna reč u ovom intervjuu) već naredne (1997) godine izdao i live album “1 2 3 4”. Otada pa nadalje, svaki njihov koncert je festival osmeha, dobrog raspoloženja i pozitivne energije. Baš kao i ovaj nedavni u Bulevar Booksu, tačno na Koletov rođendan (22. decembar).

Bogme, lepu si žurku napravio za rođendan, i sebi i nama. Želimo ti da potraješ u svakom smislu: fizičkom, mentalnom, kreativnom…

Kole: Bogme, baš je bila dobra svirka, nikad bolja u ovom prostoru. I hvala puno na čestitkama i lepim željama!

A sad ću malo da te kritikujem. Svake godine ista priča: raspadamo se, mi smo bend u nestajanju, dođite da nestanemo zajedno… Zašto nas stalno ložite?

Kole: Ma, ne ložimo mi nikoga, to je jednostavno proces koji se dešava. Situacija je takva da vreme prolazi, mi smo sve stariji, tako da je to više šala na naš račun i na račun života. Nije reč ni o kakvoj marketinškoj ujdurmi.

Koliko često pomišljate na to nestajanje?

Kole: Ja na to pomislim svakog jutra kada se probudim i svake večeri kad idem da spavam, to mi je rutina. To mi je i odlična vežba, jer ukoliko te to prožima i toga si svestan, onda bolje i kvalitetnije živiš.

Sećam se da si i ranije bio u fazonu “uopšte nije loše živeti dan za danom”…

Kole: Jedino je tako i moguće živeti, ne možeš mnogo da planiraš. Možeš da imaš neke crtice, a plan je nešto što te ograničava. Time se ja vodim u životu.

Koje su onda te “crtice” u nekom kreativnom smislu?

Kole: Tu posebno ne treba da postoje ni crtice niti planovi. Ti imaš neke potrebe, ispunjavaš ih sam sebi, zajedno sa drugima, radiš na tome… I ako se desi, desilo se. To je plan, koji to uopšte i nije.

I tako… Dan za danom… I Veliki prezir je dogurao do tri decenije, koje vam zasigurno nisu protekle tek tako…

Kole: Bukvalno jesu, tek tako! Sve analize padaju u vodu kada se probudiš i shvatiš da su protekle tri decenije. Imaš neku vrstu analogije, ali ne verujem da imaš neko saznanje. Imaš neku ideju o tome šta je prošlost, šta je ovo što si sada i šta je ovo što se događa, ali teško da imaš pravu sliku.

Valjda imaš sliku o tome šta si uradio i koliko si time zadovoljan?

Kole: Imaš te neke detalje koji su obično pogrešna ili iskrivljena interpretacija. No, evo, ovaj koncert mi je bio fantastičan, veoma mi je bilo lepo i čini mi se da nikada nismo bolje svirali. Bilo je potpuno opušteno i mislim da mi je ovo najbolji trenutak u životu.

Do neke sledeće prilike, kada će doći neki još bolji trenutak…

Kole: Ne mora da znači! Sviraćemo narednog petka i subote u Beogradu, imaćemo dva koncerta, nije sigurno da će to da bude ovako. Ne možeš ništa da planiraš, kao što smo to već rekli. Ovo večeras je meni bilo impresivno, ovo mi je pik karijere, ako tako nešto uopšte i postoji.

Stara ekipa je značajno osvežena prisustvom Dušana Ristića, sestrića nekadašnjeg basiste Darkwood Duba Mikija Ristića. Pohvalio sam ga za večerašnji nastup, pre svega za onu sjajnu solažu na „Slušam te“.

Kole: Jesi li video?! Mali je zajeban. To su ti… Makedonci (smeh).

Kako ste vas dvojica kliknuli?

Kole: Mi smo krenuli da pravimo neke akustične pesme i onda smo se nekako intenzivno družili u to vreme. To se kasnije nastavilo, pa je on došao u bend, potpuno bez ideje i nekog konkretnog plana. To je neki naš vampirski fazon, pošto je on znatno mlađi od svih nas. No, ima tu neku „staračku svirku“ i to je jako dobro.

Rok kritičar Žikica Simić je za tebe rekao da si „srpska verzija Pola Vesterberga“, a muziku Velikog prezira je uporedio sa američkim Replacementsima. Vidiš li ti tu neke paralele?

Kole: Moguće, pošto smo luzeri i jedni i drugi. Da se ne lažemo, mi nikada nismo imali previše uspeha u toj nazovi karijeri, ali ima nekih sličnosti među nama, pre svega u nekim životnim okolnostima i u našoj sposobnosti da se prilagodimo i učestvujemo u igri, ako to tako može da se kaže. Dakle, ima to smisla, nije Žikica blesav.

Kako ti je izgledao taj stalni prelaz iz liderske uloge u Velikom preziru na potpuno drugačiju ulogu u Škrticama gde je, ipak, Cane bio dominantni lik?

Kole: Bilo je mega zabavno! U Škrticama sam bio samo gitarista, što je potpuno druga uloga i drugačija percepcija. Bilo mi je pomalo čudno da budem samo muzičar u bendu, jer do tada nisam imao prilike za tako nešto. Vežu me jako lepe uspomene za prvi period pravljenja tog albuma (Škrtice, 2016. godina). Kasnije je to postalo previše komplikovano, bilo je i velikih očekivanja… Na kraju se cela priča urušila jer si imao mnogo autora na pozicijama koje im nisu prirodne. To prosto ne može da funkcioniše na dugi rok.

Suština pitanja je, zapravo, kako je izgledalo sarađivati sa Canetom?

Kole: Neverovatno zabavno, ne znam kako bih to drugačije opisao.

Kako stvari funkcionišu kada se nekoliko umetnika sa jakim egom sretnu na jednom mestu i u jednom prostoru?

Kole: U Škrticama toga nije bilo, stvari su drugačije funkcionisale. Svi mi smo tu bili zbog Caneta, zapravo ne zbog njega, već zato što nam je bilo lepo zajedno, ali znali smo ko je taj čovek koga svi pratimo. Nije bilo tu nekih velikih promišljanja, radimo session, pa šta bude iz toga. Cane je neviđeno brz, on ispali pesmu na probama bez problema. Kada je to funkcionisalo, bilo je sjajno. I meni je ceo taj period bio jedna velika enigma. Svakako, uživao sam zbog činjenice da imam manje odgovornosti. Sve vreme sam pokušavao da se uklopim, nikako da se namećem. I to je, zapravo, bio glavni kvalitet tog benda: svi su imali stav „hajde da se zajedno uklopimo u nešto, da to bude dobro“. Čak nije bilo ni mnogo sujete, što je neverovatno.

Svima nam se život menja u određenom trenutku, pristižu nove obaveze i odgovornosti. Kako se to u vašem slučaju reflektuje na rad benda?

Kole: Kao i na sve ostalo u životu. Ovo su, pre svega, specijalni uslovi za život. Živeti u ovoj državi je vrlo komplikovano, mada je život i sam po sebi vrlo komplikovan i težak. Uglavnom su to neuslovi, a ne uslovi. Uglavnom je cimanje, nedostatak novca, moraš da radiš ovo ili ono da bi preživeo. Ne postoji ta vrsta prostora, da sad kreativno želiš da radiš ovo ili ono, nego hvataš te neke trenutke vremena kada te život pusti da nešto napraviš. I tu se mi tražimo, u tom vremenu kada stigneš da razmišljaš o nečemu što nije puko preživljavanje. O mnogim stvarima ni ne stižem da razmišljam.

Koliko je sada drugačije, lakše ili teže, izdati album?

Kole: U ono vreme su postojali fizički nosači zvuka, sada ih više nema i onda je sve to u nekom slobodnom padu. Onaj ko se bolje snađe u tim digitalnim sferama, taj će možda nekako da ispliva na površinu. Za sada ne vidim da je neki izdavač dominantan i da tačno zna šta radi, nego je sve onako stihijski. Lakše je bilo kada si imao određeni proizvod i tačno si znao koliko on košta, sada je sve u nekom klaudu i ko bude znao da barata sa tim oblacima, taj je pobedio.

Kako se vi kao oldtajmeri osećate u tom okruženju „bandcampova“, „deezera“, digitalnih platformi, društvenih mreža… ?

Kole: Mi ćemo da napravimo neku muziku, ona će da bude negde, eventualno ćemo imati i fizičko izdanje i to je to, nema tu neke filozofije. Super je što je to lako, čak nam niko drugi i ne treba za tako nešto. Prosto, imaš pesmu, napraviš neki video, okačiš ga negde, ljudi to pogledaju ako žele i to je to. Druga stvar je promocija svega toga, tu se nalaze ljudi koji se time bave, ako ti to uopšte želiš ili smatraš da ti je to potrebno.

Neka tvoja priča od ranije bila je da se bend održava zato što ti želiš da oživiš neke „dugogodišnje škrabotine“ koje si pisao. Hoćemo li to zaista i dočekati?

Kole: Ja sam odustao od većine tih škrabotina koje se već duže vreme provlače, eventualno ćete moći da čujete neke od njih, ali se u međuvremenu dogodilo da imam neke nove škrabotine. Ali, ne bih previše o tome, ne znam da li mogu da pričam o bilo čemu vezanom za budućnost. Biće sigurno, bar ovo nešto što je već gotovo, a to će biti u januaru 2024.

„Ni kad je kraj“ ili „Nikad (ni)je kraj“?

Kole: Fora je u tome što ne postoji pravilna interpetacija, postoji samo mnogo njih.